O KNJIŽEVNOSTI
Ima pesnika čiji privatni život najbolje objašnjava njihovu poeziju. Za istinsko delo nekome je potrebna tragedija, a nekome je dovoljna ravnodušnost savremenika.
*
Na Balkanu se najbolje pripovedalo u Bosni jer su ljudi tamo vekovima učeni da se do cilja stiže naokolo, taktičnošću i veštinom bolje nego dosetljivošću i istinom. Lepa reč je u Bosni uvek bila na većoj ceni nego takozvana beskompromisna istina, mudrost “ni po babu ni po stričevima”, do koje se više držalo u Srbiji i Crnoj Gori, gde se do cilja prečesto dolazilo prečicom. Zato su, možda, Crnogorci po prirodi pesnici, a Bosanci nenadmašni pripovedači. Ivo Andrić i Njegoš su, bez sumnje, najuzvišeniji izdanci ove dve škole mišljenja, pisanja i govorenja.
*
Prosti ljudi pisanje pesama doživljavaju kao slabost iako je u pitanju vrhunska, neponovljiva hrabrost, kakvu imaju samo odabrani. U suštinskom smislu to se može osetiti u svakoj dobroj pesmi, a najbolje u satiričnoj poeziji. Ja, medjutim, spadam u ljude koji ne priznaju podelu pesama na žanrove, mislim da je poezija jedna i nedeljiva, da ne postoje ni ljubavna, ni satirična, ni rok poezija, da je tema skoro nevažna ako pesma ima onu tanku, neuhvatljivu nit koju ponekad ni pesnik ne ume da definiše, ali je čitalac oseti i prepozna.
*
Postoje dve vrste pesnika. Jedni se užasavaju medija, stidljivi su preko svake mere, beže od publiciteta, svako javno pojavljivanje smatraju izneveravanjem tajnovitosti i neke uzvišene misije na kojoj poezija počiva. Drugi pesnici pate za publicitetom, lepo se oblače, vole da se slikaju, ne beže od nagrada, počasti i prinadležnosti. U dubini duše, medjutim, i jedni i drugi osećaju da mediji nisu svemogući. Neki su pesnici bili najčuveniji kad ih uopšte nije bilo u medijima. Prečesto pojavljivanje u javnosti može vam doneti više štete nego koristi. Rok pesnici najbolje znaju da, kad imate dobru pesmu, bolje je da nemate nikakav, nego da imate loš televizijski spot.
*
Možda se ono što je suština poezije i ne može preneti u neki drugi medij. Kao što nije svaka pesma za pevanje, tako nije svaka ni za novine ili za televiziju. Neke pesme su dobre samo kad ih čitate u sebi. Ako je i samom sebi, u tišini svoje sobe, pročitate naglas, ona izgubi nešto od svoje vrednosti i tajnovitosti.
*
Ne postoje dva čoveka koji će pročitati istu pesmu na isti način, niti postoji čovek koji će istu pesmu pročitati na isti način u dva različita perioda svoga života. Lament nad Beogradom Petra Banićevića i Lament nad Beogradom Miloša Crnjanskog samo su na prvi pogled ista pesma. U verziji Banićevića to je jedna hladna, raskošna poetska rapsodija, u verziji Crnjanskog to je jedna patetična, skoro očajnička ljubav za grad u kome nismo bili kad mu se činilo da je sve u redu i bez nas.
*
Pesmu koju čitate „u sebi“ vi, u stvari, pevate u sebi. Ona vam se dopada ako u njenom ritmu i atmosferi postoji nešto što se poklapa sa vašim unutrašnjim ritmom i atmosferom. Pesma je dobra ako ima u sebi nešto neuhvatljivo, što čak ni pesnik ne bi umeo da definiše, nešto što, najčešće, „iščezne u prevodu“. U času kad hiljade ljudi pevaju sa Darkom Rundekom Šal od svile ili kad Mark Nofler u Beogradskoj areni svira prve, prepoznatljive taktove pesme o Romeu i Juliji osetite istovremeno duhovno i telesno zadovoljstvo, uživajući ne samo u stihovima i muzici nego i u interpretaciji. Pesma kao spoj nekoliko umetnosti i video spot kao njena renesansna video nadgradnja, osnovna su odlika umetnosti danas. Internet, kao medij po svojoj širokorasprostanjenoj intimnosti veoma blizak poeziji, još više je učinio kompatibilnim različite oblike izražavanja.
*
Najviše cenimo pesnike koje najmanje razumemo, ali najviše volimo one koji su nam najsličniji. Poeziju Brane Petrovića, čije stihove su srpski pesnici krišom učili naizust, bili smo u našoj književnoj čaršiji sveli na jeftinu kafansku anegdotu. Tek danas, kad njega više nema, priznajemo koliko smo tog čoveka u stvari voleli.
O NAGRADAMA
Onaj ko javno protestvuje zato što nije dobio neku nagradu dovodi sebe u poziciju osudjenika čija će svaka sledeća nagrada biti shvaćena kao iznudjeno pomilovanje.
*
Ponekad mi Nobelova nagrada za književnost izgleda više kao uteha nego kao nagrada, finansijska nadoknada za nečiju skromnost i život proveden u samoći. Ako je potrebno da čovek ceo život bude isposnik da bi na kraju, kao na onom svetu, dobio tu nagradu, onda je pitanje smisla života jednostavnije od smisla ove nagrade.
*
Sve su ga nagrade zaobilazile jer je bio toliko svoj da nije mogao u isto vreme biti i njihov. Njegova samosvojnost vredjala je ne samo delioce nagrada nego i one koji su ih često primali. I jedni i drugi tajno su ga ogovarali ali se niko nije usudjivao da mu se javno suprotstavi. Uprkos tome, koristili su ga kad im je odgovaralo ono što je govorio, naprasno zaboravljajući tom prilikom sve ono što su o njemu govorili, a nisu mislili, sećajući se samo onoga što su o njemu mislili, a nisu govorili.
*
Svaki bi dobitnik književne nagrade u jednom trenutku morao da se seti Sartra koji je odbio da primi Nobelovu nagradu ili Siorana koji je živeo na jednoj pariskoj mansardi, a odbio najveću francusku književnu nagradu. Oslobadjanje od kompleksa nenagradjivanog autora je jedina korist koju čovek ima od književne nagrade, čak i ako je u pitanju nagrada sa imenom »Radoja Domanovića«, tog proroka koji je opisao ono što ćemo tek mi istinski doživeti.
