RADOMAN KANJEVAC - REKLI SU


RADOMAN KANJEVAC – KNJIŽEVNE VEČERI
PREDSTAVLJANJE KNJIGE „ČOVEK U SENCI“
ZADUŽBINA ILIJE M. KOLARCA, BEOGRAD, 21. APRIL 2011.

 

 

 


Petar Živadinović:

Ova knjiga je mnogo neobičnija nego Kanjevčeva poezija o kojoj sam govorio pre desetak godina. Tada sam njegovu poeziju poredio sa Pesoinom, skoro da sam i kazao da je on neka vrsta srpskoga Fernanda Pesoe. Kad je reč o ovim esejima, koje sam pročitao sa vrlo velikim zanimanjem, u jednom dahu, ne pada mi naum nijedan mislilac iz sadašnjosti ili prošlosti s kojim bih mogao da ga poredim, najverovatnije i stoga što je reč o jednoj, nema sumnje, originalnosti.

U ovoj knjizi, mada reč „dopadati“ ništa ne znači, najviše su mi se dopali oni mikroeseji u kojima se govori o vlasti, a potom o našim karakterima, karakterima ljudi iz naše elite. Ono što mi je izgledalo u prvi mah sporno to je njegova ideja da svi ljudi prirodno teže vlasti, to jest moći. Jedini način da to potvrdim ili odbijem jeste introspekcija. I ne mogu o toj stvari onda da se izjasnim, jer ma šta da kažem verovatno mi ne biste verovali. Ali, ono što je izvesno, to je da se ta dva moćna nagona ljudske prirode, od kojih je za mene jedan nesumnjiv, to je nagon za saznanjem, Žudnja za saznanjem o kojoj govori Aristotel u Metafizici, i Volja za moć, na neki način prepliću u prirodi svakog čoveka, bio on filozof, pesnik ili radnik, seljak na njivi, priznat ili nepriznat, ovog ili onog pola, religijskog ili ideološkog opredeljenja. „I u duši sluge“, govorio je Niče, „video sam volju da bude gospodar“. Moguće da je to tačno, ali, kad god su oni koji imaju moć eliminisali iz svog ponašanja mudrost, ta moć je bila slepa i ne samo ubilačka, nego u krajnjoj instanci i samoubilačka. Isto tako kad god su filozofi pokušali da ispolje volju za moć u praktičnom životu prolazili su vrlo loše. Platon je tri puta pokušavao da ostvari svoj filozofski ideal i jednom je jedva spasao živu glavu. Očito je da te dve težnje ne mogu lako da se pomire. U ovim esejima mi se čini da Kanjevac opisuje, sa jedne strane, panoramu likova koji su potpuno ogrezli u materijalnom svetu, i s druge strane imate opisivanje, odnosno zalaganje za jedan ideal koji je praktično od dve hiljadite godine potpuno napušten. I u diskursima i u političkom i praktičnom, a sve više i u javnom životu. Zašto je to tako? Zato što se jedan nagon ljudske prirode odnosi na večnost, a ovaj nagon za vlašću se odnosi na materijalni svet, trenutak u kome živimo, na nešto što izgleda prepoznatljivije i bliže osećanjima većine ljudi. U ovim esejima ja vidim galeriju likova iz materijalnog sveta, neki se od njih pominju i poimence, a vidim i likove koji, sa druge strane, ovaploćuju taj veliki ideal, koji nije bio samo ideal grčke filozofije nego je bio i ideal nekih naših velikih naučnika i mislilaca.

