RADOMAN KANJEVAC - rokovnik  




SVET ZA JEDAN DAN
NA PUTU ZA KORDOBU
UMORAN I ZADOVOLJAN
PRIZNANJE ZA NEPRIPADANJE

PAMETNI I KNJIŠKI LJUDI


PO SOPSTVENOJ SAVESTI


GDE SU VUCI, VILE I HAJDUCI


ŠTA JE PESNIK DANAS


JA BOSIOK SADIM  -  MENI SLOTER NIČE


OBRAČUN KOD OK KANALA
ŠTA JE PESMA DANAS ?
VERUJEM - NE VERUJEM
STANICA U PUSTINJI
TRANZICIONO PREVASPITAVANJE
USPORAVANJE
JEDNO PISMO
ŠTA DA SE RADI
LABUDOVA PESMA
KROZ SELA, NA REKE, UZ VETAR
 

SVET ZA JEDAN DAN

 

Kad se nađe među sajamskim halama, u času kad nema nikakvih priredbi, čovek bi pomislio da je Beogradski sajam najdosadnije mesto na svetu. Fascinantno je, međutim, kako za jedan dan u tom naoko obezdušenom prostoru ni iz čega nikne čitav jedan svet šarenila, izazova, zadovoljstava za svačiji ukus i ne baš svačiji džep. Ta raskoš, koju ne možete videti u tom obliku ni na jednom drugom mestu, kad se pogase svetla i ode poslednji posetilac, nestane za jedan dan, na isti način kao što je i nastala. Umetnici iz sajamskog arhitektonskog biroa u stanju su da ni od čega u sajamskoj hali naprave čitavu kuću, galeriju ili jednostavan, ukusan izložbeni prostor koji će izgledati kao da je tu bio oduvek i kao da će tu ostati zauvek. Na salonu automobila sve šljašti od skupoće i glamura, na sajmu turizma sve se plavi od nebeskih i morskih širina, na sajmu hrane i vina sve miriše i zove da se proba, na sajmu građevinarstva dobijete želju da srušite staru i pravite novu kuću, na sajmu knjiga ostajete bez daha kad vidite šta se sve piše i čita na ovome svetu.

Kad sam bio u Sankt Peterburgu, pre tačno dvadeset godina, u ruskom izdanju „Njujork Tajmsa“ čitao sam intervju sa američkim rok gitaristom, tekstopiscem i kompozitorom Frenkom Zapom. Na pitanje kako se oseća uoči svog prvog koncerta u Moskvi Zapa je rekao: „A kako bi mogao da se oseća pesnik koji dolazi u zemlju u kojoj su ljudi u stanju da napune halu ili stadion kako bi slušali poeziju“.

Vremena su se promenila. Frenk Zapa je živeo još samo nekoliko meseci posle tog intervjua, u moskovskim knjižarama, kao i u Beogradu, sve je više knjiga sa dosadnim, šarenim koricama u pedeset nijansi, ali neke oaze duha, koje traju duže od naših kratkotrajnih života, nije moguće ugasiti tako lako. Jedna od njih je beogradski sajam knjiga, svečanost koju iščekujemo cele godine jer znamo da ćemo na njoj, dok slušamo, po ko zna koji put, priče o tome kako danas svi pišu, a niko ništa ne čita, još jednom pronaći bolji deo sebe. Možda će nam ovaj sajam biti draži od nekih drugih baš zato što su ga mnogi kritikovali i pokušavali da mu nađu manu. Ja ću ga pamtiti po tome što je na njemu zemlja partner bila domovina Vislave Šimborske, Zbignjeva Herberta i Česlava Miloša i što je za izdavača godine proglašena „Paideia“ Petra Živadinovića, čoveka koji je tokom proteklih decenija objavio neke od najvažnijih pesničkih knjiga, prošao kroz mnoga iskušenja i za to vreme uspeo da sačuva ne samo ugled svoje izdavačke kuće nego i sopstveni visok moralni dignitet i pošten intelektualni stav.

DANAS, Dnevnik insajdera, 26/27.10.2013.

 

NA PUTU ZA KORDOBU

 

Naslov ove rubrike nema nikakve veze sa knjigom poznate televizijske novinarke, niti sa bilo kojom televizijskom emisijom, pogotovo ne sa onom koja se emituje na televiziji čiji korporativno odgovorni menadžment kreira svoj bulevarski program na tankoj liniji između Sulejmana Veličanstvenog i Nikoline Pišek. Poput nekog dvostrukog špijuna ja sam na sajmu knjiga, ako se tako može reći, dvostruki insajder. Mojim prijateljima izdavačima i piscima, ja sam insajder koji prima platu na Beogradskom sajmu i može ponekad da prenese neku nevažnu poruku ili da postavi pitanje na koje, po pravilu, neće dobiti odgovor. Mojoj prijateljici Ljiljani Šoškić, koja prima sajamske prijave, komunicira sa izdavačima i prisustvuje sednicama Odbora sajma knjiga, ja sam insajder u književnom svetu, koji joj služi da joj ponekad detaljnije opiše neku osobu ili pojavu koje se, kao što znamo, u srpskoj književnosti smenjuju velikom brzinom.

Pretprošle godine u septembru, tek što sam bio ušao u voz koji saobraća iz Madrida u Kordobu, dve hiljade kilometara daleko od Srbije, stiže mi SMS od Zorana Kolundžije: „Skokni, molim te, do Ljilje Šoškić i vidi kakav prostor smo dobili. Pozdravlja te i Draško Ređep“. Lakše bih u tom času mogao da skoknem do Penelope Kruz nego do Ljilje Šoškić. Pored mene su u tom času leteli gusti kastiljanski oblaci i tamnozeleni španski maslinjaci, koji najavljuju sunčane i tužne pejzaže Andaluzije. Umesto da uživam u tom predelu, koji se ne može videti dva puta kao što se ne može dva puta ući u istu vodu, ja sam morao tom nestrpljivom najvećem vojvođanskom izdavaču da pišem kratak odgovor: „Nisam u Beogradu. Čim se vratim, proveriću“.

Setio sam se u tom času, u tom vozu, one rečenice Miloša Crnjanskog iz knjige Kod Hiperborejaca: „Nijedan čovek nije otišao dalje od svojih briga“. Ne samo da se ne može pobeći od sopstvenih briga, ne može se pobeći ni od sajma knjiga, pomislio sam u tom času dok sam, čuvenim španskim AVE vozom, brzinom od neverovatnih 302 kilometra na sat, kroz oblake i maslinjake putovao upravo ka mestima o kojima je Crnjanski napisao neke od svojih najupečatljivijih putopisnih zapisa. I dok je voz ulazio u železničku stanicu tog čudesnog grada u kome je rođen Seneka i gde su rimski legionari na reci Gvadalkivir sagradili most koji se nije promenio od Cezarevog vremena, mogao sam tom gradu fantastične spoljašnjosti uputiti samo onaj stari Cezarov pozdrav kojim su španci i nazvali te svoje brze vozove, kojima se toliko ponose.

DANAS, Dnevnik insajdera, 23.10.2013.

 

UMORAN I ZADOVOLJAN

 

Kad sam svojevremeno dobio poziv da nešto radim na Beogradskom sajmu, u prvi mah mi se to učinilo besmislenim - šta bi jedan pesnik radio među tolikim betonom i nepoznatim ljudima koji najčešće razmišljaju o štandovima i kvadratima obrađenog i neobrađenog prostora. Međutim, kad sam bolje razmislio shvatio sam da je Beogradski sajam veoma zanimljivo mesto. To je jedna od retkih institucija koja je prošla kroz sve ove godine, ratove, tranzicije, a da nije izgubila mnogo od svog nekadašnjeg ugleda i renomea. Skoro da ne postoji niko u Beogradu ko bar jednom u životu nije bio na Beogradskom sajmu, niti postoji važan događaj u Srbiji koji se, na ovaj ili onaj način, ne može povezati sa ovom kućom.

Na Beogradskom sajmu je rođena naša televizija, tu je održan prvi veliki simfonijski koncert na otvorenom, tu su održani evropski šampionati u košarci, gimnastici i boksu, evropsko prvenstvo u atletici u dvorani. Beogradski sajam je jedno od prvih mesta koje su posetili američki astronauti nakon iskrcavanja na Mesec. U predahu između dve revolucije Beogradski sajam posetio je 1959. godine Ernesto Če Gevara. Pedeset dve godine kasnije svoju knjigu na Beogradskom sajmu predstavila je njegova ćerka Aleida. U međuvremenu, ovu, bez sumnje, najvažniju instituciju ovog tipa na prostoru od Atine do Beča i od Rima do Bukurešta posetili su predsednici Nehru, Naser, Žiskar D Esten i Kenet Kaunda, glumac Alen Delon, modna kreatorka Nina Riči i mnogi, mnogi drugi.

Beogradski sajam je jedno od onih mesta sa kojih se uvek vratite umorni, ali zadovoljni. Na Beogradskom sajmu gledao sam neke od najboljih koncerata u svom životu. Tu su svirali Luj Armstrong, Džejms Braun, Deep Purple, REM, Pink, a od naših domaćih i regionalnih umjetnika skoro da ne postoji niko ko nije svirao na Beogradskom sajmu. Tu je svojevremeno održana velika svetska izložba umetničke fotografije, američka revija na ledu, ruska izložba „Kosmos miru“. Većina ljudi ovde dođe jednom ili dva puta godišnje, ne pretpostavljajući da se na Beogradskom sajmu skoro svake nedelje održi bar jedna sajamska priredba. Sajam knjiga je samo jedna od 35 velikih manifestacija koje se ovde održe svake godine. Raditi na Beogradskom sajmu, to je kao da vam gosti dolaze u kuću svake nedelje i ostanu u njoj od jutra do mraka. Kad gosti konačno odu, u kući koja je ogromna i sablasno prazna, možete ponekad napisati i poneku pesmu.

DANAS, Dnevnik insajdera, 21. 10. 2013.

 

PRIZNANJE ZA NEPRIPADANJE

 

Kad govorimo o Ivi Andriću mi danas možemo govoriti o njegovom životu ili o njegovom delu, o Nobelovoj nagradi ili o Andrićevom filozofskom pogledu na svet. O čemu god da govorimo, međutim, mi osećamo da je svaki razgovor o Andriću, koliko god da se bavite jednim aspektom tog dela, zapravo razgovor o celini. To je bio čovek čiji život niste mogli da razdvojite od njegovog dela, nezavisno od toga da li je knjige pisao mladi student Jagelonskog univerziteta, doktorant iz Graca, ambasador iz Berlina ili nobelovac iz Beograda. Čovek o čije ime i delo se danas, na prvi pogled, otimaju dve države, a treća ga se pomalo odriče, bio je usamljenik kome je najuglednija svetska književna nagrada bila možda samo dobar štit od usamljenosti i naše balkanske zavisti. Štaviše, ponekad i sama ta nagrada izgleda kao priznanje za usamljenost, za nepripadanje, više kao uteha nego kao nagrada, finansijska nadoknada za nečiju skromnost i život proveden u samoći.

Kad se čovek malo zamisli nad temom, međutim, shvati da nam je Ivo Andrić danas potrebniji nego pre 50 godina, jer on možda predstavlja najčestitiji, najuzvišeniji i najmanje sporan zajednički imenitelj svih mislećih i pismenih ljudi koji pišu i govore našim jezikom. Kao što je i taj jezik, bez obzira kako ga ko zove, razumljiv svakome od nas, ipak naše zajedničko bogatstvo, tako je i Ivo Andrić naše zajedničko, univerzalno ime za nekoga ko je, uprkos različitim tumačenjima, nesporno, visoko pozicionirano, uzvišeno mesto u našim kulturama. Po uticaju na savremenike i potomke, po značaju i veličini dela, u izvesnom smislu i po svom dvojnom identitetu, sa Andrićem se u našem vilajetu može meriti samo Nikola Tesla, koji je, kao i Andrić, u isto vreme i hrvatski i srpski i evropski i balkanski i svetski i naš. Ono što je najbolje i kod Andrića i kod Tesle, ono jedinstveno, univerzalno i neuporedivo, međutim, nije ni srpsko ni hrvatsko, ni balkansko ni evropsko, pa čak ni svetsko, nego pripada podjednako svakome na ovome svetu, ništa manje nego nekome od nas.

