KNJIGA O IZGUBLJENOJ CELINI               

Kad imate roman ili zbirku pesama, eseja ili sličnih žanrovskih tekstova, koji imaju tu vrstu autopoetičkog pristupa, kakav imate u knjizi „Čovek u senci“, uvek imate prostora gde pisac može sebi da dopusti nešto što bismo pomalo banalno nazvali prazan hod, da se odmori od jakih misli, da pripremi čitaoca za neki možda još jači zaključak, da napravi ritam jedne šire autopoetičke tvorevine, unutar koga bi se čitalac mogao snalaziti. Kod Radomana Kanjevca toga nema.

Kada se odlučite da napišete ovakvu knjigu vi morate da shvatite da ono što pišete jeste jedan produženi krak svesti o tome da mi živimo u jednom svetu koji je potpuno atomiziran, gde celina više ne postoji, gde upravo fragmenti govore mnogo više o celini nego celina sama. Kao u onoj Borhesovoj priči o kolekcionaru, o čoveku koji se, nezadovoljan slikom sveta u kome živi, napokon rešio da napravi mapu, upisujući gradove, reke, planine, da bi na kraju - a taj se kraj podudara sa krajem njegovog života - shvatio da je u stvari nacrtao svoj lik. Radoman Kanjevac je u ovoj knjizi otišao možda i korak dalje. Dakako da mi u ovim malim, autopoetičkim mikroesejima, možemo da prepoznamo i njegov lik, ali pre svega u jednoj svojoj intelektualnoj i duhovnoj kompleksnosti. Taj duh nije nekakvo cerebralno znanje o pojavama, nego pre svega duboko osećanje koje rezultira ovim malim autopoetičkim mikroesejima. Kada budete čitali ovu knjigu videćete da njen sadržaj - taj kratak spisak tema i poglavlja na početku knjige - služi samo da vas podseti da u svakome ovom malom mikroeseju i fragmentu prepoznate jedan od tih pojmova.

Teško je u svetu fragmenata napisati fragmentarnu knjigu, a želeti pritom da ta knjiga progovori o nekakvoj izgubljenoj celini, o tragovima smisla koji postoje po obodima našeg postojanja, u istoj meri koliko je teško biti intelektualac na početku 21. veka u Srbiji. Imam utisak da još nije prošlo vreme u kome su neki od ovih eseja nastajali. Ne ispadamo više iz autobusa, ali dakako ispadamo iz smisla, ispadamo iz istorije. Radoman Kanjevac je čovek koji se nije dao prevariti i koga belle epoque na početku 21. veka u Srbiji nije dala prevariti. Naprotiv, mislim da ga je još više opomenula i da ima smisla objaviti jednu ovakvu knjigu i da još mnogo više smisla ima pustiti je negde iz tmine svoje radne sobe i te pozicije mislećeg čoveka koji zaista jeste uvek u senci. Savremeni svet je sve više osvetljen, a nekako je sve više i više  senke. Dobro je što je neko i o toj vrsti trajanja i bivanja progovorio. Ja vam preporučujem da stalno čitate ovu knjigu, pošto imam utisak da je nju Radoman Kanjevac stalno i pisao i da se to pisanje nije završilo, bez obzira što mi ovde stojimo pred jednom individualizovanom i krajnje subjektivizovanom povesti jednoga vremena.

Petar Arbutina, književni kritičar

O ČOVEKU U SENCI
 
Bez razmišljanja izdvajam knjigu „Čovek u senci“ Radomana Kanjevca. (Službeni glasnik, Beograd 2010.)

U najboljoj tradiciji mislilaca racionalizma Kanjevac je segmentirao svoje mikro memoare iz sadašnjosti na poglavlja: O književnosti, O vlasti, O slobodi, O vremenu, O simbolima, O novinarstvu, O ljudima, O narodu, O istini i laži, O gradovima.... Mazohistički sam verovala da danas ne postoje ljudi kao Duško Radović, dovoljno velike emocionalne energije i moralne izdržljivosti da ne osećaju gorčinu. Zahvaljujući „Čoveku u senci“ , sada vidim da nisam bila u pravu. Bilo da govori o kratkoj kosi feministkinja, srpskom novinarstvu ili Dostojevskom, puna mera ljudskosti, misterija koju u nedostatku boljeg termina nazivamo „poetskom pravdom“ obasja nas u svakoj Kanjevčevoj majstorskoj crtici iako on govori o vremenu, čija težina izmiče svakom poređenju.