Kanjevac veoma lucidno uočava da je, ne samo od 2000. godine, nego od devedesetih godina, došlo do potpunog pomeranja sistema vrednosti, i konstatuje nešto što mnogi ne žele da priznaju - ni oni koji su kreirali prošlost ni oni koji nam sada kreiraju svetlu budućnost: Nekada, u toj prošlosti, pre trideset, četrdeset ili pedeset godina, uprkos tome što je ona ipak možda sagrađena na jednom zločinu koji je učinjen prema ideološkim protivnicima, u narodnoj svesti, u svesti običnih ljudi, u njihovom ponašanju, realizovao se jedan ideal pravednog društva. Obični ljudi su istinski verovali u to, oni su u komunizmu prepoznavali ono o čemu komunisti verovatno u većini nisu ni mislili - neke od ideja evanđeoskog hrišćanstva. Uočavanje da, nažalost, u svetu u kome živimo ima mnogo manje ideala, mnogo manje pravde, mnogo manje poštenja nego što je bilo pre dvadeset, trideset, četrdeset godina, mora da nas navede na bolno suočavanje. Da li je to bilo neizbežno? Ja lično mislim da je to bilo neizbežno ukoliko se opredelimo za put kojim smo krenuli pre dvadeset godina. Ta takozvana tranzicija u kojoj se materijalne vrednosti postavljaju kao ideal, a sve što nisu materijalne vrednosti smatra se navažnim i nebitnim, sada doživljava kod nas svoje završne akorde i, da budem iskren, neki od ovih mikroeseja, koji su napisani na primer 1998. godine, predviđaju otprilike šta će nam se desiti, u kombinaciji, kako kaže Kanjevac, najlošijih osobina kapitalizma i komunizma. I to nam se upravo sada dešava. Tužno je ipak konstatovati i to da u vreme takozvanog samouporavnog socijalizma, iako su postojali tabui - postojao je praktično jedan čovek koga niste smeli dirati (to je bio Tito) i možda još nekoliko disidenata - nije bilo teme koja se nije mogla pokrenuti, niti pitanja o kome se nije moglo raspravljati. Sada je opasnost u tome da vi nemate šansu da izrazite drukčiji stav, nemate priliku da uočite da je neko mišljenje potisnuto, nemate priliku da saznate da postoje neki drugi ljudi, neke druge ideje, druge knjige, drugi projekti zato što nema alternative. Uveravaju nas da nema alternative. Kad nema alternative nema ni mišljenja, kad nema mišljenja onda ima samo jedne budućnosti. A jedna budućnost nikad nije srećna - to znamo uostalom iz bliske daleke prošlosti.

Mislim da su najpoučniji oni delovi knjige ČOVEK U SENCI oni u kojima čitamo zapise nastale 1995. ili 1998. godine, kada je bilo možda teško baš predvideti i nije bilo tako jednostavno znati šta će se desiti, zbog toga što i u onim i u ovim vremenima našim javnim mnjenjem, sada više nego ikad, preovladavaju ideološki manekeni. Oni nemaju mišljenje, oni imaju naručeno mišljenje, oni su karikatura onog što su bili sofisti u Staroj Grčkoj, koji su za pare branili svaki stav. To su bili ponekad vrlo učeni ljudi, ali bez mnogo morala. Karikatura tih sofista danas su takozvani PR stručnjaci, analitičari, mada ja ne razumem zašto ih zovu analitičarima – oni su pre sintetičari nego analitičari, ili prosto komentatori, zato što tu nema suprotstavljanja nikakvog. Suprotstavljanje bi bilo da neko iznese tezu, neko antitezu, pa da u debati onda dođe do neke sinteze. Ne, oni svi imaju već sintezu, imaju definitivan stav i biju se, šaketaju, viču, argumentišu, vređaju ili su vrlo učtivi jedni sa drugima, braneći ono što je i pre debate bilo poznato da će braniti. Ono što je dragoceno, po meni, u ovoj knjizi je to što je autor predvideo da će ti ogorčeni antikomunisti jednog dana, kad dođu na vlast, biti isto tako dogmatični, isključivi kao i oni protiv kojih su se borili.

Danas sam u novinama pročitao nešto što me je navelo na to da naglasim važnost sećanja. U „Politici“ izlazi jedan feljton iz knjige - briljantne doktorske teze o Živojinu Pavloviću - koju je napisao direktor „Službenog glasnika“. On opisuje torturu koju su sprovodili nad Živojinom Pavlovićem tadašnji vodeći srpski komunisti. Valjda je to bila 1941. godina. Smenjivali su se Dedijer, Stambolić, Đilas, Ranković, Krcun Penezić i tako dalje. Maltretirali su jednog čoveka koji je od njih bio i intelektualno i moralno superiorniji. Ali su to radili po nalogu Kominterne ili verovatno jednog druga koji je posle toga bio najveći sin svih naših naroda i narodnosti. Treba rehabilitovati takve ličnosti iz srpske istorije, kao što je Živojin Pavlović, zato što njihove sudbine govore o nama sada, zato što je reč o ljudima koji su predviđali šta će biti sa nama. To važi za svet politike, za svet medija, za univerzitet, za mnoge naše institucije koje se tretiraju kao svetinje i o kojima ne smete ništa posebno kritički da kažete, osim ako to ne govorite kao ideološki manekeni.