Prilikom uručenja Nobelove nagrade, pre pedeset godina u Stokholmu, Andrić je govorio o priči i pričanju, o tome kako se načini i oblici pričanja menjaju, ali potreba za pričom ostaje nepromenjena. Najbolje priče na Balkanu su se oduvek pričale u Bosni i nije slučajno što je tu Nobelovu nagradu dobio jedan pisac iz Bosne. Ljudi su tamo vekovima učeni da se do cilja stiže naokolo, taktičnošću i veštinom bolje nego dosetljivošću i istinom. Lepa reč je u Bosni uvek bila na većoj ceni nego takozvana beskompromisna istina, mudrost “ni po babu ni po stričevima”, do koje se više držalo u nekim drugim našim krajevima, gde se do cilja prečesto dolazilo prečicom. Zato su, možda, Crnogorci po prirodi pesnici, a Bosanci nenadmašni pripovedači. Ivo Andrić i Njegoš su, bez sumnje, najuzvišeniji izdanci ove dve škole mišljenja, pisanja i govorenja.

Ivo Andrić, međutim, nije samo priča o pričanju, o Nobelovoj nagradi i o književnosti. Ivo Andrić je i priča o dvadesetom veku, o stoleću u kome su najlepše ideje umirale u najvećim mukama, a lepo zamišljene višenacionalne države raspadale se u krvavim ratovima, nakon dugih razgovora u kojima su, na prvi pogled, svi bili u pravu. Rođen u multietničkoj i multikonfesionalnoj Bosni, Jugosloven po opredeljenju, odrastao u višenacionalnoj Austrougarskoj, sazreo u prvoj i ostario u drugoj, „bratstvojedinstvenoj“ Jugoslaviji, on je birao svoj put ne osvrćući se na političke promene i trenutne mode, verujući da u svakome od nas postoji nešto vrednije od bilo koje države ili nacije. Taj tihi, odmereni, skromni čovek, sa rečenicom koja se širila u koncentričnim krugovima, kao kad bacite kamen u mirnu, ustajalu vodu, koji je kao senka hodao Beogradom, patentirao je ćutanje kao znak mudrosti u jednom temperamentnom narodu i jednom lakorekom vremenu. Savremenicima je bio malo čudan jer se ničim nije rasipao u jednoj zemlji koja je cela bila zasnovana na neumerenosti, bezrazložnom optimizmu i rasipanju svega - od prirodnih bogatstava do emocija. Kako bi se danas reklo, Ivo Andrić je u Beogradu postao brend i pre nego što je dobio Nobelovu nagradu. Ironično i pomalo šaljivo ocenjujući da je Zeleni venac, na kome je živeo, najružnije mesto na svetu, on je voleo Beograd, osećajući da je to grad koji je uvek bio neka vrsta centra ovog dela sveta, nikad nije bio ničija kopija i čak ni u tursko doba nije bio provincija.

Voleo je da piše, nije voleo da govori. Sve osim pisanja - počasti, intervjui, gostovanja, fotografisanja - činilo mu se nepotrebnim trošenjem vremena i energije, poslom za koji je potreban isuviše veliki napor. Nije voleo publicitet. Verovao je da je pisanje usamljenički posao o kome, dok traje proces pisanja, nema šta da se priča. Kad se knjiga odštampa i objavi – govorio je Andrić – tek tada nema šta da se priča. Ono što je želeo da kaže pisac je napisao u svojoj knjizi. Drugim rečima, niko nije pouzdan svedok u sopstvenoj stvari.

Kad čitate Andrića vi ulazite u jedan svet oslobođen i očišćen od svake niskosti i trivijalnosti, uprkos teškim temama, naravima i postupcima njegovih likova. To podjednako važi i za Andrićeve zapise, oglede ili eseje, koji, uprkos njegovim stavovima i pogledu na svet, podjednako zrače nekom čistotom i moralnošću kakvu je teško naći u savremenoj književnosti. U njegov melanholični pesimizam, neku vrstu pomirenosti sa životom i svetom, u njegov filozofski pogled koji mu je donosio možda samo prividni mir, u njegove zapise i razmišljanja možda više nego u priče i romane, ugrađeno je možda celokupno viševekovno nasleđe Bosne, njenih pritajenih netrpeljivosti, finih manira, ljubavi i mržnji. Ispod naoko smirujućeg tona njegovih najboljih rečenica krije se čitav jedan svet sudbina, ljubavi, mržnji, nesnalaženja tako tipičnih za naše ljude i danas kao i nekad, u vremenu Otomanske imperije kojom se Andrić, na prvi pogled, bavio čitavog svog života.

Ivo Andrić, međutim, ne bi bio tako veliki da nije bilo njegovih velikih savremenika. Da bi Andrić bio Andrić u Hrvatskoj je morao da postoji jedan rapsodični, „fluorescentni” Miroslav Krleža, a u Srbiji jedan nežni, osetljivi Miloš Crnjanski, koji je, kako piše Ivan Lovrenović, „figurirao kao valjda najsnažniji lirik cele generacije“. Za razliku od Miroslava Krleže, koji je voleo da bude učesnik u književnom i javnom životu, Andrić je bio pre svega posmatrač, sa jednim pronicljivim, pasivnim, ocenjivačkim odnosom prema ljudima. Za Andrića je književnost bila, u nekom uzvišenom smislu, izvan svega i iznad svake ideologije.

Naši mali narodi ne priznaju veličine koje nisu uspele u svetu. Kad razmišljaju o kvalitetu naši nepoverljivi ljudi priznaju samo sertifikate koji se dele u velikim centrima moći. Potrebno je da čovek dobije Nobelovu nagradu, Zlatnu palmu, da osvoji Vimbldon ili Australija open, da bi ovde postao nesporna, opštepriznata veličina. Za tog čoveka, međutim, tek tada nastaju pravi problemi. Ono što je žiriju koji je dodelio nagradu, u suštini najmanje važno, ovde se ispostavlja kao najvažnije. Odakle je dobitnik, kakvo mu je poreklo, gde je živeo, šta je radio i kome je pripadao. Na njega se poziva i ko treba i ko ne treba i ko zaslužuje i ko ne zaslužuje. Nagrade jednome - mnogima je ovde kazna. Tek kad umre, kod nas čovek dobije priznanje, jer od njega više ne preti opasnost. Sa Andrićem kao da je bilo obrnuto. Njegovi su problemi nastali tek pošto je otišao sa ovoga sveta. Pola veka nakon uručenja Nobelove nagrade mi, međutim, osećamo da je Andrić pravi dobitnik te nagrade ne zato što je naš nego zato što ni ta, najveća od svih nagrada, nije promenila ništa u njegovom odnosu prema životu i literaturi, a njegove knjige su danas možda na većoj ceni nego u tolikim prethodnim decenijama.

Na sajmu knjiga u Beogradu Andrićeve knjige prodaju se danas podjednakim intenzitetom kao i pre dvadeset godina. Njegove priče nisu izgubile ništa od svoje svežine i svaki poštovalac istinske književnosti oseća da kupovinom Andrićeve knjige kupuje robu koja ne gubi vrednost. Kritika mu je ponekad zamerala da piše staromodno, po uzoru na pisce iz devetnaestog veka. Danas, međutim, u „Politkinoj“ anketi na temu „koji roman je, po vašem mišljenju, obeležio XX vek u našoj književnosti, Andrićeva „Prokleta avlija“ se nalazi na prvom mestu, jer, kao što znamo, nije samo po sebi kvalitetno ono što je novo i moderno, kvalitetno je ono što će biti vredno i kad postane „staromodno“. Pola veka nakon dobijanja Nobelove nagrade Ivo Andrić se pokazuje našim savremenikom i čovekom koji, poput nekog savremenog virtuelnog, duhovnog mosta, povezuje naše narode, uprkos našim porodičnim južnoslovenskim ostavinskim raspravama koje se, na početku jubilarne godine, ako je suditi po nekim našim medijima, u ovom tabloidiziranom vremenu, ispostavljaju važnijim od samog autora i njegovog dela.

(Iz Besede o Ivi Andriću na Danima srpske kulture, 8. aprila u Istarskom narodnom kazalištu - Gradskom kazalištu u Puli)

MAGAZINSTATUS, 100 - ti BROJ, JUN 2011..

 

PAMETNI I KNJIŠKI LJUDI

 

                       Tokom svog prošlogodišnjeg boravka u Beogradu, jedan od najuticajnijih savremenih hispanoameričkih pisaca, Meksikanac Giljermo Arijaga, scenarista filmova 21 gram, Vavilon i  Tri sahrane Melkijadesa Estrade, rekao je da se pisanje romana i pisanje filmskog scenarija u njegovom slučaju ne razlikuju - podrazumevaju istu količinu stvaralačkog, duhovnog i intelektualnog napora, to je sve jedna ista ruka i jedan isti pogled na svet. Rad na filmu za Arijagu je zanimljiva, kolektivna zabava, dok je posao pisca usamljenički, tako da susreti sa čitaocima, kakav je bio taj u Modernoj garaži, za njega predstavljaju veliko zadovoljstvo i jedinstvenu priliku da „pisac vidi oči svojih čitalaca“. U tandemu sa rediteljem Alehandrom Gonzalesom Injarituom Arijaga je napisao scenarija za neke od najboljih filmova snimljenih u prvoj deceniji dvadeset prvog veka.

                      U dvadesetom veku film je bio ono što je roman bio u devetnaestom, sa svom kompleksnošću koju takvo poredjenje podrazumeva. Međusobni uticaji književnih i filmskih autora bili su brojni i višestruko korisni. Dok su ekranizacije književnih dela, sa jedne strane, proizvodile neke od najčuvenijih filmova, kakav je, na primer, Linov Doktor Živago, u drugoj polovini prošlog veka film je bio inspiracija piscima više nego bilo koji drugi vid umetnosti. Na poetiku nekih srpskih pisaca, na primer, Vim Venders, Džim Džarmuš ili Lars Fon Trir uticali su više nego bilo koji savremeni evropski književnik.

                      Pisci kao filmski stvaraoci, takodje, nisu bili retka pojava. Pol Oster, autor filmova Pandorina kutija, Modri u licu, Dim i Tajni život Martina Frosta,za razliku od Arijage, uočava bitne razlike izmedju rada na filmu i romanu. „Roman je pre svega naracija, a film je drama“, kaže Oster, u čijem je filmu Pandorina kutija, pored Harvija Kajtela i Vanese Redgrejv, trebalo da igra i Salman Ruždi, ali se, zbog velikih troškova obezbeđenja, od te ideje odustalo. „Ponekad mi se čini da pisati roman znači i sam biti glumac, jer pisac koji piše priče i glumac koji igra uloge dele isti napor - da uđu u neko imaginarno biće i da mu daju izgled, težinu i realnost. Možda sam zbog toga osetio puno zadovoljstvo radeći sa glumcima koji su igrali u mojim filmovima“, kaže Oster u knjizi Branke Bogavac Razgovori u Parizu.

                         Peter Handke, koji je, početkom osamdesetih, uz pomoć tadašnjeg najnovijeg tehnološkog izuma zvanog telefaks, iz jednog malog pitoresknog srednjoevropskog mesta slao Vimu Vendersu delove scenarija za film Nebo nad Berlinom, možda nije ni sanjao da će to biti rečenice po kojima ćemo pamtiti ne samo taj film nego i celo jedno vreme, u predvečerje kraja hladnog rata i neočekivanog budjenja demokratije na uspavanom, evropskom, komunističkom Istoku.  Možda nigde, kao u tom filmu, nemački jezik nije zvučao tako poetično. Dok su dva andjela, kao dva leptira, lebdela iznad krovova Berlina čitajući misli putnicima u metrou ili biblioteci, nekoliko Handkeovih rečenica otkrivalo nam je neraskidivu, možda nikad tako uspostavljenu vezu između filma i poezije. „Kad je dete bilo dete nije znalo kad počinje vreme i gde prestaje prostor“, rečenica je koju ćemo dugo pamtiti, možda i zato što se, poput refrena, ponavljala nekoliko puta u toku ovog filma.