“Slobodan je onaj čovek koji se ne plaši svojih reči i tuđih postupaka” (poglavlje O slobodi).

Marija Midžović, pesnikinja, urednik Književnog magazina

MUDRAC IZ SENKE

Peca Popović

Čovek u senci piše knjige malog obima, ali velike vrednosti. Takav je to čovek. Ne pišući iz obaveze prema savremenicima, iza sebe oduvek ostavlja bisere. Šta god da je radio, radio je bolje od drugih, uvek izazivajući pažnju a čuvajući izabranu senu. Njegova osma knjiga „Čovek u senci“, sastavljena od literarnih odlomaka, marginalija i zabeleški, okarakterisao bih „predaha uz pesme“, događaj je više vrste. To su „Znakovi pored puta“ za rokenrol generacije. To je pisanje kao poezija, kao žudnja za dobrotom, kao življenje, kao sudbina.

Reč je o izdvojeniku svojeglave sorte, mudracu, drzniku, autentičnom misliocu i vlasniku zanosne poetike. Radoman Kanjevac (1960) nije samo „pesnički ponos Sjenice“ već velika činjenica naše književne scene. Nekadašnji glavni i odgovorni urednik Studentskog radio – programa Indeks 202, košnice iz koje su izlazile dragocene emisije – Prodor, Niko kao ja, To je samo rokenrol – i primeri inovativnog i angažovanog radio – novinarstva, videvši kako patriotski angažman mrvi, potražio je izazove na drugoj strani. Maja 1989. godine bio je čelnik televizijskog Ok kanala, prve nezavisne televizije u Beogradu, medijskog proboja na jugoslovenskom planu i preteče kasnijeg otvaranja, oslobađanja... Sve do uništenja medijske scene. Slobodu da misli svojom glavom platio je preskupo, ali i doživeo da vidi kako se njegovi mitatori brukaju.

Paralelno, široj rokerskoj populaciji Kanjevac, napojen Dostojevskim, Njegošem i Vendersom, poznat je kao pisac stihova za muziku grupe Galija u fazi njenog uspona. Stvorivši u godinama događanja naroda i legalizacije beščašća trilogiju koneptualno snažnih albuma od divnih pesama, pokazao je da ne treba ćutati u vremenu opasnom za različito mišljenje i pevanje. Umoran od politike, devedesetih se godina okrenuo rudniku u sebi i počeo da iskopava zbirke blistave poezije. O Radomanovoj poemi „Mislim da ne znaš s kim imaš posla, mala“, objavljenoj 2000, fluorescentni Draško Ređep će zaključiti da, posle Vere Pavladoljske Bećkovića, u srpskoj lirici opredeljeno ljubavnoj nije bilo sličnog štiva koje bi vlastito okruženje posmatralo ne kao scenografiju nego i kao sudbinu.

„Niti kockar iz Nikšića, niti pesnik iz Valjeva“, Kanjevac je smislom za reskir i darom za biljurni stih otišao daleko. Rano naučivši da je politika posao za ljude koji su više opsednuti sobom u istoriji nego ljudskom dušom, poklonio se poeziji, sačuvavši svoj jasan put između raskoraka plemenite ideje i bedne realizacije. Na složeno pitanje ko je i kada pesnik, slučaj Radomana Kanjevca je jednostavan: valja biti talentovan i etičan. U zemlji koja pamti toliko poeta slabe kičme, strašljivaca i dodvornika, stoji na izdvojenom mestu, bandoglavo verujući da je moral važniji od veštine. Čuva ga mudra reč, časna biografija i ljubav onog tihog ali značajnog dela misleće Srbije koji u njemu prepoznaje iskustvo pesnika ovog jezika, ali i duh pevanja koji smrću Izeta Sarajlića nije nestao sa koordinata razmazanih medom i krvlju. Osvojivši slobodu da se ne plaši svojih reči ni tuđeg mišljenja, peva i piše u senci koja njemu prija, a nama znači. Kao razlika i kao primer.