Ovakve knjige nas teraju da mislimo. Prošlost nije prošla i zato će nam se ponavljati. U obliku farse ili tragedije - nije bitno. Zato mislim da se ovo o čemu razmišlja Radoman Kanjevac, naizgled nepretencionzno, kao neko iz senke, zapravo tiče svih nas. Zbog toga što tu nema naknadne pameti nego zbog lucidnog predviđanja onog što će biti sa nama u bliskoj budućnosti vredi čitati ovu knjigu jer nas ona tera da razmišljamo. Čitav sistem obrazovanja, koji nas sprečava da učimo mlade da misle kritički, naši mediji i mi koji prećutkujemo u javnom životu mnoge fenomene, radimo u prilog takozvane jednodimenzionalne misli, jednog pogleda na svet koji je ravan slici smrti, zato što njega ne zanima ništa drugo nego jedan jedini svet, nikakva druga ideja nego jedna jedina ideja, nikakvi drugi ljudi nego oni koji će tu ideju braniti ili, što je još gore, sprovoditi ako im se da prilika. Ova nas knjiga navodi da mislimo o tome sa rezervom, kritički, opominjemo sebe i druge, da ne upadnemo u tu zamku jednodimenzionalnog mišljenja. Ukratko, uvek ima alternative, uvek postoji nekoliko puteva, nikad ne znate dok ne dođete do kraja koji je bio bolji. Zato što uvek ima alternative, ako mislimo kritički o svetu, o konkretnim pojavama i konkretnim ljudima, možemo biti optimisti. Nikad ništa nije definitivno, unapred propalo, ako postoje knjige i ljudi koji razmišljaju ovako kao što piše i razmišlja Radoman Kanjevac.

 

dr Zoran Paunović

Moram da počnem od jednog detalja koji se naizgled čini toliko nevažnim da, ako ga ne spomenem odmah na početku, verovatno ga neću spomenuti do kraja. Moram da počnem od izgleda ove knjige. Taj izgled ne samo da je u skladu sa njenim naslovom, u skladu sa onim što nalazimo u knjizi, nego, u vremenu u kome nas sa svih strana spopadaju šljašteće, megalomanske knjige, koje na jedan nepristojan način svojim izgledom nisu u skladu sa onim što nude i sve je manje knjiga koje imaju neku meru u načinu na koji nastupaju – lepo je susresti se sa jednom ovakvom, diskretnom knjigom koja zaista nastupa iz senke, a primorava vas da onda kad je uzmete u ruke ne ispuštate je do kraja. Ovoj knjizi nije lako odrediti žanr. Mada se na prvi pogled čini da je reč o mikroesejima zapisi koje ovde nalazimo zapravo su mnogo više od toga.

Epigraf koji stoji na početku ove knjige pomalo je ironično upotrebljen i možda on jeste neki putokaz ka ukupnom smislu ove knjige. Taj epigraf su reči Rajnera Vernera Fazbindera, koji je rekao da „život ne obogaćuju misli već snovi“. Epigraf je ironičan zato što ova knjiga pokazuje da ni misli nisu baš uvek za bacanje, posebno ne onda kada su plod tog gorkog taloga dugogodišnjeg iskustva. Pišući o Kanjevcu jednom sam upotrebio sintagmu „dostojanstveno starenje“ i to mi on verovatno neće nikad oprostiti. Međutim, ja tu nisam mislio na njega nego na sebe. Pesnici ne stare, a Kanjevac je pesnik i u ovoj knjizi. To je jedna od njenih lepih dragocenih osobina. Pesnik koji promišlja svet na jedan način na koji je to možda malo ređe činio, pesnik koji ima taj prastari pesnički problem da mnogo više zna i oseća nego što može da kaže. Istorija književnosti puna je neuspeha zbog kojih su pesnici patili, a kojima se mi divimo. Na neki način takva je i ova knjiga.