                        Nešto slično se može reći za više puta ponavljane hipnotišuće zapovesti glavnog junaka u filmu Sjećaš li se Doli Bel i poetične Malikove narativne monologe u Ocu na službenom putu, gde jednostavnost i lepota rečenice, sama poezija izgovorena sa druge strane platna, doprinose nesvakidašnjem intimističkom utisku koji će u našem filmu kasnije teško biti ponovljen. Sa ovolike vremenske distance, kad se čini da ni autorskom filmu ni književnosti ne cvetaju ruže, prijatno je zaključiti da su i Venders i Kusturica svoje najbolje filmove snimili na scenarije književnika. „Ti sad spavaš, tvoji kapci su teški“, ponavlja se u filmu Sjećaš li se Doli Bel, na sličan način kao i misao „Kad je dete bilo dete“ u Nebu nad Berlinom. Taj refren koji se ponavlja niti je rezultat dramaturške neophodnosti, niti je izraz filmskoga jezika - to je rezultat potrebe scenariste da ne izneveri pesnika u sebi. Pravi reditelj je to umeo da prepozna.

                         I Nebo nad Berlinom i Otac na službenom putu prividno odsustvo akcije nadoknadjuju prisustvom poezije, za šta su, osim Vendersa i Kusturice, svakako najzaslužniji Handke i Sidran, iako je u velikom filmu, kad je sve na svom mestu, lako uočiti i njegove ostale kvalitete. U nedostatku dramaturškog iskustva pesnici uskraćuju film za neophodne konflikte i akciju, ali mu donose višeznačnost i dubinu kakvu je savremena kinematografija, fascinirana banalnostima i pirotehničkim efektima, odavno izgubila.

                       Atmosfera Vendersovog filma Pariz, Teksas, kanskog pobednika iz 1984. godine, razlikuje se od Neba nad Berlinom tačno onoliko koliko se pesnik, pripovedač i scenarista Sem Šepard razlikuje od Petera Handkea. Dovoljno je pročitati jednu priču iz Šepardove knjige Motelske hronike (Prometej, Novi Sad 1995) i osetiti neograničeno, zarazno prostranstvo američkog pejsaža po kojem, više nego po neodoljivoj Nastasji Kinski, pamtimo Pariz Teksas, možda poslednji film u kome nas je savremena Amerika podsetila na bolji deo sebe.

                      Giljermo Arijaga, taj ekspert za dušu, koji, kao i Kafka, veruje da je pisanje borba protiv smrti, ispričao je na pomenutom gostovanju u Modernoj garaži priču o afričkom plemenu koje veruje da u svakom čoveku postoje dve duše. Laka duša, koja nas nakon smrti privremeno napušta, povremeno odlazi i vraća se, i teška duša, koja nas napusti onda kad budemo zaboravljeni.  Tako bi se i za poneki od velikih filmova moglo reći da imaju dve duše:  dušu pesnika i dušu reditelja. Na početku dvadeset prvog veka, nakon celog jednog stoleća čijih ćemo se najblistavijih trenutaka sećati po filmovima, gramofonskim pločama i televizijskim prenosima, teško je i zamisliti Pariz Teksas bez Sema Šeparda, Nebo nad Berlinom bez Petera Handkea ili 21 gram bez Giljerma Arijage. Uprkos nespornom kvalitetu njihovih knjiga, možda su filmski scenariji najbolje što su ovi pisci napisali. Kad se jednog dana bude sabirao i ocenjivao njihov literarni opus, filmovi će biti ono što ih izdvaja i čini tako jedinstvenim u celokupnoj istoriji umetnosti

 

 

PO SOPSTVENOJ SAVESTI

                  

                     Čuvenog ruskog pisca Vladimira Vojnoviča, autora epskog romana o vojniku Čonkinu, koji je, u jednom delu svog života, polovinu godine provodio na Zapadu, a drugu polovinu u Moskvi, poznata srpska novinarka zamolila je da, za njenu televizijsku emisiju, definiše razliku između načina života na Istoku i Zapadu. „Ljudi na Zapadu pokušavaju da se ponašaju u skladu sa važećim zakonima, dok se ljudi na Istoku najčešće vladaju „po sopstvenoj savesti“, odgovorio je pisac. Na Zapadu ljudi poštuju zakone i najčešće ne žele da rade ono što nije u skladu sa zakonom. Na Istoku svako pokušava da živi u skladu sa sopstvenom savešću, nezavisno od toga da li je nešto u skladu sa zakonom ili protiv njega. Jednom rečju, savest se na Istoku pokazuje važnijom od zakona i svako u sebi ima neki sopstveni zakon po kome se vlada u životu.

                     Divne primere za ovu zanimljivu Vojnovičevu teoriju možemo videti svuda oko nas. Jedan sportski reporter ima sopstveni izgovor za prezimena poznatih fudbalera, nezavisno od toga kako ta prezimena izgovaraju drugi reporteri. Veznog igrača „Milana“ on uporno zove Sejdorf, iako ga svi drugi zovu Sedorf, dodatno vreme on naziva „zaustavnim vremenom“, dodavanje lopte „proigravanjem“. On, međutim, u uspostavljanju sopstvenih pravila i radu „po sopstvenoj savesti“ nije jedini. Za poznatog čileanskog tenisera još ne znamo da li se preziva Gonzales ili Gonsales, za drugog ne znamo da li se zove Žo Vilfred ili Žo Vilfrid Tsonga, za gospođicu Voznjacki smo tek nedavno saznali da se preziva Vožnjacki, a čuvenom glumcu koji se preziva Fajns ime je bilo Ralf, sve dok nam poznata metronovinarka, koja na svetskim filmskim festivalima pokušava da se nadmeće sa glumicama u glamuru i stajlingu, nije otkrila da se čovek zove Rejf. Ne postoji, dakle, nikakvo pravilo, svako čita inostrano ime i prezime kako mu padne na pamet. U zemlji sa nekoliko nacionalnih i desetine komercijalnih televizijskih kanala to, naravno, sa jedne strane izaziva konfuziju, a sa druge stvara utisak da je sve dozvoljeno i da ne postoje nikakvi zakoni i pravila u ovoj oblasti.

              Kad naš čovek baci opušak ili papir kroz prozor svoga automobila u pokretu, on to čini sa lakoćom i svešću da ne krši nikakav običaj. Gomila plastičnih boca koje krase obale naših reka za njega predstavljaju problem nekog drugog, nikako sliku njega samoga - čoveka za koga zakoni prirode ne predstavljaju ništa više nego zakoni društva. On se vlada po sopstvenoj savesti koja se, u njegovoj percepciji, ne razlikuje od bilo čije druge. U tom nedostatku sistema i brige za okolinu on vidi simbole sopstvene slobode, nikako dokaze nebrige i nekulture.

                      Po sopstvenoj savesti vozač našeg međugradskog autobusa uživa u zvucima svoje omiljene pevačice, ne razmišljajući o tome da li time remeti nešto od ukusa putnika koji je platio kartu. Po sopstvenoj savesti naš poslovni čovek prekida svaki poslovni razgovor da bi se javio na fiksni ili mobilni telefon. Po sopstvenoj savesti u supermarketu, čekaonici ili domu zdravlja neka užurbana „snalažljiva“ žena uvek pokušava da stane na mesto koje joj obezbeđuje najbliži prilaz prodavcu ili šalteru, bez obzira što bi se tu mogao napraviti normalan red. Po sopstvenoj savesti svako pokušava malo da profitira u situacijama za koje se našem čoveku čini da nisu zakonom regulisane. Po sopstvenoj savesti između poštovanja reda, duge procedure ili korupcije naš čovek bira ovo drugo, jer niko bolje od našeg čoveka ne poznaje njega samog.

 

 

GDE SU VUCI, VILE I HAJDUCI

 

                      U samom srcu ovogodišnje turističke sezone, na koncu trećeg vikenda u julu, u času kad je, nakon havarisanog automobila jednog beogradskog advokata u dubrovačkom zaledju, već postalo sasvim jasno da srpski turisti neće spasiti ovogodišnju sezonu, u mesecu tradiconalno rezervisanom za lakše programske sadržaje, hrvatska televizija počastila je svoje gledaoce snimkom velikog maksimirskog koncerta Marka Perkovića Tompsona. Bila je to prilika da i mi, povremeni kablovski konzumenti hrvatske televizije, vidimo i čujemo tog „strašnog“, ponegde nepoželjnog, veoma popularnog zakasnelog čuvara domovinske vatre.  

                      Marko Perković očigledno nije iz onih Perkovića kroz koje je prolazio nostalgični voz Arsena Dedića, ostavljajući iza sebe mladost, Šibenik, Knin i „devojku iz kraja“. On, medjutim, jeste iz nekog zabačenog dinarskog sela, njegove su pesme pune toponima, simbola i geografije koja budi nostalgiju i ljubav za neke zaostale brdsko planinske dalmatinsko-zagorske krajeve. Njegove pesme, neka vrsta sinteze jednostavnog roka i predvidivog folka, popunjavaju u Hrvatskoj veliku prazninu koju su ostavili već pomalo istrošeni autori lakih mediteranskih nota, po kojima je ta zemlja decenijama bila poznata na ovim prostorima. Po nekoj bazičnoj, patetičnoj, u osnovi gubitničkoj filozofiji, Tompsonove pesme, njegov scenski nastup i celokupan autorski prosede predstavljaju zapravo hrvatsku zamenu za srpske narodnjake. Poetika, zvuk i izgled Marka Perkovića su tipično balkanski, sa svim što ovaj epitet podrazumeva. Polunarodnjački način pevanja, tekstovi u kojima se neprestano jadikuje nad sopstvenom sudbinom, bend u kome, kao i u pratećim bendovima naših naovokomponovanih izvodjača, sviraju neki bivši rokeri, prateći vokali osmišljeni po uzoru na Bregovića ili, još gore, Sanju Ilića, čine da Marko Perković Tompson u Hrvatskoj predstavlja pomalo staromodnu zamenu za ono što se u Srbiji zove „urbani folk“. Taj utisak, koji čovek stekne odmah na početku njegovog nastupa, može samo da se pojača nakon pažljivog uvida u njegove pesme i tekstove koji, barem u ovoj maksimirskoj verziji, nisu ni izbliza tako strašni kakvim njegovi kritičari žele da ih predstave.

                      Tompsonove pesme imaju neku vrstu sadržinske i formalne kompaktnosti, kakvu imaju pesme kantautora, iz kojih se vidi jedinstvo ideje, sadržine i forme. To, naravno, ne govori mnogo o njihovom muzičkom, tekstualnom ili aranžmanskom kvalitetu, jer su u pitanju najčešće banalne, jednostavne, pesme sa tri akorda, lake za horsko pevanje, sa pamtljivim refrenima i narodnjačkim temama. Poruke tih pesama nisu upućene samo stvarnim ili izmišljenim „hrvatskim neprijateljima“, one pokazuju svu podeljenost hrvatskog društva u kome se, nasuprot Tompsonovoj desničarskoj publici nalaze mladi levičari koji, naravno, slušaju rokenrol. Sve njegove pesme, na kraju krajeva, mogu se svesti na jednu, u kojoj se kaže: „nemoj ići levo, treba ići desno“.

                 Nismo čuli neke pesme čije tekstove možemo videti na internetu, ali i ono što smo čuli dovoljno je da imamo predstavu o onome što peva taj ne tako mršavi i ne tako pokretljivi čovek, sa izgledom provincijskog rokera i porukama sentimentalnog ratnika.

