Miljenko Jergović:

                  Ovih je dana, baš u jubilarnom broju „Statusa“ izašao jedan tekst o Andriću, o njegovim pripadnostima i posthumnim identitetskim problemima, koji mi se vrlo svidio, i koji sigurno ulazi u neku imaginarnu antologiju zaljubljeničkih tekstova o ovome piscu. Napisao ga je Radoman Kanjevac. Između ostaloga, piše i o toj zlosretnoj Nobelovoj nagradi: „Nagrada jednome – mnogima je ovde kazna. Tek kad umre čovek kod nas dobije priznanje jer od njega više ne preti opasnost. Sa Andrićem kao da je bilo obrnuto. Njegovi problemi su nastali tek pošto je otišao sa ovoga sveta“.

Aleksandar Jerkov:

                  Kanjevčeva poezija je gotovo lagana, neprimetna, ćarlija kao dah vetra, u kojoj slike, čak i kad sežu za nekom tamnom, dalekom pozadinom, uvek deluju pitomo, blisko, drago, kao jedna laka stvar koju pesnik hoće da nam saopšti

Petar Živadinović:

                  Ovo je  knjiga poezije koja me je podsetila na jednog  pesnika savremenog, posle kojeg teško da vidim nekog drugog velikog, a to je Fernando Pesoa. Bilo bi  pogrešno praviti poredjenja, postoje vrlo velike razlike medju njima i u biografijama ličnim i u poetikama i u osećanju sveta, ali u tome što i jedan i drugi jesu videli u životu te magične trenutke i umeli da ih izraze u jezičkoj formi koja teži savršenstvu, u tome su veoma slični.

(O knjizi "Kao ruka niz vrat kontrabasa")

Ljiljana Šop:

                   Ravnodušan prema zagovornicima teze o anahronosti i jeftinom ukusu naglašenih emocija Kanjevac indirektno upućuje na vrednost intimističke poezije, na kvalitete iskrenosti i jednostavnosti, neposrednosti i vrlo konkrentih, takoreći dnevnih povoda za pesmu. Ne mistifikujući pesnički čin, niti inspiraciju, ne insistirajući odveć na komplikovanoj formi, jezičkoj inovantnosti, stilskoj perfekciji, kao ni na takozvanim velikim temama u poeziji i efektima oneobičavanja, autor knjige Putujem  gaji poverenje u sopstvena iskustva i sećanja, u delotvornost slika, ideja, misli, stavova i atmosfere koju verno želi preneti svome čitaocu.

Bojana Stojanović Pantović:

                  Kanjevac nije refleksivan pesnik, iako on puno ima tih diskurzivnih elemenata, angažovanih stavova koji se pojavljuju u njegovim stihovima, već upravo pesnik atmosfere, pesnik jednog raspoloženja. Njegov angažman pripada onom delu kulture, onom delu nasledja kome Radoman Kanjevac svojim senzibilitetom i svojim dosadašnjim radom nesumnjivo pripada, a to je rok scena. S druge strane imate elemente pop kulture, zbog čega je njegov pesnički jezik i pesnički postupak otvoren ka jednom čitanju koje nije opterećeno nekakvim postmodernističkim tropima, dakle nije previše zasićen a, s druge strane, u prividno jednostavnim rečeničnim nizovima koji nisu poetska proza nego dug jedan stih slobodan sasvim, u svim prethodnim zbirkama pa i u ovoj, koji ima, naravno, svoj ritam i svoj tempo, u toj jednostavnosti, naoko prisnosti koja se uspostavlja izmedju pesama i čitaoca, gde pesnik na jednom mestu i kaže kako se "kao usamljen jahač" probija kroz redove  svoje pesme. S druge strane imate tu osenčenost nekakvim tamnim osećanjima, melanholijom, nostalgijom, podsećanjem na jedan egzistencijalni izbor usamljenosti kao nekakvog opredeljenja.