2000.
*
Snishodljivost kojom beogradska intelektualna čaršija pozdravlja sve što dolazi iz sveta i nadobudnost koju pokazuje prema onome što dolazi iz naše provincije učinile su od ovog grada prestonicu provincijalnog pogleda na svet i poslednje utočište nabedjenih talenata čije delo razume samo beogradska intelektualna čaršija, o kojoj se ponešto može saznati i na osnovu skraćenice koju daju ove tri zanimljive reči.
*
Kao što u Nikšiću ne mogu da shvate da postoje kockari koji nisu iz Nikšića tako u Valjevu ne mogu da shvate da postoje pesnici koji nisu iz Valjeva.
O KRITIČARIMA
Za pametnog pisca kritičari su svetionici koji mu pomažu da bezbednije stigne do svog cilja. Dobar pisac može bez kritičara kao što dobar moreplovac može i bez svetionika, ali sa njima se bolje plovi i sugurnije stiže na cilj. Svakom piscu je, na neki način, stalo do kritike. Uprkos tome, kritika ne može od lošeg pisca da napravi dobrog, niti može pravog pisca da učini lošim.
*
Ponekad imam utisak da kritičari unapred odbacuju knjigu koja se dopada čitaocima jer ta činjenica na neki način potire ekskluzivnost njihovog položaja. Čini mi se da kritičari ponekad više tragaju za sopstvenom idejom nego za lepotom u književnom delu. To se možda najbolje vidi u knjigama onih kritičara koji i sami pokušavaju da budu pisci. Njihova je misao uvek moćnija od lepote njihove rečenice.
O VLASTI
Svaki čovek ima nagon za vlašću. Neko to zadovolji u društvu, neko u porodici, a neko u mašti. Bolje je zadovoljiti taj nagon u mladosti nego u starosti, kad on može da izazove pogubne posledice po ličnost i po okolinu, kao i sve drugo što se ne dogodi na vreme.
*
Kod nas se pogrešno misli da su neki ljudi počeli da se bave politikom kako bi zaradili novac. Mislim da je proces sasvim obrnut: oni su zaradili novac da bi mogli da se bave politikom. Politika je na Balkanu vrhunska strast, jača od svakog drugog poroka, njome se ljudi ovde bave očajnički i sladostrasno, na nervnoj bazi, uživajući u tome više nego što uživaju u piću ili u seksu.
*
Poznatu frazu da “u ovakvim vremenima niko nema pravo da bude neopredeljen” govore ljudi koji su menjali političke stranke, stavove i opredeljenja kao čarape, ostrašćeni „intelektualci” koji politički život doživljavaju kao pozorišnu predstavu u kojoj nikom nije dozvoljeno da bude gledalac. Ako treba da biram izmedju raznih pripadništava na koja sam bio osudjen izabrao bih pripadništvo svojoj generaciji, onoj generaciji koja je rasla uz rokenrol i do dana današnjeg delila sudbinu ove muzike. Baš kao što rokenrol još uvek smatraju muzikom za mlade iako su njegovi protagonisti odavno počeli da umiru tako je i moja generacija osudjena na prokletstvo da bude večno mlada i da nikad ne bude shvaćena ozbiljno. To nas je uvek osudjivalo na otpor i nepripadanje, naše najuzvišenije osobine.
*
Diktatura - to je vladavina jednoga koji pokušava da vas ubedi da, osim njega, svako može da bude sve.
Diktatura je ponekom odličan alibi za nesposobnost, kao što je nekom revolucija samo opravdanje za rešavanje ličnih, banalnih problema. Iza uzvišenih ideala veoma često se kriju banalniji motivi nego iza nekih podlosti.
*
Diktator nije voleo pozorište i nije čitao knjige. Ono što smo pisali o njemu nije ga uzbudjivalo i nije mu ništa značilo. Te knjige, medjutim, nisu bile uzaludne. One su mnogo značile nama, bilo nam je dobro nakon što smo napisali i objavili ono što mislimo o njemu, osećali smo se bolje, te su knjige bile za nas lekovite u jednom bolesnom vremenu.
*
Pojedini političari, estradne ličnosti i nimfomanke imaju istu osobinu, zajedničku potrebu koju je, u stvari, nemoguće sasvim zadovoljiti, uzrokovanu pre svega seksualnim nagonom, s tim što se ona kod jednih ispoljava u bukvalnoj potrebi za seksualnim zadovoljenjem, a kod drugih u želji za svakodnevnim pojavljivanjem u medijima, što je neka vrsta simboličnog zadovoljenja ovog nagona.
O SLOBODI
Sloboda nije ono što piše u knjigama. Onaj ko se juče bojao samo jedne televizije, danas se boji dva radija, a sutra će se bojati svakog slušaoca ponaosob. Istorija se ne može zaustaviti.
1998.
*
Tamo gde je čovek najslobodniji životna pravila su najsurovija, a život najkraći. Sloboda koja vlada u prirodi, medju životinjama, ideal je koji čovek možda nikad neće dostići.
*
Slobodan je onaj čovek koji se ne plaši svojih reči i tudjih postupaka.
*
Postoje ljudi koji u koloni remete sklad i tako stvaraju problem i sebi i koloni.
O VREMENU
Ovo vreme je pre kraj ideologije, koja je, izgleda, konačno ustupila svoje mesto religiji, nego kraj istorije koja će se, u nešto izmenjenom, sofisticiranom obliku, odvijati možda jačim intenzitetom nego u prošlosti. Ideologija je, medjutim, nešto sa čim je na početku dvadeset prvog veka teško živeti jer su se njeni potencijali iscrpli u žičanim ogradama dalekih snežnih sibirskih pustinja i jeftinim poukama holivudskih filmova u koje niko ozbiljan više ne veruje bez ostatka.
*
Možda nikad filozofija nije bila potrebnija čoveku nego danas, kad banalna klimatska promena svakodnevno podseća na večnost, a život oko nas ne pokazuje znake zapitanosti za sudbinu drugog.
*
Tehnologija se razvija na pomalo paradoksalan način. Prenosivi računar, mobilni telefon, daljinski upravljač, izmišljeni su da nam uštede vreme, novac i napor. A otkako imamo mobilni telefon, kompjuter i daljinski upravljač imamo sve manje vremena, nedostaje nam više novca i živimo sa neuporedivo većim naporom nego ranije.