Radoman Kanjevac kao pesnik ovde progovara iz jedne sasvim pesničke mudrosti, mudrosti koja je iskrena i ubedljiva i onda kad se ne slažete s njom, kao što se ja, na primer, ne slažem sa njegovim zaključkom da dobru poeziju mogu pisati samo duboko moralni ljudi. Mogao bih da navedem niz primera koji ne svedoče u korist te činjenice, ali ću ih ovom prilikom prećutati. Još je ubedljiviji, naravno, onda kada se s njime slažete, a najubedljiviji je onda kad vam otkriva nešto što ste znali, a niste znali da znate. Toga u ovoj knjizi ima napretek, kao kada govori o filmovima Vima Vendersa, pa kao njihovu najznačajniju odliku ističe to što su nas oni naterali da zavolimo Nemačku, da zavolimo nemački jezik, da zavolimo ceo svet. Ili kada govori o pisanju poezije pa se pita da li je to hrabrost ili kukavičluk. Hrabrost da razgolitimo sebe na takav način ili kukavičluk što eto nismo u stanju da ostanemo u sebi sa svojim teskobama, mukama i nevoljama. Kao kada dalje razmišlja o poeziji pa iznosi zanimljivu misao da neke pesme, protivno onome što se obično misli, treba čitati samo u sebi, da samo kada ih doživljavamo u tišini, te pesme imaju svoj smisao.

Kada govori o nagradama Kanjevac kaže da su one značajne samo do onog trenutka dok ih ne dobijete. On govori o književnim kritičarima koji vole da preziru knjige koje svi vole, da bi na taj način sačuvali ekskluzivnost svoga položaja. Kad smo kod položaja on govori u ovoj knjizi i o vlasti, toj endemskoj bolesti ovog dela sveta i kaže da, protivno onome što se obično misli, kod nas ljudi nisu počeli da se bave politikom da bi se obogatili nego upravo suprotno. Kad smo kod politike on govori i o levim desničarima i desnim levičarima, o pometnji svih ideologija i o pometnji među ljudima. O ljudskim plemenitim i onim drugim zabludama, o plemenitim i onim drugim delima, pokušava da pronikne u razloge zbog kojih se događa ovo ili ono sa ljudima i u ljudima, da pronikne u vreme. To poglavlje O vremenu meni lično je najdraži deo ove knjige. Kanjevac, na primer, govori o tome da ne bi trebalo prodavati gramofonske ploče i stare knjige, čak i onda ako bismo imali kome da ih prodamo, zato što se u njima nalazi čitav jedan vek, sa svim našim ljubavima, nadanjima, s našim neponovljivim životima. Govori o vremenu u kome nestaju ili gube svoj značaj i smisao religije, ideologije, veze među ljudima, emocije. Putovanja prestaju da budu zanimljiva ili prestaju da postoje. Govori o vremenu u kome i samo vreme polako počinje da nestaje i to nestaje zavaljujući onim napravama koje su kobajagi tu da bi nam ga podarile. Govori o vremenu u kome će sve nestati i u kome će možda na kraju - jedna fina rokerska misao - ostati samo ljubav, zbog toga što ipak mora da postoji nešto što čovek mora da doživi izbliza.

Izbliza treba doživljavati i ovu knjigu. Treba je čitati po redu ili napreskok, treba je čitati sa olovkom i podvlačiti, jer će vam se sledeći put ukazati neki drugi deo kao značajan i pitaćete se kako to da to niste primetili. Treba je jednostavno čitati mnogo puta i otkrivati u njoj ono što njen autor pokušava da nam sugeriše. Možemo se sa Radomanom Kanjevcem slagati, možemo sa njim polemisati, ali ne možemo čitati ovu knjigu a da ne mislimo o njoj, ne možemo čitati ovu knjigu a da nas ona ne natera na razmišljanje. U vremenu u kome se razmišlja sve manje, pa čak i u knjigama, ovo je možda jedna od najvećih dragocenosti ove knjige, a ima ih svakakao još i vi ćete ih možda pronaći bolje od mene.

 

Peca Popović

Ima kod Branka V. Radičevića u „Sujevericama i drugim rečima“ jedan zapis o zavičaju. Glasi: „Kad ga imaš – nemaš ga. Kad ga nemaš – imaš ga“. U vremenu velike zbrke, kad su kafane naše sve praznije i kad je sve manje pijanih, a ulice sve punije opasno treznih ljudi, kad neobuzdana većina po svaku cenu žudi za svetlošću reflektora i zavodljivošću TV ekrana, evo nama čoveka kome senka prija poput zavičaja. Posle sedam zbirki poezije Radoman Kanjevac senkom je ozvaničio poziciju i promovisao prvu knjigu svojih mikromemoara, beleški, marginalija, utisaka. Taj tanani brevijar sažima zapise o emotivnoj i fizičkoj prisutnosti na deset ključnih tačaka autorovog života u poglavljima O književnosti, vlasti, slobodi, vremenu, simbolima, novinarstvu, ljudima, narodu, istini i laži, gradovima... Ne pišući sa obavezom da impresionira savremenike i moderne trendove, iza sebe oduvek je, kao po ličnom pravilu, ostavljao vredne knjige. Šta god da je radio, radio je bolje od drugih, uvek delom izazivajući pažnju, a čuvajući svoju izabranu senku. Njegova knjiga ČOVEK U SENCI je, za mene, događaj više vrste. Usuđujem se da kažem da su to „Znakovi pored puta“ za rokenrol generacije. To je pisanje kao poezija, kao žudnja za dobrotom i kao sudbina svedoka jednog velikog nereda i mnogih nepravdi. Kad u pesmu ne stavi sve ono što misli i oseća poeta u Kanjevcu piše nešto što traži drugačiju formu.

