IZLAGANJA SA KNJIŽEVNE VEČERI U NOVOM SADU - STUDIO M

• PERO ZUBAC
• Dr DRAŠKO REDJEP

Pesnik o pesniku

                        ZAPIS NAKLONOSTI

                       " Lakoća čitanja jedno je od pravila u književnosti nakon prevlasti sveopšte žurbe...Svi žele da pišu samo ono što bi svako mogao napisati" - zapisao je Pol Valeri u "Knjizi o Malarmeu". I još piše kako mu je ponekad govorio, kad se Malarmeu činilo da ga ne čitaju: "Ali znate li, osećate li ovo: da u svakom gradu Francuske ima jedan mladi skriveni čovek koji bi dao da ga iseku zbog vaših stihova i zbog Vas..."
Zašto ovim citatima započinjem zapis o Radomanu Kanjevcu? Stoga što je u ovom vremenu koje oskudeva čitaocima on pesnik koji se ne može požaliti da nije čitan i da mu se knjige vuku po knjižarskim rafovima. U jednoj pesmi svoje nove knjige, naslovljene tako jednostavno - "Putujem" - pesmi "Kraj poezije", pesnik zapisuje razgovor sa jednom Biljanom iz velike prestone knjižare u "starom Platou":

1. Vaše su, kaže, knjige rasprodate.

Da pošaljemo nove, pitam logično
Ako se već tako prodaju odlično
Nemojte, molim Vas, kaže Biljana
Ukidamo poeziju. Te nam se pesničke sveske samo vuku policama..."
I ti me stihovi vrate u, čestu u sećanju, sliku kako u najvećoj knjižari novosadskoj pokušavam da nadjem knjige mladih i malo poznatih pesnika, ali da bih mogao da ih nadjem moram da se namestim u položaj sprintera na startu ili da kleknem. I to me, nijednog trena, nije ponizilo nego uzvisilo, jer sam se tako osećao počašćenim u nakani da se sretnem sa knjigama onih koji verovatno misle da ih niko ne čita.
Radoman Kanjevac je popularan, voljen, čitan i cenjen pesnik, a to je postigao jednostavnošću svoga pevanja, pevanjem o malim stvarima, o svakodnevlju, o onome što čitalac misli da bi isto tako napisao kao pesnik koga upravo čita. Tečnim pesničkim govorom, lakoćom koja pleni, visokim i prefinjenim osećajem za zapažanje detalja iz života, prepisivanjem života samog. Ali to ne bi bilo dovoljno da nema onoga što je poezija u tom naoko lakopisu: tamni zastor sete koja se preliva stihovima, lazura prolaznosti, suočenosti sa netrajnošću lepote i neprestane ljubavi; da nema neke nežnosti, topline, blagosti što jednostavne pesme čini poezijom koja nadrasta svoju inspiraciju.
Knjiga "Putujem" ima nekoliko značenjskih nivoa - prvo je putovanje u detinjstvo, sa svetačkim zazorom od slika iz raznih sećanja, pa putovanje u sadašnjosti i retke oaze probrane iz prošlosti, putovanje u život sam, ovaj vreli i prepoznatljivi, u vreme koje sluti kraj i krah poezije, koji se, dabome, desiti neće.
U ovoj sam se knjizi sretao sa puno pesama koje me nisu ostavile ravnodušnim, kojima sam se vraćao kao što se vraćam slikama iz minulih radosti; to su pesme u kojima pleni ogrlica od slika iz sećanja kao u Antićevom "Hiljadu i jednom bubnju", kao kod kasnog Brela, kao u ranog Volta Vitmena, dakle pesnika koje uvek čitam iznova i uvek pronalazim u pesmama neke slojeve koje nisam primetio ranije.
Kanjevac je ovovremen pesnik čiji stih ne zazire od jare svakodnevlja, zato je i čitan jer čitalac u njegovoj poeziji prepoznaje vreme u kojem živi.
U završnoj pesmi prvog izdanja "Vlati trave" Volt Vitman upozorava svoga čitaoca da pevanje za njega "nadilazi granice puke književnosti i izjednačuje se sa postojanjem" - "Kamerado, ovo nije knjiga / Ko uzima ovo uzima čoveka". I čitalac koji se prepozna u Kanjevčevoj poeziji umeće da razazna i ushit i gorčinu i veru i rezignaciju, progovor lepote i prigovor netrajnosti, a celim zazivom na putovanje pesnik kao da mu poručuje kao Josif Brodski čitaocu davne 1970:
"Upri prstom put mračnog bezdna -
gde bi, ko vrisak oporosti,
trebalo da stoji zvezda;
ako je nema, tad oprosti..."