*
Pojava digitalne tehnologije i mogućnost da se bilo koja pesma, slika ili fotografija kopira u neograničen broj podjednako kvalitetnih primeraka učinila je da svakoj od tih kopija nedostaje nešto zbog čega smo voleli nekadašnje retke, dragocene originale. Nijedna fotografija snimljena digitalnim fotoaparatom nema danas vrednost onih starih, izbledelih fotografija koje nismo mogli ni brisati, ni popravljati, ni kopirati u bezbroj primeraka. Možda će jednog dana, kad nas više ne bude, ove današnje fotografije biti retkost, ali danas one predstavljaju samo bledu kopiju nekadašnjih neponovljivih originala, baš kao što ni fantastične reprodukcije slavnih slikarskih dela ne mogu doseći magiju i slavu nesavršenih flamanskih majstora, čija ruka je samo jednom drhtala na taj način. Savršenstvo najčešće nije preduslov za veliko umetničko delo. Za istinsku umetnost potrebno je nešto više od savršenstva.
*
Sva velika naučna dostignuća, od automobila do kompjutera, zasnovana su na principu po kojem funkcioniše ljudski organizam, što znači da je priroda na ovoj planeti još uvek neprevazidjeni konstruktor.
*
U naučnom i umetničkom radu koji je, po prirodi, okrenut budućnosti, novim generacijama i napretku celog čovečanstva, ima nešto duboko egoistično što vas dovodi u sukob sa interesima sopstvene okoline. Tako se dogadja da vaša sopstvena deca trpe zbog onoga što radite u ime neke buduće, još nerodjene, vama nepoznate dece.
*
Čak i onome ko ne veruje u proviđenje ponekad se čini da neka nevidljiva ruka usmerava tok istorije i utiče na procese koji ostavljaju dubok trag u ljudima. Postoje godine kad se na potpuno različitim krajevima sveta, u različitim zemljama i narodima, na različitim kontinentima dogadjaju istovetne istorijske pojave. Takve su, na primer, bile godine 1204, 1492, 1789, 1968, 1989... Možda se istorijski događaji u celom svetu odvijaju po nekim višim zakonima, možda priroda, sa svojim ciklusima i menama, razmerama i simetrijom, u stalnim promenama i kretanju, utiče da se ljudi u jednom vremenu u celom svetu ponašaju na sličan način.
*
Za nas koji smo već ostarili u komunizmu i svoje najbolje godine potrošili u tom hiperideologizovanom sistemu teško je razumljivo da, uprkos ideologiji, jednoumlju i neslobodi, iz naše „bogate prošlosti“ ne pamtimo ideologizirane mlade ljude koji su do te mere propagirali socijalizam kako danas neki mladi ljudi, sa uštirkanim kravatama, lap topovima i prugastim košuljama zagovaraju takozvani tržišni kapitalizam. Postojale su neke radne akcije, političke škole, partijski komiteti, ali su retki bili mladi ljudi koji su to shvatali ozbiljno, dok su danas dvadesetogodišnjaci glavni protagonisti novog jednoumlja, sistema koji u trci za profitom ne ruši samo stare vrednosti nego i sve moralne norme, od kojih su neke stare hiljadama godina.
*
Naša deca će nam oprostiti kad saznaju da smo živeli u sistemu koji je bio kombinacija najlošijih osobina kapitalizma i komunizma, sa ljudima čija vera je bila kombinacija paganstva i ateizma, u danima koji su bili nepodnošljiva kombinacija rata i mira. Diviće se našoj izdržljivosti, a mi ćemo se sa nostalgijom sećati prošlosti koja će se ponoviti našim unucima. U tome je naša nesreća.
1998.
*
Zašto žene feministkinje imaju kratku kosu? Ako već toliko insistiraju na ženskim pravima, razlici i onome što ih deli od muškaraca, zašto nose te muške frizure? Ponekad imam utisak da one hoće da preuzmu ulogu muškog roda i da svoja mišljenja i stavove silom nametnu ovim nežnim, lepim, ženstvenim predstavnicama lepšeg pola.
*
Stare fotografije ili stari televizijski snimci najbolje pokazuju kako pred prošlošću blede nekadašnje razlike i kako ono što nas je u našim nepouzdanim sećanjima razlikovalo od nekoga, sa godinama nestaje kao izmaglica. Da bismo se u ovo uverili dovoljno je pogledati, na primer, snimak utakmice jugoslovenskih i nemačkih fudbalera sa fudbalskog prvenstva iz 1974. godine. Duga kosa, sa danas tako smešnim zulufima, kratki šortsevi tako slikovito govore o duhu tog vremena, koji nam se danas čini jačim od svega što je te ljude onda delilo - ideologije, novca, istorije, geografije, kulture, temperamenta i mentaliteta. Danas nam se čini kao da su svi ti momci igrali za istu reprezentaciju, tako različitu od svega što gledamo na fudbalskim terenima. Duh vremena sasvim je izbrisao razlike medju njima i danas ih sve posmatramo kao deo iste celine, bez obzira na njihove nekadašnje razlike.
*
Prošlog leta posetio sam kuću Iva Andrića u Herceg Novom, nakon piščeve smrti poverenu na upravljanje lokalnom udruženju pisaca i pretvorenu u „otmeni“ restoran. Stari tepisi, dotrajali stolovi, rasklimane stolice i uvele smokve u bašti tog toplog doma, koji vene i stari kao što stare i venu spomen domovi drugih velikih pisaca, govore o propadanju. Zajedno sa tom kućom raspadala se i čitava država u kojoj je Andrić napisao svoje kapitalne knjige. Iz njegovih tekstova, aktuelnijih nego kad su napisani, saznavali smo razloge tih ratova i tog raspadanja. Njegovo će delo uvek biti novo, a ta stara kuća manje govori o njemu nego o nama, koji nismo umeli da sačuvamo ni ono malo piščeve ostavštine koja je zavisila od nas.
*
Sve godišnjice su tužne. Nevažno je da li su se okupili proćelavi debeljuškasti pedesetogodišnjaci na tridesetoj godišnjici mature ili neki ostareli bračni par slavi svoju zlatnu svadbu. Te otužne proslave samo naizgled prizivaju u sećanje optimizam, radost i vremenom izbledele mladalačke osmehe, preko kojih je, poput tenka, prešao život sa svojim gusenicama u obliku starih, izbledelih kalendara. Ponekad mi se čini da nema ništa tužnije od tih godišnjica, koje nas podsećaju na miris nekadašnjih prozračnih jutara, nakon dugih neprospavanih noći. Šta se tu u stvari proslavlja?