U najboljoj tradiciji mudraca do kojih valja držati segmentirao je emocionalnu energiju i moralnu izdržljivost kojom nadvisuje gorčinu istorijske stvarnosti. Njegova poetska pravda obasjava svakom majstorskom crticom, iako govoreći o dobu sutona čija nelogičnost izmiče poređenju njegovo pero nije natopljeno u istu količinu Sioranove gorčine beznađa. Svestan da je slobodan onaj čovek „koji se ne plaši svojih reči i tuđih postupaka“, služeći se autopoetičkim mikroesejima, on demonstrira intelektualnu i duhovnu sposobnost da na jednostavan način kaže bolne istine i predstavi osobenu tačku svog misaonog oslonca. Njegov duh nije knjižno znanje o pojavama nego duboko osećanje stvarnosti koja inspiriše na takve poetske bravure.

Kanjevac je izdvojenik svojeglave sorte, drznik, autentični mislilac i vlasnik istovremeno zanosne topline. Nekadašnji glavni i odgovorni urednik studentskog radio programa „Indeks 202“ – košnice iz koje su iscurele dragocene emisije i primeri inovativnog i angažovanog radio novinarstva – videvši kako i koliko „patriotski“ angažman s kraja osamdesetih mrvi, potražio je izazove na drugoj strani. Bio je čelnik televizijskog OK kanala - prve nezavisne televizije u Beogradu, medijskog presedana na jugoslovenskom planu i preteča kasnijeg otvaranja, osvajanja, oslobađanja - sve do totalnog uništenja ovdašnje medijske scene. Slobodu da misli svojom glavom platio je preskupo, kao svako ko je u ovoj zemlji mislio svojom glavom. Ali doživeo je da vidi kako se njegovi imitatori ili brukaju ili nestaju.

Na složeno pitanje ko je i kada pesnik slučaj Kanjevca odiše jednostavnošću. Valja biti talentovan, valja biti svoj i valja biti etičan. U zemlji koja pamti toliko poeta slabe kičme, strašljivaca i onih veštih dodvornika, on stoji na izdvojenom mestu bandoglavo verujući da je moral uvek važniji od veštine. Čuva ga mudra reč, časna biografija i ljubav onog tihog ali značajnog dela misleće Srbije koji u njemu prepoznaje iskustvo velikih pesnika ovog jezika. Ali i duh pevanja koji smrću Mike Antića, Izeta Sarajlića ili Duška Trifunovića nije nestao, kao što i nije, sa Dučićem, Crnjanskim, Andrićem, Duškom Radovićem ili Pekićem, sa balkanskih koordinata razmazanih vinom, medom i krvlju iščezla potreba da se zapisuju uzgredne vinjete stvarnosti kad to čine nadareni ljudi. Taj individualizam i krajnje subjektivan pogled na jedno vreme, čak i u mom Beogradu - često prestonici provincijalnog divljenja svemu sa strane i iz sveta - prihvaćen je sa pažnjom i poštovanjem. To dokazuje koliko je Radoman Kanjevac, na putu od primenjene, preko prave poezije, do filozofskih zapisa, uspeo da u svemu tome sačuva ono najvažnije: samog sebe. Osvojivši slobodu da se ne plaši svojih reči ni tuđih mišljenja, on peva i piše u senci koja njemu prija, a meni mnogo znači. I kao razlika i kao primer.