Jasmina Ahmetagić:

                    Radoman Kanjevac se kao pesnik menja i uobličava, ali suštinski zapravo ostaje na istom tragu, ostaje veran svojim temama, svom načinu vidjenja stvari, a to govori da je on u poeziji iskren. Iz zbirke u zbirku on se, dakle, menja koliko se kao ličnost menja, ali u isti mah iznosi nešto što je prepoznatljivo njegovo.

dr Draško Redjep:

                   Posle Vere Pavladoljske Matije Bećkovića, možda u našoj lirici opredeljeno ljubavnoj nije bilo štiva koje bi, kao ovo Radomana Kanjevca, vlastito okruženje posmatralo ne kao scenografiju nego i kao sudbinu. Ova poema je jedinstveni, ničim banalnim natrunjeni part naše osećajnosti. Predvidjam joj veliku čitanost i recepciju zanesenosti.

(O poemi >Mislim da ne znaš s kim imaš posla, mala<)

Maša Jeremić

                   Čitajući poemu MISLIM DA NE ZNAŠ S KIM IMAŠ POSLA, MALA i pesme iz zbirke KAO RUKA NIZ VRAT KONTRABASA upoznajem se sa tako tipičnim srpsko >romantičarsko poetskim< - kako ga sam pesnik definiše >spojem prokletstva i ideala<...Čitajući Kanjevčeve stihove - redjaju se slike i bede velegrada i >zaraznog Balkana< iz proteklih deset godina mraka, snovidjenja tako nalik Crnjanskom ili Ljermontovu, estetizam blizak Dučiniju, a istovremeno kolokvijalne, savremene opaske presecaju klasično pesničko štivo poetikom i osvešćenošću sa jedne, i strašću sa druge strane - rock&rolla.

                   Nema sredine - zapisuje Kanjevac - postoje ili ljubav ili mržnja, i on u svom spoju socijalnog i političkog užasa - prokletstva, nalazi mesto za ideal ljubavi - idealnu ljubav. Savremenost Kanjevčevog izraza tako formalizovana - izbegava zamke banalizacije, i uvodi nas u novi svet poetske suštine, eskapizam u stihove - kao što pozorište beži u bajku, ili, zanesen i u duši uvek mlad čovek u ljubav.

                   U Cavtatu, nama sad nedostižnom, na zvonu mauzoleja porodice Račić, veliki umetnik - vajar Ivan Meštrović, kao odgovor na jedno u mladosti postavljeno pitanje - uklesao je odgovor : SAZNAJ TAJNU LJUBAVI, OTKRIĆEŠ TAJNU SMRTI, I VEROVATI DA JE ŽIVOT VEČAN...Čini mi se da poema Radomana Kanjevca MISLIM DA NE ZNAŠ S KIM IMAŠ POSLA, MALA odzvanja upravo ovakvim odgovorom kao Meštrovićeve reči nad uvalama Jadrana, u mislima čitalaca.

U pozorištu Duško Radović, 14. o2. 2001.

Lični stav, MAIDA JUSUFOVIĆ

MISLIM DA ZNAM GDE SAM SE ZAISTA RODILA

Pre nekoliko sati dobila sam poziv od saradnice ovog dnevnog lista koja me je pitala da li želim da napišem kolumnu za „Sandžak Danas”. Ideja mi se odmah svidela. Ja, koja celog života nešto piskaram, konačno imam priliku da nešto podelim sa širom čitalačkom publikom. I tako, vozeći se ka autobuskoj stanici i nadajući se da ću na vreme stići da ne bih propustila i drugi autobus koji ide za Sjenicu, počela sam da razmišljam o čemu bih mogla da pišem.

Šta je to zanimljivo, Sjenici svojstveno, aktuelno i što će izazvati želju čitalaca da tekst pročita do kraja...? Da pišem o problemima, nezaposlenosti, sramnim univerzitetima koji uništavaju našu mladost, političkim i verskim previranjima...toga je ljudima dosta. To već svi znaju. S druge strane, očigledne su i mnoge pozitivne promene, pa nekako ne želim da u ovih dvadesetak redaka unosim asfalt, kružne tokove ili zaista divan gest pojedinca koji svome gradu pokloni jedan park.