*
Ne postoji nijedna forma izražavanja, ni razgovor, ni pesma, a pogotovu i - mejl, koja može da zameni pismo - tu kombinaciju osećajnosti i dramatičnosti, pisanu polako, u tišini, bez posrednika u obliku elektronskog svedoka, koji pamti čak i ono što bismo kasnije možda i sami voleli da zaboravimo. U lepo sročenom i nadahnutom pismu svaki je čovek pomalo bio pisac. Toplo ljudsko osećanje, koje se čitalo više izmedju redova nego u onome što je pisalo, danas je suvišno i na drugim mestima. Na delu je racionalnost, intelektualna uračunljivost, hladna bezosećajnost kojom obiluju ne samo umetnička dela nego i svakodnevica u kojoj nema ni vremena ni razumevanja za probleme i patnje drugoga. Malo je reći da vreme u kome niko više ne piše i ne čita pisma ima ozbiljan problem sa emocijama.
O SIMBOLIMA
Značka u obliku američke zastave koju poslednjih godina američki političari nose u reverima svojih kaputa ne samo da neodoljivo podseća na istovetan običaj sovjetskih funkcionera u vremenima slavnog propadanja Trećeg Rima nego svedoči i o tome kako svaka imperija pati od bolesti malih, jednostavnih, svakom razumljivih simbola koji svojom zaraznom jednostavnošću, sa jedne strane, treba da nastave tradiciju, a sa druge da hipnotišu milione. Nikome ne pada na pamet da ta značka u obliku američke zastave danas deluje podjednako sindikalno i samoobmanjujuće kao što je nekad delovala ona značka u obliku zastave sa srpom i čekićem.
*
Kao što je moderna Amerika, sa tim svojim filmovima koji ne postavljaju pitanja, brzom hranom, diznilendima i potrebom da od svega napravi zabavu, bliska dečijem načinu razmišljanja tako Evropa ima neku nameštenu ozbiljnost zrelog čoveka, a Azija smirenost i mudrost starca.
*
U dvadesetom veku su gramofonske ploče bile ono što su u devetnaestom bile knjige, a najlepše pesme pisali su oni pesnici koji su ih sami pevali. Stare ploče, baš kao i stare knjige, ne treba prodavati. U njima se nalazi čitav jedan vek, sa svim našim ljubavima, nadanjima, sa svim našim neponovljivim životima.
O NOVINARSTVU
Dobar novinar je onaj iz čijeg teksta ne morate saznati njegovo političko uverenje.
*
Za razliku od “Borbe”, koju će uvek, na neki način, pratiti hipoteka partijske novine i “Politike”, čiji ugled će uvek, na neki način, zavisiti od državnog, ”Novosti” su bile i ostale novine za narod, za milione ljudi od kojih je, u krajnjem slučaju, zavisila sudbina svake vlasti. Uprkos velikim sredstvima i reklamnim kampanjama ”kad kaže novine” naš narod je uvek mislio na “Večernje novosti” pre nego na bilo koji drugi list. Zato nijedna vlast koja misli o svom narodu ne može dobiti bitku protiv “Novosti”, kao što je ne bi mogla dobiti ni protiv “Crvene Zvezde” ili naše crkve. Da bi se dugo i pametno vladalo nije potrebno imati sve pod svojom kontrolom. Dovoljno je biti sposobniji od drugih.
01.03.2000.
*
Naši novinari su veoma snishodljivi prema rediteljima, glumcima i dramaturzima, jer su ovi upisali fakultete o kojima su oni sanjali.
*
Neke naše novine ono što je u Srbiji ne zovu srpsko nego srbijansko, a ono što je u Hrvatskoj zovu hrvatsko, iako bi, po analogiji, trebalo reći hrvaćansko. Ako su naša vlada, naša skupština i naša politika srbijanske onda bi njihove morale biti hrvaćanske, jer ako politika zvaničnog Beograda ne važi za sve Srbe onda ni politika zvaničnog Zagreba ne bi trebalo da važi za sve Hrvate. Neki naši intelektualci, medjutim, često imaju različite kriterijume za naše i za tudje i ništa naše nije dovoljno dobro da ne bi bilo gore od istog iz neke druge zemlje, a naročito iz Hrvatske, naše najkraće veze sa zapadom u vreme kad je geografija na Balkanu bila važnija od politike.
*
Ima ljudi koji ne shvataju da moć televizije nije u programu nego u predajnicima, podjednako kao što, nažalost, moć novina nije u novinarima nego u papiru.
*
Tragedija na Balkanu počela je kad su razni sportski novinari, autori rubrika o modi i pop muzici, počeli da pišu o politici. Kad ovi „eksperti“ prestanu da objavljuju svoja blistava politička razmatranja biće to siguran znak da se našoj krizi bliži kraj.
*
On je bio jedan od onih večitih novinarskih talenata čija slava je uvek bila nesrazmerna onome što su pisali. Ostavljao je odličan utisak u kafani, ali se njegovih tekstova, nažalost, niko ne seća. Nekadašnja velika nada našeg novinarstva, čovek sa imenom, ali bez biografije, vremenom je postao oličenje tragedije večitog talenta, gubitnik koji tudje uspehe doživljava kao sopstveni neuspeh, a istinu o drugome kao laž o sebi. Više ne postoje nijedne novine u kojima je on radio. Sad je, vidim, objavio i knjigu. To je bar jeftinije.
1998.
O LJUDIMA
U svakom dogadjaju, razgovoru ili političkom procesu jasno se izdvajaju dve grupe ljudi: učesnici i posmatrači. Ljude bismo mogli podeliti u ove dve grupe i kad je u pitanju odnos prema svemu drugom, pa i životu samom. Jedni vole u svemu da učestvuju, da budu u centru dogadjaja, da presudjuju i da im se presudjuje, dok drugi najčešće stoje po strani, vole da budu neutralni, da posmatraju i ocenjuju. Prvi se upisuju u političke stranke, medju njima se nalaze javne ličnosti, mnogi umetnici, sportisti, narodni tribuni, vodje i poneki prestupnik. Medju drugima su novinari, sudije, kritičari, takozvani običan svet, vanstranački intelektualci, kafanski filozofi...Izmedju ova dva sveta postoji neka vrsta neobjašnjivog nerazumevanja, latentne netrpeljivosti, medjusobnog optuživanja. Dok je, na primer, članovima političkih stranaka teško objasniti zašto neko ne želi da bude stranački aktivista iako to donosi očiglednu materijalnu korist, privilegije i mnoge pogodnosti, tako je drugima teško objasniti zašto bi neko bio član stranke i tako izgubio sopstvenu intelektualnu slobodu, pravo na propagiranje sopstvenog mišljenja i nezavisnost koju takozvana partijska disciplina sama po sebi uskraćuje. Učesnici i posmatrači se ne razumeju, ponekad i ne podnose, ali ne mogu jedni bez drugih. Pokušajmo samo da zamislimo koliko bi ostrašćen bio politički život u kome bi svi bili učesnici ili kako bi dosadno i poražavajuće, skoro nemoguće, bilo živeti u društvu u kome su svi posmatrači.