En Pasant - Blic, 14. septembar 2010.

Zoran Paunović:

Pesma Perfect Day, koja u sebi sažima mnoge značajne odlike nove pesničke zbirke Radomana Kanjevca, ima dva glavna junaka. Njih dvojica sreću se na surčinskom aerodromu: jedan od njih, nije nevažno napomenuti, stigao je u limenom kovčegu. Onaj drugi, nešto živahniji, zvao se Lu Rid. I jedan i drugi uskratili su nam katarzu: pokojnik iz  mnoštva razloga, okasneli njujorški princ tame pored ostalog i zato što nije otpevao Perfect day. A istoimena pesma u zbirci Putujem tako postaje pesma o doživljaju koji se nikada nije odigrao, pesma nostalgije za nedoživljenim. Po toj se nostalgiji prepoznaju pesnici, čak i kada ne pišu pesme. Od nje boluje i Radoman Kanjevac. Koji, na radost ne tako malog broja čitalaca, pri tom još i piše pesme.

Sa takvim prtljagom, dabome, pesnik putuje sporo, a putuje sporo i zato što hoda korakom deteta i posmatra svet očima deteta kome je sve čudno, novo i čarobno. Efektno udružena sa rezignacijom i ironijom osavremenjenog bajronovskog junaka, ta detinja vizura ovde je jedan od najubedljivijih dokaza istinske pesničke zrelosti Radomana Kanjevca. Jer, mladi pesnici pokušavaju da budu pametniji i odrasliji no što jesu, dok zreli pokušavaju da dopru do deteta u sebi. Pravi pesnici odista umiru mladi, ali se radjaju matori, i već u dvadesetoj su neizlečivo umorni od života.

Tu vrstu umora u zbirci Putujem otklanja, pored ostalog, i impresivna ravnoteža prefinjene patetike i ne manje otmene ironije.

Ljiljana Šop:

Slučaj je hteo da ovu, najnoviju knjigu Radomana Kanjevca čitam paralelno sa knjigom norveškog profesora filozofije i kvantne fizike Hansa Grelana Filozofija osećanja. Ova kombinacija naučnog i pesničkog pristupa prokaženoj temi, prokaženoj već poodavno i u savremenoj poeziji, iz straha od patetike, sentimentalnosti, učinila je da odbacim u poslove kritike već dugo nametan otpor prema osećajnosti kao vrednosti nižega reda u odnosu na vrednost razumske, intelektualne poezije.

Ravnodušan prema zagovornicima teze o anahronosti i jeftinom ukusu naglašenih emocija Kanjevac indirektno upućuje na vrednost intimističke poezije, na kvalitete iskrenosti i jednostavnosti, neposrednosti i vrlo konkrentih, takoreći dnevnih povoda za pesmu. Ne mistifikujući pesnički čin, niti inspiraciju, ne insistirajući odveć na komplikovanoj formi, jezičkoj inovantnosti, stilskoj perfekciji, kao ni na takozvanim velikim temama u poeziji i efektima oneobičavanja, autor knjige Putujem  gaji poverenje u sopstvena iskustva i sećanja, u delotvornost slika, ideja, misli, stavova i atmosfere koju verno želi preneti svome čitaocu.

Draško Redjep:

kada dodjete u ove godine o čemu najviše razmišljate: O putovanju. Ali to nije samo putovanje u klasičnom turističkom smislu svakojakih naših godišnjih destinacija, nego je kod Kanjevca to putovanje, kao kod Ksavijea de Mestra, po vlastitoj sobi katkad, nespokojno, očajničko, sa refrenima koji nailaze sa raznih strana, koji se gube, koji se utapaju i koji nemaju katkad mesta u gustom štivu njegovih vrlo pregnantnih i probranih stihova. Za njega bi se moglo kazati da svoje knjige ne pravi kao izbor po srodnosti, nego kao izvor po srodnosti. Ivo Andrić, koji me je poučavao da treba tako pisati da ni korektora ne odvedemo na pogrešan put, sigurno bi bio oprezan sa ovom mojom intervencijom. Dakle, radi se oizvoru po srodnosti.