               Kao u nekadašnjoj projugoslovenskoj temi Branka Radičevića „Kolo, kolo, naokolo“, Tompson je u samo jednoj pesmi pokušao da ujedini sve hrvatske krajeve, u koje, po njemu spadaju ne samo Slavonija, Dalmacija, Lika, Istra, nego i Herceg Bosna. Od te cele pitoreskne geografije, medjutim, na kraju koncerta vi ipak najupečatljviije pamtite njegovo selo. Možda niko na ovim prostorima nije unovčio miris rodnog kraja tako brzo i efikasno kao Marko Perković Tompson. Skoro da nema čuke i jaruge sa Dinare koja nije našla svoje toplo mesto u nekoj od njegovih jednostavnih rima. Sve je to, naravno, spakovano u  celofan patetičnog i zakasnelog domoljublja. Čak i ljubavne pesme(Lipa Kajo roda moga, ne udaj se za drugoga) služe da se podsetimo autorovih osnovnih domoljubnih ideja i poruke da i ljubav služi pre svega jačanju nacije, nikako nekom beskorisnom odnosu bez cilja.

                 Kao što mu je muzika neka vrste kombinacije teškog roka i folklornih motiva sa raznih prostora, tako se ni za pojedine arhetipske simbole i toponime u Tompsonovim pesmama ne bi moglo reći da su jedino i samo hrvatski. Naslov pesme „Gdje su vuci, vile i hajduci“, kao što će i sam čitalac zaključiti, više podseća na opšta mesta iz srpske epske poezije nego na bilo kakvu hrvatsku osobitost, a refren pesme „Dida i ja“ („ Hej da mi je pogledati dolje, sa Svilaje u Petrovo polje“), svojim deseteračkim, skoro epskim tonalitetom, govori više o nekom našem zajedničkom duhu i mentalitetu nego o autorovom odnosu prema sopstvenom poreklu.  Pesme „Kletva kralja Zvonimira“, „Lijepa li si“, „Iza devet sela“, sa načinom pevanja nalik na ranog Mišu Kovača i neke druge u kojima se često naglašava tek osvojena sloboda, predstavljaju ustvari patetične, standardne, gubitničke uradke, a pesma „Vjetar s Dinare“, sa refrenom u kome se vetru poručuje „gdje sam rodjen tu ponesi me“, svojom porukom pomalo podseća na stih Bore Djordjevića: „Ja sam Božjom rukom vodjen da umirem gde sam rodjen“

                    Najmilitantnija i najkontroverznija Tompsonova pesma „Čavoglave“, u kojoj se „srpskim dobrovoljcima“ jasno poručuje: „stići će vas naša ruka i u Srbiji“ predstavlja jedino što bi čovek sa tog koncerta mogao zameriti kao direktnu političku provokaciju koja izlazi iz okvira domoljublja i prelazi u propagandu i otvorenu pretnju. Ako bismo želeli da budemo ironični mogli bismo reći da ovi bilbordi Hrvatske turističke zajednice, koji nas pozivaju da letujemo u Hrvatskoj, dobro dodju Marku Tompsonu, da ne mora da navatava srpske dobrovoljce po Srbiji.

                  U izvodjačkom pogledu Marko Perković Tompson pokazuje odlične pevačke kvalitete, kakvima bi mogle da pozavide i mnoge ovdašnje pevačke veličine. Da Hrvatska ima boljih pevača Tompson ne bi bio tolika zvezda. U nekim pesmama, osim što podseća na pevača nekog zakasnelog „Bijelog Dugmeta“, on ispoljava respektabilne pevačke kvalitete, sa dobrim osećajem za ritam i emotivnošću koja godi traumatičnom tranzicionom uhu. Kad bi pevao neke sasvim druge pesme Tompson bi mogao biti velika zvezda u Bosni ili Srbiji, jer njegov uspeh zapravo predstavlja neku vrstu poraza onoga što se smatra autentičnom hrvatskom kulturom, a ovaj koncert u suštini predstavlja trijumf dionizijske razuzdanosti i sevdaha na najvećem zagrebačkom sportskom svetilištu. Marko Perković, da zaključim, nosi nešto nepatvoreno, izvorno balkansko u sebi.

                Publika na ovom koncertu, osim po gestikulaciji koja je ponekad nalik ponašanju fudbalskih navijača, na prvi pogled ni po čemu se nije razlikovala od posetilaca beogradskih splavova, Radara, Egzita ili bilo kojeg drugog festivala. To su bili obični, mladi, nečim razočarani ljudi koji, nažalost, osećaju da i danas, petnaest godina nakon rata, nekome treba nešto politički poručiti sa stadiona. Koncert Marka Perkovića Tompsona, u tom smislu, predstavlja duhovni poraz tranzicije i respektabilni trijumf desnice u samom predvorju Evropske unije, ozbiljniji od Tompsonovih tekstova, u kojima dobronameran čovek ne treba da traži dlaku u jajetu. Problem je u tome što je koncert sa toliko nacionalističkog naboja danas nezamisliv u bilo kojoj savremenoj evropskoj zemlji, a hrvatska televizija, koja se s razlogom ponosi svojim kvalitetom i gledanošću, ovakvim „programskim poduhvatima“ gubi nešto od svog kredibiliteta i popularnosti, u onom delu gledališta koji veruje da su ratovi na Balkanu završeni pre petnaest godina.

 

 

ŠTA JE PESNIK DANAS

 

Krajem devedesetih godina gledao sam na televiziji veoma zanimljiv razgovor Nede Valčić Lazović sa norveškim filozofom Justejnom Gorderom, piscem čuvenog romana Sofijin svet i nedavnim gostom beogradske izdavačke kuće Geopoetika. Iz te emisije najlakše sam zapamtio Gorderovu tvrdnju da čovek sebi postavi najvažnija filozofska pitanja još u najranijem detinjstvu. Više od onoga što je Gorder rekao na mene je, medjutim, ostavio utisak način na koji je govorio. Mi smo navikli da filozofe doživljavamo kao zamišljene, daleke, teške i sporogovoreće tipove, a Justejn Gorder je govorio opušteno, lako i otvoreno kao adolescent, bez imalo mistifikacije i neke nameštene ozbiljnosti kakvu najčešće demonstriraju evropski filozofi. 

Onako kako sam ja, do te emisije, zamišljao Justejna Gordera, tako ljudi kod nas zamišljaju pesnika. Najčešće se veruje da je to neki rasejani, pospani, neostvareni tip kojem poezija služi kao spas od ličnih gubitaka i surove stvarnosti. Malo kome pada na pamet da bi čovek mogao da piše pesme ne od muke, nego iz ljubavi prema pisanju ili nekog sopstvenog zadovoljstva. Već smo duboko zagazili u 21. vek, a većina ljudi pesnika u Srbiji zamišlja kao devetnaestovekovnog boema, polupospanog i odevenog poput Djure Jakšića na skulpturi ispred njegove skadarlijske kuće.  Pesnik je u predstavama naših ljudi još uvek rodjeni autsajder, gubitnik čije knjige ne čita ni on sam - valjda je dovoljno što ih je napisao  

Pesnik u Srbiji danas, osim što piše poeziju, ne podseća nimalo na pesnika sa starih fotografija i iz kafanskih anegdota. On je, nasuprot preovladjujućem mišljenju, čovek svog vremena, malo rasejan, ali tehnološki obrazovan, čita sve što ima veze sa književnošću, koristi internet, možda čak ima i sopstveni sajt. Neki se pesnici, na užasavanje okoline, bave čak i sportom. 

Posebna su priča predrasude o srpskim pesnikinjama. Kreatori našeg javnog mnjenja najradije bi ih videli sa šeširima kakve je u prošlom veku nosila Desanka Maksimović, iako su to najčešće lepe, savremene žene, modernije od filmskih kritičara i lepše od nekih karakternih glumica. One pišu poeziju bolje nego što srpski romansijeri pišu prozu, ali to ne uzbudjuje nikog osim njihovih čitalaca. Na samoj granici izmedju ironije i patetike, njihove su pesme sasvim različite od predstave kakvu površni poznavalac literature neguje o pesnikinjama. 

Malo, malo, pa neko poslednjih godina kaže da poeziju niko ne čita i da nikad nismo imali više pesnika, a manje čitalaca. To je po pravilu neki veoma zauzeti karijerista koji poeziju ne čita " iz principa". Kritičari u isto vreme zaključuju da je poezija danas najvitalniji deo srpske književnosti. Niko se ne pita kako je moguće da se radja toliko pesnika u zemlji sa tako malo čitalaca.

Zašto ne napišeš nešto u prozi - pitanje je sa kojim se pesnik u Srbiji susreće svaki dan, u vremenu kad se čini da je sve trajnije od dobro napisanog stiha. Kad ne bi mogao u pesmi da napiše sve što misli i oseća, pesnik bi, naravno, pisao  nešto drugo. U jedan stih, medjutim, ponekad stane čitav jedan život - zašto bi neko trošio vreme na kratke priče i duge romane, jeftine i predvidive poput holivudskih filmova.

Najistrajnije protiv poezije rade pesnici - izdavači. Oni pišu poeziju, ali je u svojim izdavačkim kućama ne objavljuju. Kod kuće, pred spavanje, za svoje zadovoljstvo, oni otvore neku dobru knjigu poezije, ali sutradan, u kancelariji, čitaju samo prozu. Kao preduzetnici dokazanih poslovnih kvaliteta pesnici izdavači veruju da će naš čitalac najradije kupiti ono što se najbolje prodaje u svetu i ne pokušavaju da otvore svoja teška izdavačka vrata za naše domaće pesnike. Ne treba se ljutiti na njih, oni nisu nikakav izuzetak, skoro celo srpsko izdavaštvo je dokaz da posao i ljubav ne idu zajedno.

Većina savremenih svetskih pesnika nosi u sebi nešto iz rokenrola, jedan ironičan, pomalo angažovan, u suštini optimističan pogled na svet. Možda je to zato što pesnici više ne dolaze sa sela, a možda i zato što je ironija i "kritika svega postojećeg" obeležje cele savremene epohe. Moderni svet, sa komunikativnošću koja omogućava uvid u sve oblasti života, veoma lako ukida sve predrasude. Jedna od poslednjih je stereotip o srpskom pesniku, tihom gubitniku sa periferije čije knjige se vuku policama naših knjižara - parfimerija, dok čitaoci hrle na kioske štampe po najnoviji nastavak jeftine sage o porodici Broz.

Pesnik je danas čovek sa osećanjem za vreme, možda usamljen u svojoj misiji, ali prisutan u zemlji i svetu više nego što bi naša sklerotična književna čaršija mogla da pretpostavi. On je, kao i ranije, skromniji, ranjiviji, osetljiviji od drugih ljudi. Upravo je to ono što mu daje moralni i ljudski kvalitet u vremenu širokorasprostranjenog ispraznog samohvalisanja i odsustva bilo kakve skromnosti. Biti pesnik u vremenu u kojem svaka televizija emituje nekoliko različitih informacija u istom trenutku predstavlja ne samo izazov i iskušenje nego i  privilegiju prvoga reda, pokušaj da sačuvamo ljudskost i osećanje za meru, u smirujućem saglasju sa boljim delom sebe.

 

 

OBRAČUN KOD OK KANALA

 

Ovih dana navršava se dvadeset godina od osnivanja OK kanala, po mnogim mišljenjima prve nezavisne televizije u drugoj Jugoslaviji i medijskog dogadjaja 1989. godine na širem jugoslovenskom planu, koja je za samo 28 dana uzburkala javnost i uznemirila duhove na tadašnjoj političkoj i medijskoj sceni, najavljujući burne dogadjaje i predstojeće demokratske promene u Srbiji. Dve decenije nakon tih uzbudljivih majskih dana, o nastanku i nestanku OK kanala za "Vreme" piše Radoman Kanjevac, glavni i odgovorni urednik te televizije.

Postoje u istoriji godine kada se čitav svet uznemiri i kada se na različitim krajevima planete dogadjaju slične promene i  procesi koje niko ne može zaustaviti. Takva je u svetu bila 1989. godina. Ceo svet je bio u pokretu i očekivanju promena. Mihail Gorbačov, koji je vladao Sovjetskim Savezom već četiri godine, ubrzavao je kraj socijalizma i menjao političku klimu ne samo u svojoj zemlji nego i u drugim zemljama koje su, na bilo koji način, spadale u socijalistički svet. Nemačka je širom sveta lobirala za svoje ujedinjenje, studenti u Kini, osećajući da se dogadja nešto važno, pripremali su svoje proteste i demonstracije, talibani u Avganistanu su pojačavali napade ne bi li, sa svoje strane, još više oslabili tu državu koja se prostirala na dva kontinenta, u Iranu se pripremala proslava decenije kontroverzne teološke vladavine ajatolaha Homeinija. Samo su Australija i  Latinska Amerika, na prvi pogled, bile izvan ovog procesa.