*
Kao što ima starijih ljudi koji se uvrede kad im se obratite sa “ti” tako ima starijih ljudi koji se ljute kad im govorite “Vi”. To su, po pravilu, večiti švaleri, ljudi koji se plaše starosti, nesvesni svojih godina, nepripremljeni za susret sa budućnošću. Za takvog čoveka veća je uvreda ako mu kažete “Vi”nego da ga uopšte ne pozdravite.
*
Onaj ko te voli ponekad ne voli tebe nego svoju predstavu o tebi. Moraš se truditi da ga ne razočaraš i ne pokvariš predstavu koju si imao o njemu.
*
Kao što su najveći gradovi nicali na kostima hiljada nevinih graditelja tako je i čitav svet, na neki način, sagradjen i počiva na nepravdi. Jedna od njih je ona da su najmudriji najčešće siromašniji od drugih ljudi, koji su bogatiji u svemu drugom osim u pameti.
*
Slava može da bude opasna jer su ljudi neiskreni i skloni laskanju. Neki ljudi kad postanu popularni promene se do neprepoznavanja jer poveruju u sliku koju laskavci stvaraju o njima. Kasnije, cenu te nagle metamorfoze oni plaćaju previše skupo. Neke javne ličnosti slava toliko promeni da ih je tužno videti kasnije, kad slava prodje, kako se ponašaju neusklađeno sa svojim novim statusom izazivajući podsmešljive ili sažaljive poglede posmatrača. U trenutku svoje najveće slave čovek bi morao najviše da misli na svoje početke.
*
Kad se u nekoj sudnici ili porodici deli zemlja dolazi do velikih, često nepremostivih sporova. Pogrešićete ako pomislite da je to zato što su ljudi sudbinski vezani za zemlju, za taj mali deo planete koji im je poveren na čuvanje. Oni teško dele zemlju zbog toga što bi njihov deo planete neko trebalo da nasledi. Osetljivi su, dakle, na imovinu svojih eventualnih naslednika, na sopstvenu taštinu, na mnogo banalniju stvar nego što je ljubav prema zemlji.
*
Čovek ne voli da živi sa osećanjem zahvalnosti. Da bismo se oslobodili tog osećanja, kao nekog balasta, veoma često smo nekorektni prema onome ko nam je učinio neku uslugu. Ta nekorektnost nije izraz nezahvalnosti, ona je samo želja da se oslobodimo tog teškog bremena koje nas obavezuje i pritiska kao teret koga je teško nositi. Kad bi čovek mogao da bude zahvalan a da to stalno ne pokazuje živelo bi se lakše, ali mi neprestano imamo osećaj da onaj kome dugujemo neku uslugu neprestano očekuje da to imamo na umu. To je teret sa kojim se nije lako miriti i čovek ponekad lakše izlazi na kraj sa osudom nego sa zahvalnošću.
*
Ima ljudi koji, kad neko umre, sa toliko uživanja govore o pokojniku da vam se čini da je ovaj napustio svet samo da bi taj imao priliku da kaže lepu reč. Ubrzo, medjutim, shvatite da se govornik, prisećajući se pokojnika, njegovih osobina i zajedničkih trenutaka, priseća u stvari sopstvene prošlosti i koristi priliku da, veličajući osobine pokojnika, samom sebi oda malo priznanje. Sa nekom sličnom pritajenom radošću, sa kojom taj govornik besedi o pokojniku, najgori se ponekad pitaju zašto sa ovog sveta prvi odlaze oni koji su najbolji. Možda se odgovor na to pitanje nalazi u božijoj volji, a možda i u ponašanju onih koji se pitaju.
*
Više nego sa svojom generacijom čovek stari sa sopstvenim ukusom. Ono što je slušao, gledao i čitao u mladosti voleće i u starosti, sa još većom strašću, nostalgijom i posvećenošću, iako je vreme donelo neke nove mere, ukuse i forme. Retki su ljudi čiji se ukus menjao sa vremenom. Onaj ko vas je nekad voleo voleće vas ponovo, a onaj ko vas nije voleo, nikad vas neće ni voleti.
*
Novac ne zaradjuju ni najpametniji ni najsposobniji, novac zaradjuju najvredniji i najtalentovaniji za taj sport, ljudi koji nisu naročito mudri, ali umeju da nadju najkraći put do novca. Za tu veštinu potreban je poseban talenat koji je ponekad u obrnutoj srazmeri sa govorništvom, taktičnošću, prefinjenošću, a ponekad živopisno ukrašen ovim vrlinama.
*
Veoma je mali broj ljudi sa kojima razmenjujemo iskrene medjusobne simpatije. Sa većinom ljudi vezuju nas neprijatna osećanja, ili ne podnosimo mi njih ili ne podnose oni nas. Bolje je da ne vole oni nas nego mi njih. Možda je to dokaz da smo uspešniji.
*
Kao što su mnogi roditelji, uprkos velikoj ljubavi, pogrešnim vaspitanjem upropastili sopstvenu decu, tako su i mnogi heroji zbog dece upropastili sopstveno delo. Ništa bolje ne govori o čoveku od njegove dece. Imena dece, na primer, više govore o roditeljima nego njihove biografije i lična dokumenta, često toliko uopštena da se iz njih malo šta ozbiljno i važno može saznati.
*
U osnovi svakog uspeha je san. Nekad je potrebno mnogo rada, nekad je potrebno i malo sreće, ali san o uspehu je jedino bez čega niko ne bi uspeo. Nijednog velikog uspeha i velikog novca ne bi bilo bez nečega što se ne može izmeriti matematikom.
*
Postoje ljudi koji vas nikad neće voleti i sa kojima se nikad nećete do kraja razumeti. To nije ni njihova ni vaša greška, još manje prokletstvo, to je samo dokaz da postoje naravi koje su nepomirljive.