Ja želim da pišem o nečemu drugom, da prenesem ljudima atmosferu sa jednog veličanstvenog skupa ovog leta koji je u našem gradu upriličen u sklopu obeležavanja 30 godina rada kafe restorana "Vavazu". U toj pozitivnoj ludnici koja je trajala mesec dana, jedan događaj bio je poseban, mirniji a tako pun, jednostavno drugačiji: književno veče Radomana Kanjevca koji je svom zavičaju priredio noć za pamćenje u kojoj je, kod nas koji smo ga slušali, pokrenuo lavinu emocija, izmamio osmehe i po koju suzu.

Neko će pomisliti da o tome nema mnogo da se kaže, da je to samo još jedno književno veče kada pesnik čita svoje stihove a publika ga na kraju nagradi aplauzom, često refleksno, jer je takav red. Ali verujte da nije tako. To nije bilo veče bilo kog književnika, to je bilo veče čoveka koji je na jedan sasvim poseban način predstavio sebe svom gradu, svom zavičaju o kom je, oni koji prate njegov rad znaju, pisao tako često. Baš tu, među svojima, bez obzira na to da li su ga ljudi znali ili su pak prvi put došli u dodir sa njegovim stvaralaštvom, kao da je iz njegove duše izašlo sve ono što je godinama skrivao negde duboko u sebi i što je čuvao za jedan ovakav trenutak. Iako sam njegov odlomak o zavičaju iz knjige "Čovek u senci" pročitala toliko puta da sam ga znala napamet, tek sam tada spoznala pravi smisao tih reči. Da li zbog nostalgije koja se mogla naslutiti u glasu koji je na momente treperio, da li zbog saznanja da su te iste reči posvećene upravo gradu u kom se tada nalazio, izgledalo mi je da je taj setni trenutak doneo i određeno oslobađanje. Kao da se u tišini koja je usledila pesnik prećutno obratio samim redovima koji su ostali za njim rečima "Evo, konačno ste došli svojoj kući". A onda je i njemu bilo lakše. Ređali su se stihovi, osmesi, aplauzi. Atmosfera, prateća muzika, zveckanje čaša, uzdasi oduševnjenja...sve je bilo tako jednostavno, tako skladno, harmonično.

Ne mogu a da se ovde ne osvrnem na moj prvi susret sa jednom poemom ovog umetnika. Bilo je to pre nekoliko godina dok sam kao student prelistavala stranice i stranice interneta pokušavajući da na trenutak pobegnem od ispitnih briga. Pažnju mi je privukla rečenica "Na izmaku noći Beograd podseća na mirno more". Nastavila sam da čitam...i nisam prestala, ni danas. Sam pesnik je negde rekao da je ta poema proizvod vremena u kome su se srećno spojili kraj njegove mladosti i kraj devedesetih u Srbiji. Za mene, ona predstavlja jedno otkriće, jedan kutak u kom se, isto tako srećno, sada godinama sastaju moje nade, sećanja, brige...

Ovde namerno stajem. Ne želim da završim priču o toj noći već da uputim poziv da ovakvih večeri bude što više jer nas one mogu samo spojiti, a to se retko dešava u današnjem svetu.

„Sandžak Danas”, 25. novembra 2011.
Autorka je profesorka engleskog jezika i književnosti

O KNJIZI "PUTUJEM"

dr Zoran Paunović

Ovo je do sada najbolja knjiga Radomana Kanjevca. Ona je intimni putopis autora u kome stihovi imaju ritam padanja snega.

Ljiljana Šop:

Slučaj je hteo da ovu, najnoviju knjigu Radomana Kanjevca čitam paralelno sa knjigom norveškog profesora filozofije i kvantne fizike Hansa Grelana Filozofija osećanja. Ova kombinacija naučnog i pesničkog pristupa prokaženoj temi, prokaženoj već poodavno i u savremenoj poeziji, iz straha od patetike, sentimentalnosti, učinila je da odbacim u poslove kritike već dugo nametan otpor prema osećajnosti kao vrednosti nižega reda u odnosu na vrednost razumske, intelektualne poezije.