Druga Jugoslavija, u kojoj je do neke vrste otopljavanja i demokratizacije došlo odmah nakon smrti Josipa Broza Tita, dočekala je ove promene relativno pripremljena, sa različitim očekivanjima u raznim njenim delovima. Republike kojima je Tito svojim poslednjim ustavom garantovao neku vrstu samopredeljenja i otcepljenja videle su u predstojećim promenama priliku da realizuju te svoje planove, Bosna je strahovala od neizvesne budućnosti, a Srbija je osećala potrebu da u novim okolnostima konačno uredi svoje odnose sa pokrajinama. Intelektualna javnost u kojoj je bilo jezgro buduće demokratske opozicije očekivala je od predstojećioh promena konačno raspisivanje višestranačkih izbora i kraj tog jednopartijskog sistema koji je sa godinama sve više razjedala i činila nefunkcionalnim takozvana negativna selekcija, a običan svet je, uplašen vestima o nasilju nad Srbima na Kosovu, čekao nekog da konačno u toj Pokrajini uspostavi red.

Na talasu potreba za promenama u Srbiji je dve godine ranije na vlast došao Slobodan Milošević, sasvim različita ličnost od Mihaila Gorbačova, pedantni, harizmatični komunistički lider u kome su Srbi videli osobu koja će im "vratiti nacionalno dostojanstvo" i uspešno ih voditi u budućnost. On je, na talasu narodnih protesta izazvanih situacijom na Kosovu, za veoma kratko vreme uspeo da osvoji i učvrsti svoju vladavinu. Postavivši svoje ljude na rukovodeća mesta u glavne medije on je praktično došao na vlast i pre Osme sednice. Ona je bila samo tehnička egzekucija političkih protivnika kojima su bila zatvorena vrata svih medija u kojima su mogli da pripreme ili vode obračun sa tvrdom strujom u okviru tadašnje vladajuće partije. Pobedom na Osmoj sednici Milošević je poveo Srbiju na suprotan put od onoga kojim je krenuo svet - put nacionalne homogenizacije i učvršćivanja vlasti, umesto demokratizacije, ekonomske liberalizacije i višestranačke demokratije.

Shvativši da se klima u svetu menja i da javnost traži promene i u našoj zemlji Dragan Pavlović, tadašnji Predsednik omladine Beograda i Branko Gligorić, direktor Doma omladine uspeli su da isposluju da Beograd, u okviru proslave Dana mladosti 1989. godine, dobije omladinsku televiziju i omladinski radio. Osnivač televizije bila je Gradska konferencija SSO, a proizvodjač programa je bio Dom omladine. Tehničke usluge pružala je firma Artline iz Subotice, a linkovske i prenosne veze je omogućavala Televizija Beograd. To nije bila prva eksperimentalna televizija, već su nekih ranijih godina iz Doma omladine eksperimentalno emitovani Video sat show i neki drugi programi koji su najčešće trajali desetak dana, koliko bi trajala i manifestacija kojoj su oni bili medijska podrška.

Moja razmišljanjima da li da prihvatim ponudu Branka Gligorića da budem glavni i odgovorni urednik te televizije preskinuo je Peca Popović koji mi je, u času kad sam se najviše dvoumio, rekao: "kad ćeš da imaš svoju televiziju, ako ne sad". U to vreme, naravno, nije nam padalo na pamet da će neko u Srbiji uskoro imati pravu privatnu televiziju.

Prvo što mi je palo na pamet bilo je ime televizije. Omladinski kanal bila je dobra sintagma i već sam, na neki način, video tu skraćenicu kao inserter na ekranu. Ona je imala pozitivnu poruku i delovala ne samo vizuelno atraktivno, nego i komunikativno, prihvatljivo i na srpskom i na engleskom jeziku. Druga ideja koja mi se odmah uselila u glavu je odluka da pravimo pravu televiziju, ne neki program za mlade kakvi su postojali u to vreme na svim televizijama u Jugoslaviji, već program koji će praviti mladi ljudi, ali će biti namenjen svim gledaocima. Dakle, dovoljno je što mladi ljudi uredjuju i vode program i što je Dan mladosti povod za emitovanje te televizije, program će biti za sve uzraste, za naše roditelje, za naše bake i deke, za sve ljude u Srbiji, da se vidi kako mladi osećaju to vreme i kako gledaju na stvari.

Koncepciju za televiziju sam radio uz nesebičnu pomoć Pece Popovića, koji je bio i muzički urednik. Saradnike smo skupljali s koca i konopca, kao u filmu Sedmorica veličanstvenih, reći će on kasnije u jednoj prilici. Bili su to ljudi sa kojima smo ranije saradjivali, ali uglavnom bez televizijskog iskustva, što se kasnije pokazalo kao prednost.

Osnovna ideja za koncepciju OK kanala  bila je da se vreme ubrzava, da je svet sve dinamičniji i da je vreme dugih emisija prošlo, da će dnevni program biti zasnovan na kratkim emisijama u trajanju od 15 minuta, da će biti puno kontakt programa i a da će udarne večernje emisije biti emitovane u, za to vreme neuobičajenom, terminu u 23 h. Druga važna stvar koju smo želeli je bila neka vrsta interakcije sa gledalištem. Uveli smo nekoliko emisija u koje bi gledaoci mogli da se jave uživo i da postavljaju pitanja, što je za ondašnju televiziju bilo nezamislivo. Televizija je bila nešto veoma ozbiljno, daleko i nedodirljivo. Udarna večernja emisija bila je zasnovana na provokativnosti. Zvala se Strogo poverljivo i nju su naizmenično vodili Milorad Vučelić i Nebojša Glišić.

Milorad Vučelić je u to vreme već bio etabliran novinar NIN - a, otvarao je nove teme u svojim tekstovima i to je bio najvažniji razlog što sam njega video kao autora te najvažnije večernje emisije. Nije bilo nikakve političke bliskosti, nisam čoveka ni poznavao pre OK kanala, činilo mi se da je dobro pisao i bio najkompetentniji novinar u Beogradu za tu vrstu razgovora u tom trenutku. Kad smo hteli da ga kontaktiramo Vučelić je bio u Crnoj Gori, mislim na kongresu crnogorskih komunista, Milo i Momo bili su u velikoj ljubavi. Kad se Vučelić vratio iz Podgorice Peca, on i ja našli smo se u NIN - u i, uz kafu iz nekih plastičnih čaša, izložili smo mu ideju. On je prihvatio naš predlog i predložio da napravi spisak tema i gostiju za tih mesec dana programa.  Petnaest godina kasnije Dušan Mašić će u svojoj knjizi Talasanje Srbije napisati da sam ja bio glavni urednik OK kanala, a Milorad Vučelić spiritus movens, što, naravno, nimalo nije odgovaralo istini. Vučelić je autonomno radio svoju emisiju, ali nijednom rečju se nije mešao u ostali deo programa.

Većinu ostalih emisija vodili su i uredjivali ljudi koji danas čine okosnicu mnogih savremenih srpskih televizija: Bojana Lekić, Tanja Peternek, Ivana Bojić, Ljiljana Jorgovanović, Nebojša Spaić, Dubravka Aleksić, Dragana Kanjevac, Marko Janković, Dragan Bisenić, Nebojša Bugarinović, Dubravka Marković, Karolina Melen, Zoran Petrović Piroćanac, Filip Mladenović, Voja Nedeljković, Zoran Nikolić Zozon, Zoran Pavić, Boris Gajić. Reditelji su bili Vladimir Aleksić i Zoran Nikolić. Marketinšku službu je vodila Nataša Milojević, tehnički direktor bio je Čedomir Stanković, današnji tehnički direktor RTV Pink, šef produkcije Gaga Marković, a glavni organizatori bli su Mirko Sajkov i Dušan Pančić, današnji predsednik Upravnog odbora TV Avala.

Generalni direktor Radio televizije Beograd u to vreme bio je Dušan Mitević, čovek od Miloševićevog najvećeg poverenja, a direktor Televizije bio je Nenad Ristić. Na prvi sastanak sa rukovodstvom Televizije Beograd došli smo svi, uključujući i Vučelića, razgovor je bio kurtoazan i prijatan, činilo se da će sve teći bez problema. Emitovanje je počelo 22. maja. Program je trebalo da bude emitovan svakog dana od 14 do 02 časa po ponoći.  

U pogledu forme OK kanal je bio televizija skromnih mogućnosti i ne baš fascinantne realizacije. Tehnološke mogućnosti bile su ne samo ispod onoga što televizija danas pruža, nego i ispod onoga što je tada nudila državna televizija. Studio je bio mali, radili smo sa jednom terenskom ekipom i sa tri, ponekad čak i sa dve kamere u studiju, grafika je bila siromašna, tek se pojavio kompjuter kao sredstvo u obradi slova i slike. Imali smo jednu montažnu jedinicu koja je radila bez prestanka. Nije bilo nelinearne montaže, sve je montirano na rez i prebacivano na traku onim redom kojim je moralo da bude emitovano. Sa ove kratke vremenske distance od 20 godina moguće je videti koliko je tehnologija u medjuvremenu napredovala. Pisali smo na pisaćim mašinama, nije bilo ni traga od računara, nije bilo mobilnih telefona, interneta, radili smo na velikim Jumatik kasetama koje su ubrzo zbog svoje nepraktičnosti i glomaznosti odavno izbačene iz upotrebe.

Sve to nije bilo važno, jer se u moru novih ideja, entuzijazma i slobode koju smo osvajali naprečac, tehnološki nedostaci nisu primećivali. Program je bio toliko različit od svega što je do tada emitovano na našoj televiziji da je već nakon prvih nekoliko dana OK kanal gledao ceo Beograd. Ono što se dogadjalo u zemlji i svetu takodje nam je išlo na ruku. Tokom emitovanja Ok kanala došlo je do velikih studentskih demonstracija u Pekingu. Dopisnik Tanjuga Milorad Denda, čiji prozor je gledao na trg Tjen an men, javljao se uživo i prenosio dogadjanja sa ovog trga. U Teheranu je, tokom emitovanja OK kanala, umro ajatolah Homeini. Zahvaljujući našem saradniku koji je radio u iranskoj ambasadi, prvi u Jugoslaviji objavili smo ko će biti novi šef iranske države. Zoran Petrović Piroćanac je iz Pariza doneo ekskluzivan razgovor sa najvažnijim iranskim disidentom Banijem Sadrom, a Monika Seleš, koja je tog meseca osvojila svoju prvu veliku titulu na turniru u Hjustonu, bila je više puta naš ekskluzivni gost.

Džoan Baez, koja je tih dana imala koncert u Sava Centru, došla je u naš studio i samo za gledaoce OK kanala odsvirala i otpevala uživo nekoliko svojih pesama. Ta žena - ikona, kultna ličnost  američke muzike, otpevala je u našem malom studiju pesmu Pitera Gebrijela Biko, posvećenu poznatom južnoafričkom borcu protiv aparthejda i to nas je sve oborilo s nogu.      

Neverovatnu pažnju gledalaca odmah je izazvao kviz Znanje imanje koji je pripremao Vladimir Stakić, a vodio Rambo Amadeus. Tri takmičara odgovarali su na duhovita Rambova pitanja, a Stakić je, nakon tačnog odgovora, jednom kutlačom presipao tečnost iz jedne velike plastične posude u drugu, čiji nivo tečnosti je označavao nivo znanja takmičara. Kviz je sniman i montiran, iako je, zbog kamere koja je snimala "iz ruke" i neobične spontanosti izgledalo da emisija ide "uživo". U kvizu je postojala zagonetna ličnost čije ime je bilo napisano na kapi takmičara, tako da su gledaoci znali o kome je reč, a takmičar je to morao da pogodi. Kad smo jednog dana smislili štos da takmičarima na kapi napišemo Jovanka Broz, pa da ona bude navodna zagonetna ličnost, na prvom sledećem sastanku u Televiziji Beograd jedan od direktora nam je rekao: "Samo da znate, Jovanku Broz vam nećemo dozvoliti". Službe su, dakle, radile besprekorno, a zašto je Jovanka bila toliko sporna ni dan danas mi nije jasno.