*
Ne očekujte zahvalnost za dobro delo koje ste nekome učinili. Dovoljno je što ste se u tom trenutku dobro osećali i što ste o sebi nakon toga imali bolje mišljenje.
O NARODU
Niko ne može sa sigurnošću tvrditi da je više deo sveta nego sopstvenog naroda i zato bi svako prema sopstvenom narodu morao da bude kritičan barem onoliko koliko je kritičan prema svetu. Jedino bi prema sebi čovek morao da bude više kritičan nego prema svom narodu.
*
U ratničkom narodu kao što je moj sve je na neki način rat, pa je tako i svaki razgovor u mome narodu borba na život i smrt dva zavadjena ljuta protivnika od kojih svaki, povišenim glasom i rukama i nogama, pokušava da ubedi sagovornika u ono što misli. Svaki je razgovor u mome narodu jedan mali Goli otok, jedno surovo prevaspitavanje, jedan sukob koji ne može da se završi nerešeno, bez pobednika. U takvim situacijama i pobeda se često doživljava kao poraz.
*
Čitava jedna grana industrije - diskografska industrija - zasnovana je na porazu, na bolu, na suzama koje lije ostavljeni pripadnik moga naroda u trenutku suočavanja sa neminovnim porazom. Poraz je ono što nas je uvek činilo jakima, pobeda nas nikad nije posebno inspirisala. I taj naš čuveni inat, to naše najčešće pogonsko gorivo, stimulisan je porazima. Neuspeh i poraz su ono što nas je uvek podsticalo na vanserijske rezultate, od uspeha i pobede nikad nismo imali velike koristi. Neke sportske timove uspeh podstiče na još veće uspehe, kod nas se sa uspehom raspada ono što naš tim drži na okupu i čeka se novi neuspeh da nas ujedini.
*
Posebna je priča odnos našeg naroda prema našim najboljim ljudima. Nikad u našem narodu nisu najcenjeniji, najpoštovaniji i najpopularniji bili ljudi iz našeg naroda. Da bi ovde neko bio istinska veličina preduslov je da nije odavde. Nema u Beogradu nikoga ko je nesporno, opštepriznato ime, svako je na neki način sporan. Nema kod nas viđenijeg pisca, a da nije “radio za policiju”, niti ima viđenijeg sportiste da nije “homoseksualac”, niti ima uspešne žene da nije “lezbejka” ili, u najboljem slučaju, “alkoholičarka”. Ako ne može da ga ponizi na drugi način svakoga ko se u nečemu ističe moj narod će optužiti da je homoseksualac, kriminalac ili policajac. Najmanje su mu smetali stvarni kriminalci i policajci. Takvi su se u narodu slavili i o njima su se pevale narodne pesme.
*
Konačno, ta naša prokleta zavist, to naše najčešće osećanje, zahvaljujući kome ovde niko nije poštovan od svih, dovela nas je dotle da smo zaboravili da se radujemo uspehu drugoga. Najbolji su naši ljudi zbog toga odlazili odavde i u svetu postizali uspehe koje im ovde niko ne bi oprostio. Nagrada jednome mnogima je ovde kazna. Ponekad se pitam šta bi otkrio Nikola Tesla, šta bi napisali Dučić, Crnjanski ili Čarls Simić da su ostali ovde na udaru miliona malih, sitnih, nezajažljivih zavisti koje proždiru sve što se izdvaja iz ništavila prosečnosti. Tek kad umre kod nas čovek dobije priznanje, jer od njega više ne preti opasnost.
1996.
*
Ponekad mi se učini da je moj narod najgori od svih naroda na svetu. Onda se setim pisaca koji su pisali o ljudskim karakterima koristeći primere iz drugih naroda i shvatim da su razlike medju ljudima veće nego razlike medju narodima.
O ISTINI I LAŽI
Oni koji demantuju pojedine navode u novinama najbolje znaju da su oni istiniti. Da nisu istiniti niko ih ne bi ni demantovao. Ono što je netačno demantuje se vremenom, samo od sebe. Zato se u novinama i u svetu i kod nas demantuju, po pravilu, uglavnom tačne informacije. Laž je ono preko čega se lako prelazi, istina je jedino što čoveka zaista pogadja.
*
U teškim vremenima teško je odvojiti laž od istine, jer se laž nalazi na svakom koraku, a istina samo u ljudima. Laž se obično nalazi u narodu, a istina u pojedincu. U laž se veruje kolektivno, a istine se plaši svako pojedinačno. Tamo gde je laž zvanična ideologija istine su retke i upadljive. Najgora su ona društva u kojima svi znaju istinu.
Miting istine je skup gradjana koji sa oduševljenjem pristaju na laž
O VERI U BOGA
Uprkos raznim ateističkim i inobožačkim pokretima i ideologijama ne postoji čovek koji ne veruje u Boga, samo što neki to otvoreno priznaju, a drugi o tome ćute ili poriču dok ne dodju u situaciju ili u godine kad to moraju da pokažu. S godinama raste i blizina Bogu i vera u njega.
*
Vere su plemenite, ali ljudi veoma često nisu. Religije su najbolji dokaz da ne postoji doktrina koja može da izmeni suštinu ljudske prirode.
*
Vera u budućnost naše planete, našeg jedinog istinskog mesta rodjenja, hiljadama godina je starija od bilo koje današnje vere ili religije, a osećanje pripadnosti ljudskom rodu milion godina je starije od osećanja pripadnosti bilo kojoj naciji. Kao što postoji naš dom na zemlji tako postoji naš dom u svemiru, bez koga se ne može zamisliti ni prošlost naših predaka, ni budućnost naše dece. U moru tema koje dele ljude, narode i države jedna bi morala biti ona koja ih spaja - planeta Zemlja. Ona bi mogla da postoji bez nas, ali mi ne bismo mogli bez nje, kao što ne možemo bez Sunca ili bez Boga.
O ZAVIČAJU
Postoje ljudi kojima se ne zna otac, postoje čak i oni kojima se ne zna majka, ali ne postoji niko kome se ne zna zavičaj. Svako se od nas mogao roditi samo u jednom trenutku, samo u jednoj zemlji, samo na jednom mestu. Kad smo bili mladi naivno smo verovali da će zavičaju biti teže bez nas nego nama bez njega. Sad vidimo da je obrnuto. Gde god da se nalazimo, na koju god stranu da krenemo, zavičaj će nas pratiti: kao ime i prezime, kao znak u horoskopu, kao glas majke koji nas podseća da uvek ima neko ko je stariji od nas.