Kanjevac je danas popularan, ne samo zbog toga što je našim bulevarima, našem svetu preverovske lirike vratio jedan stari sjaj nego i po tome što nas je podsetio na nekoliko imena koja visoko stoje u svom našem pamćenju poezije.

Jasmina Ahmetagić:

Najnovija zbirka pesama Radomana Kanjevca ostavlja utisak da ima daleko više pesama nego što zaista ima. Taj utisak obilja proizilazi iz jednog osećanja da ima više stvarnosti nego reči u pesmi, odnosno više misli nego reči, što je dosta neuobičajena pojava u jednom vremenu u kojem poezija izlazi tako što zapravo reči idu ispred misli. Kanjevčeva poezija je komunikativna, ali nije raspričana, nikada ne završava u nekoj glagoljivoj banalnosti, a jednostavnost, koju smatram vrlinom, u ovoj poeziji zapravo podrazumeva da se pesnik sa lakoćom kreće kroz stihove i da, uprkos tome što koristi metafore, tu nije reč o nagomilavanju metafora nego o potrebi da se drugi pozove na dijalog. U  njegovoj poeziji, u kojoj u jednoj ranijoj zbirci postoji stih "usamljenost je prava mera slobode", stalno se na komunikaciju poziva drugi. Radoman Kanjevac se kao pesnik menja i uobličava, ali suštinski zapravo ostaje na istom tragu, ostaje veran svojim temama, svom načinu vidjenja stvari, a to govori da je on u poeziji iskren. Iz zbirke u zbirku on se, dakle, menja koliko se kao ličnost menja, ali u isti mah iznosi nešto što je prepoznatljivo njegovo.

Bojana Stojanović Pantović:

Kanjevac nije refleksivan pesnik, iako on puno ima tih diskurzivnih elemenata, angažovanih stavova koji se pojavljuju u njegovim stihovima, već upravo pesnik atmosfere, pesnik jednog raspoloženja. Njegov angažman pripada onom delu kulture, onom delu nasledja kome Radoman Kanjevac svojim senzibilitetom i svojim dosadašnjim radom nesumnjivo pripada, a to je rok scena. S druge strane imate elemente pop kulture, zbog čega je njegov pesnički jezik i pesnički postupak otvoren ka jednom čitanju koje nije opterećeno nekakvim postmodernističkim tropima, dakle nije previše zasićen a, s druge strane, u prividno jednostavnim rečeničnim nizovima koji nisu poetska proza nego dug jedan stih slobodan sasvim, u svim prethodnim zbirkama pa i u ovoj, koji ima, naravno, svoj ritam i svoj tempo, u toj jednostavnosti, naoko prisnosti koja se uspostavlja izmedju pesama i čitaoca, gde pesnik na jednom mestu i kaže kako se "kao usamljen jahač" probija kroz redove  svoje pesme. S druge strane imate tu osenčenost nekakvim tamnim osećanjima, melanholijom, nostalgijom, podsećanjem na jedan egzistencijalni izbor usamljenosti kao nekakvog opredeljenja.

Pero Zubac:

U ovoj sam se knjizi sretao sa puno pesama koje me nisu ostavile ravnodušnim, kojima sam se vraćao kao što se vraćam slikama iz minulih radosti; to su pesme u kojima pleni ogrlica od slika iz sećanja kao u Antićevom "Hiljadu i jednom bubnju", kao kod kasnog Brela, kao u ranog Volta Vitmena, dakle pesnika koje uvek čitam iznova i uvek pronalazim u pesmama neke slojeve koje nisam primetio ranije.

Kanjevac je ovovremen pesnik čiji stih ne zazire od jare svakodnevlja, zato je i čitan jer čitalac u njegovoj poeziji prepoznaje vreme u kojem živi.