 

dr Aleksandar Jerkov

Radoman Kanjevac je napisao jednu knjigu koja se nije u prvi mah mogla očekivati, ne zbog toga što u njegovoj poeziji nema mudrosti, naprotiv - u njegovoj poeziji ima i narativa i pripovednosti i neke vrste prerađenog životnog iskustva koje treba saopštiti i, sa ponekim od njegovih stihova, poznatih ili možda manje poznatih, možete provesti i neki period svoga života. Ako čovek sme da se ispoveda večeras reći ću vam da mi je pre više godina poklonio majicu na kojoj je njegov stih „Mislim da ne znaš s kim imaš posla, mala“ i ta majica je u mojim zrelim, a opet dovoljno neobičnim godinama, odigrala jednu krajnje čudnu ulogu. Mogao bih da dopišem ceo pogovor uz njegove knjige i da kažem da čovek ne zna šta mu sve poezija u životu može učiniti. U ČOVEKU U SENCI Kanjevac je rešio da progovori u jednom diskursu kojim on odavno vlada i koji je napustio publicistiku, a nije se utopio u nekakvu filozofiju kao disciplinarnu delatnost. Jedan oblik ili jedan žanr u kome se može pisati relativno spokojno i slobodno, jer kao da sve proizlazi iz sopstvenog iskustva i samim tim je amnestirano od odgovornosti pred svetom ideja i pred istorijom zbog toga što je vaše iskustvo takvo kakvo jeste i ne morate nikome da polažete računa zašto je ono bilo takvo kakvo je bilo.

S druge strane taj oblik nije ni izdaleka tako nepretenciozan, on naprotiv možda ima najdužu istoriju pretencioznosti od svih oblika književnih žanrova i u njemu se zapravo i hoće reći nešto do čega je čoveku najviše stalo - kako se u nekom gnomičkom, apoftegničkom obliku, u sentencama, u lapidarnosti, u kratkim mislima, u jednom žanru koji od antike do modernizma zapravo postoji, može reći ono što je za čoveka najvažnije i o čemu čovek mora da brine. Ne brinete vi baš o celim knjigama, niti cele knjige pamtite, nego iz njih izvlačite jednu vrstu misli ili osećanja i onda sa njom kao nekom vrstu znaka ili signuma živite.

Za taj žanr, međutim, nema imena osim jednog koji je Džorž Stejner, smislio pre više od četvrt veka, nazvavši to pitatgorejskim žanrom i govoreći da postoji jedna skrivena linija između filozofije i književnosti koja se može pratiti od Pitagore pa sve do Vitgenštajna i pisaca dvadesetog veka, između ostalih i već pomenutog Pesoe, koji ima isto tako jednu dnevničku knjigu koja na neki način čudno svedoči o tome da se mogu pisati istovremeno misli, gotovo aforizmi, a sa druge strane pisati o sopstvenom životu. To je on nazvao Pitagorejskim žanrom.

U istoriji srpske književnosti taj žanr je imao značajniju ulogu nego što se može pretpostaviti. On se razvijao od naših srednjovekovnih zapisa, od onih kratkih malih beležaka po marginama monaha prepisivača, istovremeno i naših najznačajnijih srednjovekovnih autora, do Dositeja Obradovića, zatim kroz razne crtice i beleške kroz romantizam i realizam, sve do modernizma, da bi na početku ovoga veka, na početku modernizma postojao kao jedan skriveni, kripto - žanr srpske moderne književnosti. On se negde između 1901. i 1907. godine, u isto vreme kad se fomira moderno srpsko pesništvo, pojavio kod takvih ljudi kao što su bili Božidar Knežević, Stanislav Vinaver i nekolicina drugih autora koji su pisali takve misli, kratke, jezgrovite sastave i time menjali oblik diskursa u srpskoj književnosti dvadesetoga veka i pokazivali šta zapravo znači modernitet i modernost. Ovaj oblik se obnavljao u više navrata u književnosti između dva rata kod avangardista i izrazitih modernista, čak do neke granice osamostaljenih fragmenata ili recimo sredinom šezdesetih godina kod neomodernista ili poznih modernista, kako bih ja radije rekao. I napokon, moglo bi se reći da postoji neka njegova senka i na kraju dvadesetoga veka.