*
Dok sam u sali hotela Plaža u Herceg Novom gledao prvo (i poslednje) književno veče Miodraga Bulatovića u Crnoj Gori, razmišljao sam o tome zašto pisci tako malo uspevaju u zavičaju. Zavičaj misli da slavni pisac celog života treba da bude zahvalan kraju iz koga je potekao, a pisac misli da zavičaj treba da bude zahvalan piscu koji ga je proslavio. Kao što niko nije pop u svom selu tako niko nije pisac u svom zavičaju. Postoje pisci koji su uspeli u celom svetu, samo nisu tamo gde im je najviše stalo do uspeha - u svom zavičaju, tamo gde ih još uvek zovu po starim nadimcima i gde lokalni profesori pamte njihove loše napisane pismene zadatke. Uprkos tome, kad pisac umre, sećanje na njega ostaće da živi najduže u njegovom zavičaju, jer zavičaj nikoga ne zaboravlja.
O PUTOVANJU
Možda je putovanje neka vrsta bežanja od stvarnosti, možda čovek zaista putuje kad hoće da pobegne od sebe. Možda stvar stoji sasvim suprotno, možda čovek putuje da bi pronašao sebe. Nigde čovek nije bliži sopstvenoj prirodi nego na putovanjima. Ako hoćemo nekoga da upoznamo, najbolje je da sa njim negde otputujemo.
*
Pesnik i putnik, dva brata po strasti za nepoznatim, rimuju se jedan sa drugim ne slučajno i ne samo u našem jeziku, jer se pisanje i putovanje medjusobno podstiču, ogledaju i proveravaju kao najveće ljubavi i najvažnija prijateljstva. Povratak sa putovanja nije samo povratak u stvarnost. Toplina doma koju čovek oseti kad se vrati s puta samo je novi susret sa navikom, a ono što donosimo kući zapravo je ono što se ne može ispričati ni u jednom književnom rodu, osim u poeziji. Povratak sa putovanja je možda nalik povratku iz sna u javu ili iz poezije u prozu.
*
Neko voli skupe automobile, neko avione - ja volim vozove. Sedeći u nekom zagušljivom vagon - restoranu možete prevaliti hiljade kilometara sa uverenjem da ste obišli svet, a da se niste pomerili od kuće. Jedino su u vozu putnici okrenuti licem jedan prema drugom, upućeni na razgovor i komunikaciju. Nigde vam se niko neće poveriti kao slučajni saputnik u vagonu druge klase u sumrak i nikad vaši emotivni senzori neće detektovati neočekivani osećaj prijatnosti, kao kad neka pospana glava slučajno klone na vaše umorno rame. Samo su na vozovima prozori toliko veliki da naš pogled, uprkos debelom staklu, ne gubi ništa od lepote i celovitosti i samo u vozu čovek može prošetati hodnicima sa osećanjem da prolazi kroz nečije živote i čitavo društvo razmešteno u razrede i klase. Od svih prevoznih sredstava jedino u vozu tokom vožnje možete normalno voditi ljubav, spavati ili jesti. Upoznati nekoga i zaljubiti se u polumraku nekog dotrajalog kupea ili uskog neprohodnog hodnika predstavljalo je uvek pravu malu školu ljubavi i nezaboravnu avanturu. Niste imali pravi rastanak ako onoga koji je odlazio niste pratili na voz.
O GRADOVIMA
Pariz nije centar sveta, nije veliki kao London, niti je čist kao nemački gradovi, on jednostavno predstavlja savršenstvo različitosti i zadovoljstvo uživanja u životu. Kad pogledate njegove spomenike i katedrale imate utisak da im nešto nedostaje i to je upravo ono što ih čini tako posebnim. Originalnost, ono što predstavlja najvažniju odliku svakog umetničkog dela, ovde se pokazuje važnijom od savršenstva.
*
Ima gradova koji čoveka smiruju, bez obzira na vremenske prilike, godišnje doba ili istorijski trenutak. Takav je, na primer, Herceg Novi. Mnogi su osvajači ostali da žive u ovom gradu, iako su ih u dalekim prestonicama čekale pogodnosti i privilegije. Ovaj grad vidikovac, sa čijih pet kula su se viorile zastave Ilira, Mlečana, Turaka, Francuza, Austrijanaca, ruskih careva i komunista, upio je u svoje zidine sve te uticaje i ostao svoj, topao i neosvojiv hiljadama godina. Ono što putnik namernik možda ne zna, to svaki turista ovde oseća - prevlast lepote nad banalnošću i nadmoć geografije nad istorijom. Taj grad, sagradjen u brdu, na tako nepristupačnom mestu, sa pogledom na celokupnu prošlost mediterana, uspeo je da pokori sve svoje osvajače i ostane tako poseban, uprkos imperijama, zemljotresima i dugim ratnim godinama.
2007.
*
Možda su najveći moreplovci rodjeni u Perastu zato što se iz Perasta vidi najmanje otvorenog mora. San o pučini bio je u Perastu najveći. Mali Peraštani su više nego bilo ko sanjali velike brodove i lepe devojke na drugim kontinentima, iako im ni devojke iz Kotora nisu baš bile blizu. Perast - to nije priča o moru i mornarima - to je pre svega priča o snovima.
*
Kad sunce zalazi u Pomeni čini vam se da je sve stalo, da nema ni pomena o protoku vremena i da je peščani sat koji otkucava trajanje vašeg života konačno uhvatio ritam koji vam odgovara. Pomena se ne može opisati. To je mesto u kome se, jednostavno, ništa ne dogadja. Samo večnost.
2008.
*
Na brodu za Dafni, kad vidi blaga, smirujuća lica monaha i desetine dobro raspoloženih putnika, čovek pomisli da bi se na ovom svetu moglo živeti bez žena, ali, na pustim plažama svetogorskih manastira, osim rajske tišine i neopisive čistote, putnik sklon porocima lako oseti da mu na tom vrelom pesku možda ipak nešto nedostaje.