Najvažniju dnevnu emisiju - Najdirektnije vodila je Ljiljana Jorgovanović. Tu su gostovale najaktuelnije ličnosti iz ondašnjeg društvenog života i odgovarale na pitanja gledalaca. U izboru gostiju nismo imali nikavih ograničenja - kroz taj mali studio prodefilovale su bezmalo sve najvažnije ličnosti našeg savremenog političkog života, od lidera stranaka do sveštenika, muzičara, pesnika i pozorišnih reditelja. Emisija je veoma podsećala na današnji Intervju gledalaca Studija B ili Poligraf  Televizije B 92, s tim što su gledaoci svojim pitanjima na neki način više usmeravali tok razgovora. U toj emisiji gostovali su mlada i lepa Vesna Pešić, Miodrag Perišić, starešina Saborne crkve Petar Lukić, košarkaš Ljubodrag Simonović, sindikalni vodje štajkača iz nekog bosanskog rudarskog mesta...

Prva žrtva OK kanala bio je Nebojša Glišić, voditelj erotskih razgovora u emisiji Strogo poverljivo. Čim ga je video na našoj televiziji, čija je gledanost konstantno rasla, glavni urednik informativnog programa Televizije Beograd Predrag Vitas zapretio mu je suspenzijom u matičnoj kući. Suočen sa ovom pretnjom Nebojša nam je jednog dana saopštio svoju odluku da, nažalost, ne može više da vodi emisiju na OK kanalu.

U Vučelićevoj emisiji Strogo poverljivo, koja je emitovana svake večeri u 23 h, vodjeni su razgovori o temama iz naše skorije prošlosti i pitanjima koja su već bila na neki način otvarana u javnosti ali ih nije bilo u elektronskim medijima. U toj emisiji prvi put su se na televiziji pojavili mnogi ljudi iz političkog života kojima, iz ovih i onih razloga, nije bilo omogućeno gostovanje ni na jednoj od jugoslovenskih televizija. Mi smo, prirodno, najviše očekivali od razgovora sa Milovanom Djilasom, koji se nije pojavio na televiziji više od trudeset godina, od vremena kad je smenjen sa svih funkcija, 1954. Razgovor nije mogao ići uživo, morao je biti sniman, emitovanje je tri dana odlagano, odgovorni ljudi iz Televizije Beograd želeli su da vide taj intervju pre emitovanja. Gledanost je bila fantastična, jer je svako želeo da čuje i vidi najpoznatijeg jugoslovenskog komunističkog disidenta. Razgovor je, medjutim, bio normalan, prijatan, Djilas je bio nasmejan, bez imalo jeda, gorčine, sa lepim rečima o Titu i komplimetima za Miloševića koji je, po Djilasu, dozvolio da nakon tolikih godina u Srbiji budu objavljene njegove knjige.

Pre Djilasa u emisiji Strogo poverljivo gostovali su profesor Branko Petranović, akademik Ljubomir Tadić, dr Radoslav Stojanović, Vojkan Lukić, Spasoje Djaković i mnogi drugi. Problem je nastao kad je trebalo da bude emitovana emisija o Dobrici Ćosiću, u kojoj je trebalo da govori Kosta Čavoški. Razgovarati o Ćosiću značilo je, naravno, razgovarati o socijalizmu, srpskom nacionalnom pitanju, opozicionom delovanju. Jedan sat pre nego što je emisija trebalo da počne iz Televizije su  javili da emisija ne može da ide, što je značilo da nas svakog časa mogu isključiti jer smo naš program emitovali preko njihovih predajnika. Pošto je emisija već bila najavljena u štampi, na brzinu smo smislili neko objašnjenje, Vučelić je ušao u studio i rekao da emiisija neće biti emitovana "jer se još nisu stekli uslovi". Pošto se to dogadjalo samo nekoliko dana pre nego što je isticala dozvola za privremeno emitovanje OK kanala, bilo je jasno da naši planovi da nastavimo emitovanje programa i tokom leta neće lako biti ostvareni. 

Legenda kaže da je Slobodan Milošević, nakon jedne naše emisije, na nekoj sednici pitao Dušana Mitevića: "Gledaš li ti šta ti emituju ovi na OK kanalu? Imaš li ti to pod kontrolom?" Mitević ga je pozvao uveče telefonom. Milošević je bio kod kuće. "Vidite li sada program?", pitao je Mitević. "Vidim", rekao je Milošević. "A sad?" "Sad ne vidim", rekao je Milošević". "Eto, vidite, da imamo kontrolu. Možemo da ih isključimo kad hoćemo", rekao je Mitević. To, medjutim, nije bilo dovoljno.

I pre nego što je najavljena emisija o Dobrici Ćosiću u redakciju je došao jedan omladinski funkcioner sa informacijom da se priprema neka sednica i da Zoran Čičak piše uvodno izlaganje o OK kanalu. Pošto smo znali ko je Zoran Čičak znali smo i ko je naručilac izlaganja, jer se u to vreme takva stvar mogla osmisliti i odobriti samo na jednom mestu. Trebalo nas je ukinuti, ali tako da za to postoji formalno pokriće, neka rasprava ili odluka. Idealan forum za takvu stvar bila je Sekcija za informisanje RK SSRN Srbije, koja je u to vreme i služila za ispravljanje "idejnih skretanja" u medijima. Zakazana je sednica sa uopštenom temom rasprave o omladinskoj štampi i omladinskim glasilima i idejom da se donese zaključak posle kojeg bi OK kanal mogao biti ugašen. Sednica je održana u nekadašnjoj zgradi Centralnog komiteta (današnjoj palati Ušće), u kojoj su tih godina donošene sve najvažnije političke odluke.

Kad sam ušao u salu odjednom je zavladao muk. Svi su znali šta će da se dogodi i svako se trudio da ne pokaže previše bliskosti sa žrtvama. Predsedavao je Savo Kržavac. Dragoslav Nikitović, moj direktor iz Radio Beograda okrenuo je glavu na drugu stranu. Neša Ristić, direktor Televizije, sa kojim smo pre samo nekoliko dana imali prijatan razgovor, bio je smrtno ozbiljan, bez imalo optimizma. On će u raspravi kasnije reći da bi se zabrinuo kad u "ovim godinama ne bih bio malo konzervativan". 

Početak sednice bio je uobičajeno dosadan, sve dok se, po dobro oprobanom scenariju, za reč nije javio Zoran Čičak. On je oštro napao emisiju Strogo poverljivo i Milorada Vučelića, zaključujući da je OK kanal ovom emisijom pokušao da izvrši "kontrarevolucionarni udar". Njegovo izlaganje bilo je dobro pripremljeno, dugo i temeljito.  Rekao je da smo pokušali da revidiramo prošlost i da su prostor u programu OK kanala dobili ljudi koji su "suprotstavljeni vrednostima socijalističkog samoupravnog društva". Te optužbe, koje danas zvuče smešno, u to vreme su najčešće značile konačnu presudu.

Pokušali smo da se branimo, medjutim, to nikoga nije zanimalo, sednica je završena bez ikakvog formulisanog zaključka, ali rečeno je ono što je trebalo reći i što će biti razlog da se emitovanje našeg programa ne nastavi.  

Te večeri sam na Trgu Republike kupio sutrašnje, provincijsko izdanje Politike. Na celoj strani bio je izveštaj sa ove sednice i naslov "Podrška omladinskim glasilima". Sutradan, u beogradskom izdanju, bio je skoro istovetan tekst, ali sa sasvim drugačijim naslovom: "Oštre zamerke omladinskim glasilima". Neko je znači pogledao večernje izdanje i naložio da se promeni naslov. To je bilo dovoljno.

Nakon te sednice Zoran Čičak će napredovati meteorskom brzinom, napadajući u svakoj prilici ne samo opoziciju nego i socijaliste za koje mu se činilo da su više Srbi nego što bi on mogao da podnese. Postao je potpredsednik Saveza komunista - Pokreta za Jugoslaviju i član prve Direkcije JUL - a.  Nebrojeno puta se javno obrušio na Mihaila Markovića, Borisava Jovića i Milorada Vučelića, sve dok njih trojica, konačno, nakon Dejtonskog sporazuma, nisu smenjeni sa svojih funkcija. Čičku to nije bilo dovoljno pa je, sa udobnog mesta savetnika u Beogradskoj banci, nastavio da deli lekcije Socijalističkoj partiji sve dok Milošević jednog dana nije rekao jednom visokom funkcioneru SPS: "Napadni ga i daj to Tanjugu".

Taj hladni, proračunati, lažni komunista danas je, naravno, promenio veru i sa istom strašću sa kojom je nekad štitio "samoupravni socijalizam" danas zastupa interese korporativnog kapitalizma. Taj nekadašnji mladi komunistički ideolog koji je 1989. optužio nas za "kontrarevolucionarni udar" kupio je 2007. godine fabriku Krušik akumulatori za 57 miliona dinara. Kao što je nekad štitio tekovine komunizma od svake demokratske promene on danas "mudro" savetuje kapitaliste sa Zapada šta je najbolje kupiti u Srbiji. 

Reagovanje javnosti na vest o prekidu rada OK kanala bilo je veoma burno. Grupa studenata iz Studentskog grada došla je u našu redakciju sa idejom da ispred Skupštine organizuje demonstracije. Brana Crnčević je u intervjuu za ljubljanski Teleks izjavio da skidanje emisije Strogo poverljivo sa programa OK kanala razume kao "malu i privremenu pobedu jednoumlja nad demokratijom, a "Zoran Čičak je samo zalepljen na tu stvar da sve bude jasnije".  Duško Kovačević je, povodom prekida rada OK kanala, napisao pismo NIN - u koje navodim u celini:

"Četrdeset pet godina slušamo ljude na vlasti (i uz vlast) kako žive za našu decu. Da li bi drugovi vlastodršci mogli jednom da dozvole našoj deci da ona malo žive sama za sebe? Hvala im na žrtvama - bile su velike. Na prostoriji, u kojoj je decenijama uneredjivan vazduh, otvoren je mali prozor. Otvorila su ga ta ista deca zbog koje su uramljeni drugovi toliko dugo, uporno i nesebično vladali. Da nije bilo dece, ne bi oni. A kad su čuli prvi put sa malog ekrana van organizovanog, jednoumnog i dresiranog mišljenja šta ti mladi ljudi misle i govore, bili su zaprepašćeni. Za razliku od običnog, normalnog sveta, koji je ponovo verovao da se zbog nekog i nečega i dalje valja odricati, zlopatiti i boriti. Taj mali TV kanal bio je veliki moralni ispit. Drugovi su ga položili - za malo. To im je uvek falilo. Nedostajala su samo tri dana posle 45 godina. Tri dana posle pola veka. Uplašeni da se deca ne prehlade poslali su korov od čoveka da zamandali prozor. Iza te naredbe ostala je mučna slutnja, ostalo je nezadovoljstvo i prezir. I pitanje: dokle će neko u ime demokratije ukidati  svaki pokušaj demokratskog mišljenja i govora? Mi možemo da se ne složimo sa onim što smo čuli, ali prvo moramo čuti da se ne bismo složili."

Vladislav Bajac, koji je u to vreme radio u NIN - u zamolio me je da, povodom prestanka rada OK kanala, dam jednu kratku izjavu. Rekao sam samo dve rečenice, od kojih je jedna bila da je "OK kanal svojim programom doprineo predstojećoj demokratizaciji Srbije, dopadalo se to nekom ili ne."

Odmah nakon prestanka rada OK kanala, da bi amortizovala nezadovoljstvo u javnosti, vlast je brže - bolje osnovala Treći kanal Televizije Beograd. Ubrzo je osnovana i Televizija Politika, a osnivanjem Televizije Studio B Beograd je nekoliko godina kasnije dobio i prvu opozicionu televiziju.