Već je naslovom pesnik sugerisao po meni dva bitna uporišta svoje knjige. Prvo je subjektivnost - putujem Ja, a drugo je ideja o kretanju, o promenama vidika i uglova gledanja, o nepristajanju na statičnost, bilo tela, bilo duha, emocija, prostora ili vremena. Sve što nas raduje ili rastužuje, zastrašuje ili zadivljuje, ljuti ili usrećuje, sve od čega strepimo i sve zbog čega očajavamo valjalo bi doživljavati i sagledavati u kretanju, u menama, u ciklusima, jer život je, po Kanjevcu, put i proces na tom putovanju. Mnoge pesme, kao što je prva pesma u knjizi - Jutro, zatim Kraj poezije, U spomen sobi, Rezime, Jesen u Smederevu, Kritika, Čarls, Spisak putnika / mnogo mrtvih pesnika, Libro verde, Ulica Izeta Sarajlića, nedvosmisleno ukazuju da Kanjevca na tom putu zapravo ponajviše zanima sudbina pesme, pesnika i književnosti uopšte, te da je za njega književno putovanje i boravak na književnim adresama mapa na kojoj obitavaju možda i najdragocenija zrnca životnog smisla. Istovremeno upravo na tom putu i na toj mapi Kanjevac uvidja i ne zaobilazi tamne mrlje nerazumevanja u društvenom ili, ako hoćete, u političkom smislu onoga što poezija jeste, degradiranja pesnika i knjjiževnosti, erozije vrednosti i kritičke etike, što u krajnjoj liniji obesmišljava književni život i svodi ga na trivijalnu, komercijalnu ili ispolitizovanu aktivnost.

dr Bojana Stojanović Pantović:

Ova knjiga se, zapravo, u jednom smislu naslanja na knjigu Tour du monde, koju sam ja recenzirala, a koja je objavljena 2003. godine. Ona se naslanja na tu knjigu, praveći jedan odredjeni otklon, upravo zato što se temeljna metafora putovanja kao nečega što je objektivno, što je izmešteno, što je pomereno iz samog subjekta, sada smešta u pesnički glas. Ja ću govoriti o onome što mi se u poeziji Radomana Kanjevca čini vrednim, čini prijemčivim za današnjeg čitaoca, dakle ne na neki akademski način, pogotovu ne sa kritičkim primedbama,  dakle zadržaću se na onome što bih i vama preporučila kao jednu vrstu privlačne sile koju ova poezija nesumnjivo u sebi poseduje.

U ovoj prethodnoj zbirci pesme su bile često replike važnih nekih istorijskih, prelomnih civilizacijskih trenutaka, nacionalne tradicije, kulture, zatim pojedine mikro priče o portretima znamenitih ljudi, osobito tamo gde je sam pesnik putovao (kao što ćemo videti i u ovoj knjizi), recimo nekakve parabole o Aristotelu, o Kantu, o Borhesu, na primer, o Šimborskoj, kao što ćemo ovde sresti isto tako asocijacije na pojedine tekovine antičke civilizacije. I često se ta antička, klasična mera, srazmera koja je isto tako oživela u renesansnoj eposi, pojavljuje kod Kanjevca kao neka vrsta fona kome se on vraća. U tom smislu, upravo taj put ka nekakvoj samospoznaji (to Putujem koje je sada okrenuto ka samome pesniku) i vodi nas do nekih od ovih najboljih pesama koje su ovde pomenute i koje bih svakako i ja pomenula. Pomenula bih, naravno i neke druge.

Jasmina Ahmetagić:

Najnovija zbirka pesama Radomana Kanjevca ostavlja utisak da ima daleko više pesama nego što zaista ima. To obilje proizilazi iz jednog osećanja da ima više stvarnosti nego reči u pesmi, odnosno više misli nego reči, što je dosta neuobičajena pojava u jednom vremenu u kojem poezija izlazi tako što zapravo reči idu ispred misli. Te glagoljivosti u ovoj poeziji nema i to je jedna od prvih odlika zbog čega se ona uopšte izborila, govorim iz vlastite perspektive, da bude pročitana.