Hteo bih samo da vas podsetim da su u poslednjih dvadeset i pet godina najpopularnije dve srpske knjige Dučićeve Misli i Andrićevi „Znakovi pored puta“, koji su štampani i prodati u nebrojeno mnogo hiljada primeraka. Dakle, postoji nešto što je tu nama važno i oko čega se mi vrtimo, što istorija književnosti možda nije dovoljno prepoznala i istakla, a što zapravo i čitaoci i bolji poznavaoci te književnosti vole, tako da Radoman Kanjevac dolazi na jednu veliku i dugu tradiciju, a ne na nekakav ispad gde se ne može tačno odrediti kom žanru bi on morao da pripada. On pripada različitim žanrovima i to je večeras već i dobro rečeno, pripada zapravo ovoj jednoj skrivenoj subalternoj liniji srpske literature.

Prirodu tog moderniteta, međutim, Kanjevac ne dovodi preko neke granice, njemu je stalo do toga da bude komunikativan, da ostane naš, ovdašnji i da dopre do vas. On bez velikog oklevanja tvrdi kako je srednjovekovno pojanje ili, ako hoćete, hrišćansko pojanje, pojanje na Hilandaru zapravo jedan oblik takođe muzičkog performansa i svečanosti kao i koncert koji bi se danas odigrao u Beogradskoj areni ili na na nekom drugom mestu. Ne kaže on to zbog toga što ne voli tradiciju, to je na mnogo mesta već dokazao koliko mu je stalo do nje. I u drugim njegovim knjigama postoje pesme sa velikim duhovnim udivljenjem pred tom tradicijom, nego hoće da nam kaže: zar je moguće da smo toliko slepi i glupi, da ne kažem gluvi pred istinom da ne vidimo da su i fenomeni našega vremena isto tako dostojanstveni i značajni i da zbog toga što im se unapred pripisuje određena karakteristika ne mogu biti otpisani kao mesto na kojem se čovek susreće sa svojim bitnim iskustvom.

Ja se, naravno, ne bih složio sa svakom Kanjevčevom tvrdnjom, ali, bez obzira na sve to, mislim da je neophodno uzeti sa ozbiljnošću takvu perspektivu i takvo iskustvo. To iskustvo, međutim, ima jednu granicu, granicu visokog moderniteta koje će jako teško moći da prekorači. Ja ću to ilustrovati: Da bi napravio balans između dva različita fenomena on na strani 32. govori o jednom mistifikatorskom svojstvu Milorada Pavića da je, računajući da ljudi nemaju pojma šta je internet, napravio od toga veliku priču, da možeš da čitaš kako god hoćeš. To su one čudne, različite, nelinearne putanje kroz knjigu. Ali, kaže, veličina knjige je u tome da se pronađe onaj nužni oblik u kome će ona dostići neku svoju izuzetnost i zaokružiti se. To je Kanjevčeva zamka, naravno. S jedne strane on je šarmantan, pošto je simpatično prigovoriti nešto i takvom velemajstoru kao što je Milorad Pavić. Drugo - jasno je Kanjevcu, nema potrebe da mu ja to rastumačujem - nije isto čitati odlomke romana na različite načine ili čitati tako napisan roman da svaki redosled priča na drugi način nas dovodi do nekog saznanja. To su dva različita načina postojanja jedne literature. Ali ono što Kanjevac u stvari ovde čini je da vam postavlje jednu oksimoronsku zamku, zato što se i njegova knjiga, naoko uređena po određenim segmentima može čitati ispremeštano, gotovo da bih mogao da kažem da postoji neka vrsta psihološke zajedljivosti prema samome sebi u ovom komentaru kojim se hoće reći: da, ovde jeste dat nekakav raspored po nekim segmentima i nekim temama, a zapravo pravo čitanje ove knjige bi bilo da je slobodno kao neki sveznadar, da je s vremena na vreme otvorite i da pročitate šta u njoj piše. I nemojte se prevariti da odmah poverujete Kanjevcu sve što kaže, jer on na jednom mestu kaže da je ukupno u životu napisao toliko pisama koliko se može staviti na prste jedne ruke jer, veli, za onu stvar o kojoj je smatrao da ne vredi napisati pesmu nije mislio da treba pisati ni pismo, da bi onda na drugom mestu u svojoj knjizi zaključio da je „malo reći da vreme u kome niko više ne piše i ne čita pisma ima ozbiljan problem sa emocijama“. Sad bi ispalo da sam Radoman Kanjevac denuncira samoga sebe kao čoveka koji ima problem sa emocijama, a on je naprotiv, pisac jedne emotivne angažovanosti u svojim knjigama. Kad god poverujete piscu prevarili ste se, ali to je dobro i za vas i za pisca. I zato je dobro čitati Radomana Kanjevca.