Proces demokratizacije Srbije, u Evropi koja se ubrzano menjala, bio je nezaustavljiv. Samo nekoliko meseci nakon ukidanja OK kanala grupa beogradskih intelektualaca, medju kojima je bio i Marko Janković, novinar ove televizije osnovala je Demokratsku stranku. Pitanje višestranačkih izbora, nakon što su oni održani u svim drugim republikama bivše Jugoslavije, u Srbiji je bilo pitanje dana.

Dve nedelje nakon ukidanja OK kanala, iz hotela Lepenski vir u Donjem Milanovcu posmatrao sam kolone autobusa sa Miloševićevim slikama kako se vraćaju sa Gazimestana. Činilo se da smo prošli jeftino, bez posledica. Šest meseci kasnije, medjutim, ja sam operisan na Institutu za neurohirurgiju Kliničkog centra Srbije, a Peca Popović na Institutu za kardiovaskularne bolesti u Sremskoj kamenici. Devetomartovske demonstracije, koje su organizovane zbog zahteva za smenjivanjem četvorice urednika državne televizije, pratili smo iz Igala, gde smo se, u Institutu Simo Milošević, oporavljali od ovih intervencija. Tokom studentskih devetomartovskih demonstracija, nekoliko spratova iznad nas, na Instutu je preminuo književnik Miodrag Bulatović, poslanik Socijalističke partije Srbije u prvom višestranačkom parlamentu. Umesto njega, na lokalnim izborima u Rakovici, Vojislav Šešelj je do nogu potukao kandidata Demokratske stranke Borislava Pekića. Bilo je jasno šta dolazi. Posvetio sam se poeziji.

U našim sećanjima, nakon svega što smo zajedno proživeli tokom proteklih godina, OK kanal je ostao retka čista, ničim kompromitovana stvar. On je bio nesvakidašnji spoj izrazitih kreativnih individualnosti sa jednom novom energijom, u vremenu koje je prosto prizivalo promene. Sa druge strane, u profesionalnom pogledu, on je pokazao da je moguće praviti drugačiju, dinamičniju, zanimljiviju televiziju od one koju smo gledali decenijama. Dovoljno je samo navesti imena ljudi koji su radili u toj redakciji i shvatiti da bi taj program i danas, u konkurenciji kakva postoji na srpskom medijskom tržištu, bio jedan od najgledanijih. Dvadeset godina nakon osnivanja i ukidanja OK kanala, umesto cinčne poslovice da se "prvi mačići u vodu bacaju", treba imati na umu jednostavnu istinu da se nekih  svitanja možda ne bismo ni sećali da nije bilo petlova koji su prerano kukurikali.

VREME, 21. 05. 2009.

ŠTA JE PESMA DANAS?

 

Poezija se ne piše za savremenike. Nije se teško složiti sa Alenom Boskeom, koji je rekao da će dobra pesma uvek biti dobra pesma, za razliku od romana koji će uvek, na neki način, biti vezan za svoje vreme, za vek u kome je pisan. To ne znači da danas možemo pisati načinom i metrikom kojom su pisali Dučić, Rakić ili Šantić. Svako vreme ima svoju poetiku, svoj ritam i svoju metriku, koja zavisi od ritma života, načina razmišljanja, duha vremena. Za razliku od njihovog ili vremena Crnjanskog, Daviča ili Pope, ovo nije više vreme samo pisane poezije. Najlepše pesme u prošlom veku napisali su pesnici koji su te pesme pevali. Ne postoji nijedan pesnik čiji se značaj u poslednjih pedeset godina može meriti sa Dilanom, niti postoji u našim krajevima pesnik čiji uticaj bi mogao biti uporediv sa Branimirom Štulićem.

Pesme koje su pisane za čitanje nije moguće pevati, osim u zaista retkim izuzecima. Da bi pesma bila otpevana potrebna je veoma pravilna i jednostavna metrika, a da bi se ona još i dopala slušaocima potrebna je veoma jednostavna i lako shvatljiva poruka kakvu poezija pisana u knjigama najčešće nema.

Čitanje pesama, pak, svakoj pesmi daje novi ili drugačiji smisao od onog na koji ste navikli. Ne postoje dva čoveka koji će pročitati istu pesmu na isti način, niti postoji čovek koji će istu pesmu pročitati na isti način u dva različita perioda svoga života. Lament nad Beogradom Petra Banićevića i Lament nad Beogradom Miloša Crnjanskog samo su na prvi pogled ista pesma. U verziji Banićevića to je jedna hladna, raskošna poetska rapsodija, u verziji Crnjanskog to je jedna patetična, skoro očajnička ljubav za grad u kome nismo bili kad mu se činilo da je sve u redu i bez nas.

Rusi imaju različitu reč za pesmu koja se čita i pesmu koja se peva. Ono što se nalazi u knjizi i što se čita je stihotvorenije, a pesma je samo ono što se peva. Okudžava i Visocki su, medjutim, pokazali da ponekad nije lako napraviti tu osetljivu razliku.

Pesma koja se čita ili peva ima nešto što se dopada ljudima i što pesniku potvrdjuje da svoja osećanja nije poverio notnom ili štamparskom papiru uzalud. Uprkos tome, milioni ljudi pišu klasičnu poeziju, jer je pesma potrebnija pesniku nego čitaocu ili slušaocu. Dobra pesma je najčešće ono što ne bi mogao da napiše niko osim njenog autora.

U času kad hiljade ljudi pevaju sa Darkom Rundekom  Šal od svile ili kad Mark Nofler u beogradskoj areni svira prve, prepoznatljive taktove pesme o Romeu i Juliji osetite istovremeno duhovno i telesno zadovoljstvo, uživajući ne samo u stihovima i muzici nego i u interpretaciji. Pesma kao spoj nekoliko umetnosti i video spot kao njena renesansna video nadgradnja, osnovna su odlika umetnosti danas. Internet, kao medij po svojoj širokorasprostanjenoj intimnosti veoma blizak poeziji, još više je učinio kompatibilnim različite oblike izražavanja.

Pesmu koju čitate "u sebi" vi, u stvari, pevate u sebi. Ona vam se dopada ako u njenom ritmu i atmosferi postoji nešto što se poklapa sa vašim unutrašnjim ritmom i atmosferom. Pesma je dobra ako ima u sebi nešto neuhvatljivo, što čak ni pesnik ne bi umeo da definiše, nešto što, najčešće, "iščezne u prevodu".

Najviše cenimo pesnike koje najmanje razumemo, ali najviše volimo one koji su nam najsličniji. Poeziju Brane Petrovića, čije stihove su srpski pesnici krišom učili naizust, bili smo u našoj književnoj čaršiji sveli na jeftinu kafansku anegdotu. Tek danas, kad njega više nema, priznajemo koliko smo tog čoveka u stvari voleli.

POLITIKA, KULTURNI DODATAK, 19. 04. 2009.

 

VERUJEM - NE VERUJEM 

          

 Jednog prohladnog, sunčanog aprilskog popodneva ušao sam u beogradsku Vaznesenjsku crkvu. Levo od ulaza, na oglasnoj tabli, medju obaveštenjima o bogosluženjima i skupim verskim turističkim putovanjima, pažnju mi je privukao poziv: "Jedan SMS za jedan obrok gladnima na Kosovu i Metohiji - cena poruke: 50 dinara bez PDV - a". Prvo što sam pomislio u času kad sam pročitao ovaj poziv bilo je da neko opet pokušava da nas prevari. Nisam pomislio ni na koga, ni na Boga, ni na gladne na Kosovu i Metohiji, već na prevaru. Toliko puta smo dosad naseli na jefine trikove političara, bankara, vidovnjaka, da je nemoguće da se neko neće ovajditi i o ovaj poziv za pomoć gladnima na Kosovu i Metohiji. Ja sam, dakle, izgubio veru u humanost, u poštenje i u takozvane humanitarne akcije. Ne verujem više da je moguće dobro delo bez nekih skrivenih namera, humanost bez predračuna.

I tu, u predvorju te crkve, dok su neki usamljenici ulazili u hram da se odmore, pomole Bogu ili jednostavno malo uživaju u tišini, razmišljao sam o tome u šta čovek veruje danas, kad se čini da su porušene sve predstave o prošlosti, a nove ideje nisu pustile koren. Komunizam, kao sistem u koji je verovalo pola sveta, otišao je u istoriju, sa svim svojim lepim zabludama i snovima koji se nikad neće ostvariti, a ono što je došlo nakon njega pre se može nazvati sistemom odsustva svake vere nego bilo kakvom ideologijom.

Na prvi pogled čini se da se naši mali, frustrirarni balkanski narodi vraćaju veri, tradiciji, nekim starim vrednostima. U suštini, proces koji se dogadja je sasvim suprotan. Kakav god da je bio, socijalizam je uspostavio neke svoje vrednosti, koje su u mnogim parametrima bile bliže izvornom hrišćanskom verovanju nego ovo što je došlo nakon njegovog raspada. U drugoj polovini prošlog veka u našim siromašnim zemljama nije se verovalo u Boga, ali se verovalo u jednake šanse, brigu o siromašnima, u sigurnost zaposlenja, besplatno školovanje, zdravstvo, socijalnu sigurnost. Učeni i obrazovani ljudi bili su na ceni, kriminalci su bili u zatvorima, a naši gradovi su bili simboli sigurnosti i bezbednog života. Bilo je pomalo nepristojno biti bogat, baš kao u vreme ranog hrišćanstva.

Danas, kad se "narod vratio veri", cvetaju merkantilističke, hrišćanstvu sasvim suprotne vrednosti, čovek je čoveku vuk, mediji su puni vidovnjaka i lažnih proroka, briga o drugome nestala je iz našeg vidokruga, kriminalci peru nečistu savest zidajući hramove u sopstvenim selima, veruje se više u svaku medijsku laž nego u istinske hrišćanske, islamske ili judejske vrednosti. Normalan čovek, istinski vernik, pomalo podseća na pesnika ili marsovca, zamišljenu, pomalo izgubljenu osobu koja je promašila vreme i mesto postojanja.

Ako pitanje vere pokušamo da razdvojimo od religije, kao što ljubav ne možemo razdvojiti od prijateljstva, onda se, naravno, može verovati u sve. Osnovna odlika sadašnjeg vremena je, medjutim, odsustvo vere u ono što afirmišu svete knjige i sve religije na ovom svetu. Solidarnost, milosrdje, praštanje, ljubav za bližnjeg i slabijeg, predstavljaju anahronizme kakvima se danas podsmevaju mnogi, a najviše oni koji bi tek trebalo nešto da nauče u životu. Veruje se u ono što je suprotno od hrišćanske religije koja uspešno odoleva tržištu već dve hiljade godina. Ne veruje se u moral i poštenje, ne veruje se u obrazovanje, u ljubav i prijateljstvo, ne veruje se u prošlost, još manje u budućnost.

Hrist je vaskrsnuo da bi nam dao nadu, da ne bismo upali u beznadje. Kad se čovek okrene oko sebe, medjutim, 2000 godina nakon Hrista, vidi beznadje na svakom koraku. Individualizam, isključivost, neskromnost, vrebaju nas iza svakog ćoška naših divljih naselja i neplanski sagradjenih kvartova u postmodernističkim palankama koje sebe vole da zovu gradovima. Vaskrs 2009. dočekujemo sa nadom da će nas mimoići pošast koja je već zahvatila dobar deo sveta,

Gramzivost i pohlepa, njegovo veličanstvo novac i njegovo preosveštenstvo luksuz, postali su mera svih stvari. Ne veruje se u skromnost, veruje se u marketing, ne veruje se u ljubav, veruje se u uspeh, ne veruje se u prijateljstvo, veruje se u partnerstvo, čovek je čoveku vuk, žena je ženi lisica. Ljudi veruju u novac. Novac donosi uspeh, uspeh donosi sreću, sreća donosi dug i bezbrižan život.

Komunisti koji su pola života verovali u bratstvo i jedinstvo, krajem osamdesetih preko noći su postajali nacionalisti, a samo dvadeset godina kasnije moraju da se vladaju po zakonima liberalne evropske administracije i da veruju u preduzetništvo, kapitalizam, civilno društvo i dobre namere nevladinog sektora. Može li se od takvih ljudi očekivati bilo šta, osim da budu zbunjeni u ovom vremenu koje ne priznaje više nikakva pravila.