*
Jednom je, nakon ručka na terasi Belvedere, u predratnom Rimu, Miloš Crnjanski odveo neku lepu ženu da prošetaju parkom Borgeze, pokraj male „bare u kojoj plivaju patke“. Sedamdeset godina kasnije, dok sam obilazio mitska mesta kojima je prolazio Pesnik, došao sam do neverovatnog zaključka: bio je to isti onaj park iz predratnog Rima, bila je to ista ona bara i, nećete verovati, bile su to iste one patke, a pogled sa terase Belvedere na Mikelanđelovu kupolu crkve Svetog Petra ionako se nije menjao pet stotina godina. Rim je, dakle, ostao isti, kao zaledjen pa odmrznut iz te knjige o dalekim severnim predelima. Na prvi pogled. Tu su bili i Koloseum i Forum, Pjaca del Popolo i park Borgeze, ceo stari i ceo novi Rim, ali nije bilo one magije koja ne postoji u stvarnosti, već samo u knjizi Kod Hiperborejaca. Lepši je bio taj sumorni, predratni, raspolućeni Rim u memoarskoj prozi Miloša Crnjanskog nego ovaj savremeni kojim sam ja, sa velikom znatiželjom, prošetao sedamdeset godina kasnije.
*
„Belvedere“, skijanje, tenis, plaže i druga mesta provoda, u predvečerje rata, nisu mi lako bila spojiva sa patnjama kojima je Crnjanski bio izložen samo par godina kasnije u Londonu, ali život je i u slučaju pesnika, kao i kod bilo koga drugog, jednostavno život. S jedne strane neverovatan luksuz, s druge strane bezrazložna patnja. A, ono što je najlepše, u njegovim pesmama ne možete videti ni tragove luksuza, ni tragove patnje. Na nekoj skupoj italijanskoj plaži on je sanjao Avalu, Beograd i Srem, kao što je u Rimu sanjao Hiperboreju, pisao je o nekoj neostvarenoj ljubavi, o nekoj dalekoj mogućnosti, kao što svaki pesnik piše o ženi koju nema kraj sebe. „Nijedan čovek nije otišao dalje od svojh briga“, rečenica je, međutim, koju treba zapamtiti iz te neobične knjige.
2009.
*
Od svega što sam video na Svetoj Gori najviše mi se dopao jedan ruski monah koji je, na opšte zaprepašćenje putnika sa broda za Dafni, ispred manastira Sveti Pantelejmon vozio supermoderni gliser, dok su mu seda kosa, brada i mantija lepršale na vetru. U toj oazi tišine, medju ljudima i hramovima koji svojim izgledom i ponašanjem pokušavaju da zaustave vreme, učinilo mi se da on jedini ima stvarnu vezu sa sopstvenim vremenom i da njegova vera, u tom gliseru na uzburkanom moru, ne gubi ništa od svoje izvorne vrednosti.
*
U tako velikoj zemlji kao što je Rusija čovek ima utisak da ništa nije u njegovoj moći. Možda se narod te zemlje u istoriji tako lako mirio sa sudbinom, verujući da je svaki otpor uzaludan.
*
Kad sam bio u Sankt Peterburgu kupio sam zanimljivu knjižicu Peterburg Dostojevskog, sastavljenu od ilustracija i opisa stanova u kojima je slavni pisac boravio za života. Čitava jedna istorija Peterburga mogla bi se napisati samo na osnovu tih kratkih priča o stanovima podstanara Dostojevskog. Na toj mapi ovog starog grada koja je, u stvari, neka vrsta linije piščevog života, vidi se kako je Fjodor Mihailovič, uprkos permanentnoj besparici, iznajmljivao samo dobre i komforne stanove, na uglovima senovitih ulica, sa pogledom na barem dve strane, sasvim različite od atmosfere u njegovim najboljim romanima. Kad bismo Beograd i ja imali sreću da se sretnemo u jednoj ovakvoj knjizi, iako Beograd nije Peterburg a ni ja, uprkos tome što sam često u dugovima, izgleda nisam Dostojevski, videlo bi se da su i moji stanovi, na neki sasvim neobjašnjiv način, bili različiti od atmosfere u mojim najboljim pesmama.
1995.
*
Kad pišem, najčešće pratim tok sopstvene misli, sa idejom da sačuvam logiku i sklad, ne odstupajući od nekog unutrašnjeg ritma koji odražava moju prirodu. Ono što mi se u napisanom tekstu ne dopada, što odstupa od ovih principa, najčešće precrtam, gledajući da u onome što je preostalo sačuvam koherentnu celinu. Tek kasnije, kad pesma malo odstoji, shvatim da sam najlepše i najvažnije stvari napisao nesvesno i nenamerno, po nekoj višoj volji. Ponekad mi se čini da bi pesma bila bolja da se nisam ni mešao u taj nezahvalni posao.
*
Imam čudan odnos prema sopstvenim knjigama. Nijedna mi se nije dopala u trenutku izlaska i u tom sudbinskom času osetio bih neku vrstu gađenja prema svemu što se u njoj nalazi. Nekoliko nedelja izbegavao bih da otvorim tu knjigu jer ona nikad ne bi izgledala onako kako sam želeo. Tek kasnije, kad prođe neko vreme, osetio bih iskrenu ljubav prema njoj, kao da sam ja, njen autor, poslednji koga je ona trebalo da osvoji.
*
Ne volim da čitam knjige koje su u modi. Kao što napisana knjiga mora malo da odleži pre nego što bude objavljena, tako mi se čini da i knjiga u knjižari, kao vino u vinskom podrumu, treba malo da sačeka, pre nego što je pravi čitalac uzme u svoje ruke. Dobra knjiga, kao i lepa žena, ume da sačeka svoga čitaoca. Ako je pisac pravi i ako je knjiga dobra, za čitanje nikad nije kasno. Štaviše, za dobru knjigu ponekad nisu dovoljni dobar pisac, dobar izdavač i dobar čitalac. Potrebno je i vreme. Što je čovek stariji čini mu se da ima sve više dobrih knjiga i sve manje dobrih čitalaca.
O PISCU
Radoman Kanjevac je rodjen 1960. godine. Objavio je knjige pesama Reči za pevanje (SKC, Beograd, 1995), Otvoreno pismo (Prometej, Novi Sad, 1995), Kao ruka niz vrat kontrabasa, (Akademija books, Beograd, 1999), Mislim da ne znaš s kim imaš posla, mala, (Prometej, Novi Sad / Akademija books, Beograd, 2000), Tour du monde (Akademija books, Beograd 2003), Putujem ( Narodna knjiga, Beograd, 2007), Probudi me tek kad osetiš da sam zaista mrtav (Prometej, Novi Sad 2009).
*
Živi u Beogradu.