Dr Draško Ređep

                      GUSTO ŠTIVO PROBRANIH STIHOVA

                      U Šekspirovom "Juliju Cezaru" jednog od sekundarnih junaka pozovu na ručak. I on kaže: "Doći ću na vaš ručak, u onim tada očajnim trovačkim vremenima, pod tri uslova: Prvo, ako vi ostanete kod svog poziva, drugo, ako taj vaš ručak bude vredan da se pojede i treći uslov, ako se meni u medjuvremenu ništa ne desi. Meni se ništa nije desilo, došao sam iz Kragujevca da stignem na veče mog druga Radomana Kanjevca, a i gozba je, koliko ja znam, otrovna u meri u kojoj zapravo uzimamo lekove. Ona je lekovita, ona nije od ovog sveta.
Radoman Kanjevac je napisao našu najbolju ljubavnu poemu posle Vere Pavladoljske Matije Bećkovića.
On je po meni, može biti, jedan od poslednjih naših romantičara. I odmah da kažem, ja ovde ne mislim na takozvanu epohu romanzitma, mada su naše epohe jako čudno rasporedjene, mi smo imali u dvadesetom veku dva lidera našeg romantizma i živa i prisutna - Zmaja i Lazu Kostića. Ne, ovde se radi o romantičarskom duhu koji su kasnije u srpskoj književnosti vrlo uspešno obnovili i nadrealisti i signalisti i poneki od simbolista, uvek onda kada su napuštali stroge odredbe vlastitih manifesta. Kanjevac ne mari manifeste i sigurno je jedna od njegovih velikih muza Mali oglasnik.
Kada dodjete u ove godine u kojima ja vas sad gledam, onda ću se poslužiti tezom Milana Konjovića koji je voleo da obrne stvar, to znači da ja danas nemam 72 nego 27 godina, o čemu najviše razmišljate: O putovanju. Ali to nije samo putovanje u klasičnom turističkom smislu svakojakih naših godišnjih destinacija, nego je kod Kanjevca to putovanje po vlastitoj sobi katkad, nespokojno, očajničko, sa refrenima koji nailaze sa raznih strana, koji se gube, koji se utapaju i koji nemaju katkad mesta u gustom štivu njegovih vrlo pregnantnih i probranih stihova.
Za njega bi se moglo kazati da svoje knjige ne pravi kao izbor po srodnosti, nego kao izvor po srodnosti. Ivo Andrić, koji me je poučavao da treba tako pisati da ni korektora ne odvedemo na pogrešan put, sigurno bi bio oprezan sa ovom mojom intervencijom. Dakle, radi se oizvoru po srodnosti.
Kanjevac je danas popularan, ne samo zbog toga što je našim bulevarima, našem svetu preverovske lirike vratio jedan stari sjaj, nego i po tome što nas je podsetio na nekoliko imena koja visoko stoje u svom našem pamćenju poezije. Manje se zna da Izet Sarajlić ima pesmu posvećenu Djordju Balaševiću. I u toj pesmi on kaže da Balašević nikad neće dobiti Zmajevu nagradu, a naš je lični Vladimir Visocki. Imao sam čast da slušam izbliza i Okudžavu i Visockog. I upravo u tu porodicu, veoma namerno, ubrajam Kanjevca, koji je taj naš govorni, tipični, naoko ležerni žargon pretvorio u sasvim neobičnu vrstu apoetičnosti koja vrlo brzo potom postaje poetičnost.
I na kraju, sasvim, sasvim lično. Kanjevac je povodom moje sedamdesete godine, a to je bilo davno, pre dve godine, naspisao pesmu koja nije prigodna i nije primerena, ali govori otprilike sledeće: Šta je sve trebalo meni da dodjem do svoje sedamdesete godine - spominje se Jeljcin na tenku, propast dinastija, čitavih carstava, a život je sasvim, sasvim kratak -  jedva sedamdeset godina!