U zbirci Putujem pesme su raznovrsne i po motivima i po izrazu i po metrici, ali ih povezuje koherentnost tona i jedinstven pogled na svet. Čak i kad govori o prolaznosti života, a to je, mislim, jedan od omiljenih motiva, to je retko centralna tema, ali to je vrlo često jedan motiv koji se zapravo prepliće sa drugim motivima o kojima pesnik govori. Na primer u pesmi Intermeco prolaznost je postala glavna tema, ali čak i tada pesnik govori o onim sadržajima koji treba da ispune ljudsku prolaznost, te dakle, u pesmi preovladjuje osećanje vedrine.
U ovoj zbirci postoje pesme koje se zapravo sastoje se od jedne ili dve rečenice u čije okvire je uklopljeno nekoliko umetnutih i mi pratimo kretanje melodije kroz njih. Tako se, dakle, u pesmi Slava ili u pesmi Raška na ovaj način ostvaruje dvostruki efekat: s jedne strane se razgranava deskripcija, dakle ona ulazi u detalje, proširuje se pesnička slika, a s druge strane se ta jezička sredstva sužavaju, odnosno radi se na jezgrovitosti. To je onaj razlog, kao što rekoh na početku, da zbirka deluje obimnija nego što zapravo jeste.

Kanjevčeva poezija je komunikativna, ali nije raspričana, nikada ne završava u nekoj glagoljivoj banalnosti, a jednostavnost, koju smatram vrlinom, u ovoj poeziji zapravo podrazumeva da se pesnik sa lakoćom kreće kroz stihove i da, uprkos tome što koristi metafore, tu nije reč o nagomilavanju metafora nego o potrebi da se drugi pozove na dijalog. U  njegovoj poeziji, u kojoj u jednoj ranijoj zbirci postoji stih "usamljenost je prava mera slobode", stalno se na komunikaciju poziva drugi. Ta potreba za komunikativnošću i potreba za drugim postoji u svim Kanjevčevim zbirkama koje su mi došle do ruku. Često se poentiranje u pesmama ostvaruje dovodjenjem u blisku vezu udaljenih predmeta i pojava, što zapravo znači da ih čini bliskim pogled posmatrača, iako one same po sebi nisu bliske.

O KNJIZI „ČOVEK U SENCI“

Peca Popović:

Čovek u senci piše knjige malog obima, ali velike vrednosti. Takav je to čovek. Ne pišući iz obaveze prema savremenicima, iza sebe oduvek ostavlja bisere. Šta god da je radio, radio je bolje od drugih, uvek izazivajući pažnju a čuvajući izabranu senu. Njegova osma knjiga „Čovek u senci“, sastavljena od literarnih odlomaka, marginalija i zabeleški, okarakterisao bih „predaha uz pesme“, događaj je više vrste. To su „Znakovi pored puta“ za rokenrol generacije. To je pisanje kao poezija, kao žudnja za dobrotom, kao življenje, kao sudbina.

Vera Ponti:

Poput antičkih pesnika Kanjevac nas uvodi u svet u kome je istinski pesnik nekada bio moralan čovek uzvišenih ideala, a sreću je pronalazio u mudrosti i dobroti. Poezija je za njega otvorena bočica parfema, koja se prepoznaje po određenoj mirisnoj noti. Pesma je poput hleba. Najpotrebnija je onom ko je gladan, a najgladniji je uvek onaj koji je nadahnut lepotom i koji piše.

Sudeći prema dosadašnjim naslovima Kanjevčeva dela kao što su „Reči za pevanje“, „Kao ruka niz vrat kontrabasa“ i „Probudi me tek kad osetiš da sam zaista mrtav“, možemo zaključiti da je njegova poezija muza koju stalno hrani nežnim notama. Ali, ona glatkom sabljom satire ustaje u odbranu svoje lepote i etičnosti, kad naiđe na književnike koji agresivnim tonom  i kolokvijalnim izražavanjem „ukidaju“ kulturu.

Marija Midžović, pesnikinja, urednik Književnog magazina
(Odgovor u „Tanjugovoj“ anketi: Koja knjiga je, po Vašem mišljenju, obeležila 2010. godinu)

Bez razmišljanja izdvajam knjigu „Čovek u senci“ Radomana Kanjevca. (Službeni glasnik, Beograd 2010.)