U završnoj pesmi prvog izdanja "Vlati trave" Volt Vitman upozorava svoga čitaoca da pevanje za njega "nadilazi granice puke književnosti i izjednačuje se sa postojanjem" - "Kamerado, ovo nije knjiga / Ko uzima ovo uzima čoveka". I čitalac koji se prepozna u Kanjevčevoj poeziji umeće da razazna i ushit i gorčinu i veru i rezignaciju, progovor lepote i prigovor netrajnosti, a celim zazivom na putovanje pesnik kao da mu poručuje kao Josif Brodski čitaocu davne 1970:

"Upri prstom put mračnog bezdna - gde bi, ko vrisak oporosti, trebalo da stoji zvezda; ako je nema, tad oprosti..."

Dragoljub Stanković:

Knjiga pesama Radomana Kanjevca Putujem dobila je takvu medijsku podršku i promovisalo je toliko kritičara da su to dovoljni razlozi da se zapitamo čime je ona zaslužila toliku pažnju? Odgovor je vidljiv posle prvog čitanja i on glasi: melanholija. Kakva je pak vrsta splina u pitanju, probaćemo da dokučimo. Ovde, naime, imamo posla ne toliko sa zahtevnom poetikom koliko sa providnom retorikom, o kojoj se može reći da je zatvorena, okrenuta sebi samoj, konstruisana u samosažaljivom tonu, puna želje da se ispadne pametan - umesto da se komunicira sa čitaocem. Ove pesme pre svega su deklamatorske, lako ih izvode autor ili glumci, dok na papiru izgledaju plošno, jer nema ničeg spektakularnog da ih podrži. Kao da čitate stihove nekog šlagera. ). Prigodna, deklarativna, melanholična poezija, uz pseudo - samokritiku (Osmeh), ustvari samodopadljiva, nesubverzivna i pomiriteljska u smislu da zamagljuje oštrinu stavova (Oktobar) - zar to nije idealno štivo za naš književni establišment? Nije onda čudno u ovom slučaju, da se želi biti i poučitelan (Kad sam najviše sam), iako navedene osobine mogu da krase samo onu poeziju koja svoju površnost skriva ispod tzv. konzervativnih shvatanja. Ta su shvatanja kod Kanjevca eksplicitno iskazana (Koža).
Nameštena ili ne, melanholija Kanjevca zatvara naša vrata percepcije i pruža samo očaj. Njegova tuga liči na sebično samosažaljenje, žal za mladošću, za još moći i uživanja bez odgovornosti prema sebi i drugima, epohi. U pesmi Perfect Day to je opelo/ Našim najboljim, zauvek izgubljenim godinama. Zato se i dopao našoj eliti koja ne želi da se suoči sa sobom, u svetskim razmerama.

Sonja Kovljanić:

Jedan od naših najčitanijih savremenih pesnika, Radoman Kanjevac, oglasio se šestom pesničkom knjigom pod nazivom Putujem. Unekoliko, ona se nastavlja na njegove ranije zbirke, pre svega prepoznatljivim senzibilitetom pesničkog govora, ali donosi i drugačije poetske slike i drugačija iskustva od prethodnih. Zamišljena kao intimni poetski putopis kroz prostor ali i vreme, knjiga Putujem zaokružena je rodjenjem i smrću jedne ljudske egzistencije, koliko realne toliko i fiktivne. Bez ciklusne podele koja bi ukazivala na odredjene teme i motive, u ovoj zbirci okupile su se i zavičajne i deskriptivne i ljubavne i misaone i angažovane pesme. No, svima njima je zajednički ton saopštavanja, odnosno način pevanja, stišan i miran čak i kada referiše o negativnim savremenim pojavama i okolnostima, neostvarenim ljubavima, ili, pak, o neumitnoj prolaznosti ljudskog života.  Sugestivni su stihovi u kojima se predočavaju posledice ubrzanog razvoja tehnologije i genetike kojima se parahedonizmom poništava individualnost i bit ljudske komunikacije i humanosti.