U najboljoj tradiciji mislilaca racionalizma Kanjevac je segmentirao svoje mikro memoare iz sadašnjosti na poglavlja: O književnosti, O vlasti, O slobodi, O vremenu, O simbolima, O novinarstvu, O ljudima, O narodu, O istini i laži, O gradovima.... Mazohistički sam verovala da danas ne postoje ljudi kao Duško Radović, dovoljno velike emocionalne energije i moralne izdržljivosti da ne osećaju gorčinu. Zahvaljujući „Čoveku u senci“ , sada vidim da nisam bila u pravu. Bilo da govori o kratkoj kosi feministkinja, srpskom novinarstvu ili Dostojevskom, puna mera ljudskosti, misterija koju u nedostatku boljeg termina nazivamo „poetskom pravdom“ obasja nas u svakoj Kanjevčevoj majstorskoj crtici iako on govori o vremenu, čija težina izmiče svakom poređenju.

“Slobodan je onaj čovek koji se ne plaši svojih reči i tuđih postupaka” (poglavlje O slobodi).

Petar Arbutina, književni kritičar

Kad imate roman ili zbirku pesama, eseja ili sličnih žanrovskih tekstova, koji imaju tu vrstu autopoetičkog pristupa, kakav imate u knjizi „Čovek u senci“, uvek imate prostora gde pisac može sebi da dopusti nešto što bismo pomalo banalno nazvali prazan hod, da se odmori od jakih misli, da pripremi čitaoca za neki možda još jači zaključak, da napravi ritam jedne šire autopoetičke tvorevine, unutar koga bi se čitalac mogao snalaziti. Kod Radomana Kanjevca toga nema.

Kada se odlučite da napišete ovakvu knjigu vi morate da shvatite da ono što pišete jeste jedan produženi krak svesti o tome da mi živimo u jednom svetu koji je potpuno atomiziran, gde celina više ne postoji, gde upravo fragmenti govore mnogo više o celini nego celina sama. Kao u onoj Borhesovoj priči o kolekcionaru, o čoveku koji se, nezadovoljan slikom sveta u kome živi, napokon rešio da napravi mapu, upisujući gradove, reke, planine, da bi na kraju - a taj se kraj podudara sa krajem njegovog života - shvatio da je u stvari nacrtao svoj lik. Radoman Kanjevac je u ovoj knjizi otišao možda i korak dalje. Dakako da mi u ovim malim, autopoetičkim mikroesejima, možemo da prepoznamo i njegov lik, ali pre svega u jednoj svojoj intelektualnoj i duhovnoj kompleksnosti. Taj duh nije nekakvo cerebralno znanje o pojavama, nego pre svega duboko osećanje koje rezultira ovim malim autopoetičkim mikroesejima. Kada budete čitali ovu knjigu videćete da njen sadržaj - taj kratak spisak tema i poglavlja na početku knjige - služi samo da vas podseti da u svakome ovom malom mikroeseju i fragmentu prepoznate jedan od tih pojmova.

Teško je u svetu fragmenata napisati fragmentarnu knjigu, a želeti pritom da ta knjiga progovori o nekakvoj izgubljenoj celini, o tragovima smisla koji postoje po obodima našeg postojanja, u istoj meri koliko je teško biti intelektualac na početku 21. veka u Srbiji. Imam utisak da još nije prošlo vreme u kome su neki od ovih eseja nastajali. Ne ispadamo više iz autobusa, ali dakako ispadamo iz smisla, ispadamo iz istorije. Radoman Kanjevac je čovek koji se nije dao prevariti i koga belle epoque na početku 21. veka u Srbiji nije dala prevariti. Naprotiv, mislim da ga je još više opomenula i da ima smisla objaviti jednu ovakvu knjigu i da još mnogo više smisla ima pustiti je negde iz tmine svoje radne sobe i te pozicije mislećeg čoveka koji zaista jeste uvek u senci. Savremeni svet je sve više osvetljen, a nekako je sve više i više  senke. Dobro je što je neko i o toj vrsti trajanja i bivanja progovorio. Ja vam preporučujem da stalno čitate ovu knjigu, pošto imam utisak da je nju Radoman Kanjevac stalno i pisao i da se to pisanje nije završilo, bez obzira što mi ovde stojimo pred jednom individualizovanom i krajnje subjektivizovanom povesti jednoga vremena.