Naš na prvi pogled bogati verski život svodi se uglavnom na raskošne praznične gozbe, sasvim suprotne duhu vere u ime koje se navodno okupljamo i gostimo. Svakome je njegov lični svetac važniji od Svetog pisma, a nekih od deset božijih zapovesti pridržavamo se koliko i saobraćajnih propisa. Pet godina nakon požara u Hilandaru izgoreli konaci su još u skelama, a svaki naš zaseok zida sopstvenu crkvu u zemlji u kojoj godinama ne radi nijedna ozbiljna fabrika.  

Zbunjeni tehnologijom i umorni od izneverenih očekivanja, dve decenije nakon komunizma, u koji su po svemu sudeći više verovali francuski filozofi nego jugoslovenski gradjani, ljudi više ne veruju ni u socijalizam, ni u kapitalizam. Kosmopolitske, individualističke ideje zbog kojih smo nekad punili stadione i hajdučke česme, pokazuju se danas manjom utopijom od liberalnog kapitalizma, a ideje u koje su verovali naši očevi pokazuju se potrebnijim nego što smo pretpostavljali. Srpskom društvu na početku veka, u raju tranzicije na brdovitom Balkanu, potrebna je pre svega moralna obnova, istinska vera u dobrotu, važnost ličnog primera i osećaja odgovornosti, pa tek onda veliki krediti i uputstva sa istoka i zapada. Kad budemo bolji ljudi, biće uspešnije i naše društvo.

POLITIKA, 17. 04. 2009.

 

STANICA U PUSTINJI RADIO BEOGRAD 2

FESTIVAL AUTORSKOG FILMA

U petak popodne, u Dvorani kulturnog centra u Beogradu, tokom projekcije filma Nepovratno, mladog argentinsko - francuskog reditelja Gaspara Noea, u okviru devetog Festivala autorskog filma POGLED U SVET, došlo je do kvara na kompjuteru sa kojeg se emituje titl sa prevodom dijaloga. Nekoliko minuta gledaoci su pratili ovaj film na francuskom, bez prevoda, u ekskluzivnom prisustvu samog autora, što je situaciju cinilo pomalo neprijatnom. Reditelj, koji je prevalio toliki put da bi njegov film bio prikazan na beogradskom filmskom festivalu, u jednom trenutku je ustao i zatražio da se projekcija prekine, jer su dijalozi u filmu vrlo važni. U sali je upaljeno svetlo, nastala je duga pauza, ukljucili su se eksperti za popravku kompjutera, reditelj se ponovo obratio gledaocima u dvorani, odnekud se pojavio i direktor festivala, kvar je bio otklonjen i projekcija je, nakon još nekoliko minuta, nastavljena od mesta na kome je bila prekinuta.

Bila je to, na prvi pogled, neprijatna situacija, blamaža festivala pred novinarima, organizatora pred publikom i svih nas pred stranim gostom. U suštini, medjutim, bila je to još jedna od situacija koje se pamte i cine jedan dogadjaj nesvakidašnjim, kao kad padne kiša na dobrom rok koncertu. Bila je to još jedna situacija po kojoj ce se pamtiti Festival autorskog filma, kultni kulturni dogadjaj poslednjih nekoliko poznih beogradskih jeseni. Ovakva se situacija, na primer, ne bi mogla dogoditi na Festu, ne zato što se na Festu ne može pokvariti neka mašina, nego zato što se, u atmosferi koja prati FEST, nikad ne bi dogodilo da se reditelj tokom projekcije filma obrati gledaocima. Spontanost i svežina u najtežim vremenima, koju je do danas uspeo da odneguje Festival autorskog filma ucinile su da FEST bude prva i najveca žrtva POGLEDA U SVET u vreme kad je grupa ljudi koji su verovali u film organizovala ovaj dogadjaj i u casu kad su organizatori FESTA bili odustali od svega.

U najmracnija vremena totalitarizma silazili smo u taj podrum Dvorane kulturnog centra na tanak snop svetlosti kao na hodocašce sa osecanjem pripadnosti celom svetu, a sam Bog zna kako su te kopije stizale u zemlju stešnjenu sa jedne strane spoljnim,a sa one druge unutrašnjim sankcijama.

Tih prvih godina svoga postojanja, dok su se njegovi posetioci i gosti provlacili izmedju kordona policajaca u Kolarcevoj da bi, sa nekom konspirativnom uzvišenošcu, u lekovitom polumraku ove dvorane na trenutak pobedili stanje teške depresije, ovaj festival je stekao kredit koji ne može da se potroši više nikakvom iznenadnom situacijom ili neocekivanim izborom filmova, a broj i prosek godina ovogodišnjih njegovih posetilaca govori da je Festival autorskog filma za ovu Jugoslaviju definitivno postao ono što je FEST bio za prethodnu, mesto na koje se ne ide u bioskop nego na dogadjaj ili neku vrstu škole. Tokom decenije koja se izlizala od precestog pominjanja ovaj festival je za prosveceni Beograd znacio isto što i opozicija za demokratiju, košarkaši za sport i B 92 za novinarstvo, a njegovi organizatori zaslužuju priznanja i našu neizmernu zahvalnost jer su negovali veru u duhovnost onda kad je malo ko verovao u bilo šta osim onoga što vidi na televiziji.

Nije loše imati dva filmska festivala, kao što imamo dva fudbalska kluba ili dve demokratske stranke, ali onaj ko hoce da upozna film i da vidi filmski Beograd poslednjih godina je išao, pre svega, na ovaj festival, za cije projekcije, tokom kojih su posetioci i studenti naših umetnickih akademija sedeli na podu, ove godine ni najveci filmski autoriteti nisu lako došli do karata. To nije bilo nikakvo cudo, bila je to samo nagrada za doslednost ljudima zahvaljujuci kojima je Beograd i u najtežim vremenima sacuvao sebe. Ako bi se za nešto mogla upotrebiti ova poznata sintagma Josifa Brodskog onda bi se za Festival autorskog filma moglo reci da je bio stanica u pustinji naših života u vreme kad smo se poredili sa svetom samo na filmu i kad smo se za jedan tanak snop svetlosti u polumraku Dvorane kulturnog centra hvatali kao za poslednju vezu sa našim stvarnim životima.

 

 

TRANZICIONO PRVASPITAVANJE

Nedostatak vizije i novih ideja koji je, na kraju prošlog veka našao utocište u jednostvanoj eklektici i postmodernizmu, kao da se protegao i na pocetak ovog, 21. veka, koji je, kao i svaki pocetak, težak i pomalo konfuzan. To bi se najbolje moglo videti na programima satelitskih, a potom i domacih televizija koje, u nedostatku ideja, kopiraju jedna drugu do mere koja granici sa neukusom. Svaka ima po jednu "Zlatnu žicu", po jedan "City", po jednu Rušku Jakic ( koja se na BK Telekom zove Aleksandar Filipovic), po jedno nedeljno popodne sa gostima iz najgledanijih televizijskih serija, po jednu emisiju o filmu sastavljenu od jeftinih trejlera, po jednu varijantu "A što ne bi moglo" i beskonacno mnogo "Otvorenih studija" u kojima uglavnom DOS – adni lideri razgovaraju sami sa sobom, osim u slucajevima kad emisiju vodi Bojana Lekic, pa onda ona razgovara sama sa sobom. Kad se tome dodaju VIN, TV mreža i neuništivi porodicni turista Slobodan KonTiki Micic, koji se emituju na svim kanalima, dobija se kakva - takva slika naših savremenih televizija. Muzicki proizvodi sopstvenih, malih porodicnih diskografskih kuca glavni su sadržaj marketinške ponude, a jeftine latinoamericke serije sa arapskom muzikom osnova su igranih programa, ako se ne racunaju reprize domacih serija snimljenih u vreme kad su Goran Milic i Omer Karabeg, na besprekornom ekavskom, vodili beogradske dnevnike.

Na ovako važnom mestu, u ovako uglednom nedeljniku, svakako bi trebalo pozdraviti ukidanje rubrike "Nije teško biti fin", koja nas je mesecima ugnjetavala sa svih programa RTS predstavljajuci pravo pedagoško mucenje kakvom nismo bili izloženi još od vizionarskih komentara Sime Gajina i predstavljanja kandidata Partije prirodnog zakona u vreme principijelne i miroljubive politike našeg predsednika. To uterivanje finoce sa amaterski režiranim hiperrealisticnim spotovima u kojima takozvane javne licnosti objašnjavaju kako ne treba jesti pokvarenu hranu i voziti u pijanom stanju i kako, za platu od stotinak maraka, povremeno treba izvesti baku na rucak, predstavljalo je najeklantantniji primer potcenjivanja naroda koji je, ipak, živeo i pre i posle vremena na koje se misli kad se smišljaju ovakve mere tranzicinog duhovnog prevaspitavanja. Besmislenija od ove akcije bila je, možda, samo kampanja za toleranciju (za ciji slogan sam licno pomalo zaslužan) i kafanska proslava 40 godina Bitlsa na kojoj su nastupili Sreten i Dragomir u organizaciji Bogoljuba Karica i Luke Micete.

Željko Mitrovic, ciji nesebicni trud je najviše odmogao Miroljubu Labusu u izbornoj kampanji za predsednika Srbije, kozmetickim promenama i novokomponovanim CNN vestima, koje saopštavaju na plej bek neki loši imitatori informativnih novinara, nije uspeo da nas ubedi u svoju odanost demokratiji. Njegovo me ponašenje ne iznenadjuje, cude me politicari koji su tri meseca lupali u šerpe dokazujuci da televizija nije svemoguca, a sad veruju da se uz pomoc PINK - a može postici ono što se nije moglo sa tri RTS – ova kanala.

Neke televizije, više po formi nego po sadržaju, neodoljivo podsecaju na vremeplov. Uprkos tome, u 15 nedeljnih popodneva nema ni traga od nekadašnje nenametljive elegancije Saše Zalepugina, ni na jednom decjem kanalu nema emisije kakav je bio "Dvogled", od nekoliko kulturnih magazina nijedan nije ni prici nekadašnjem PETKU u 22, od petnaest kvizova u kojima "možete postati milioner" nema ni senke šarma nekadašnjeg Mice Orlovica, a od milion ispraznih zabavnih programa nijedan nije ni blizu "Top liste nadrealista", da ne pominjem neskromno neke televizije u cijem sam osnivanju i realizovanju i sam ucestvovao.

Casni izuzeci kao što je "Utisak nedelje", "Kulturni nokaut", Gojko Andrijaševic ili Tanja Vojtehovski, samo potvrdjuju ova pravila i mogu se pripisati pre svega retkim autorima koji su, tokom svih ovih godina, sacuvali vedrinu i dobar duh.

 

 

PREDLOG ZA RAZMIŠLJANJE

USPORAVANJE

Radoman Kanjevac, pesnik

Ponekad jedna reč ume bolje da opiše vreme nego tomovi knjiga, sati filmova i kompleti novina ili časopisa. Kao što je donedavno kompanija bila univerzalno ime za svaku poluporodičnu firmu koja se bavi sumnjivim poslovima zasnovanim na sivoj ekonomiji u ovom transparentnom, tranzicionom vremenu tako je usporavanje reč koja će obeležiti nekoliko početnih godina ovoga veka koji nam je, samo u prvoj godini svoga postojanja, doneo više lepih vesti nego cela poslednja decenija prethodnog. Transfer u Hag jednog čoveka koji je žurio u istoriju, bez obzira na posledice, najavljuje tako potrebno, blagotvorno usporavanje naše nacionalne istorije koja nas je često preticala svojim izazovima tako da godinama posle nismo uspevali da se oporavimo. Usporavanje prirodnog priraštaja donelo bi više zadovoljstva ne samo Kinezima nego i našim komšijama Albancima, a usporavanje starenja ćelija ljudskog organizma, na kojem ovog časa intenzivno rade timovi naučnika u celom svetu, produžilo bi ljudski vek, kažu, na 150 godina. Eksperimentalno dokazano usporavanje zemljine rotacije, medjutim, preti da u dalekoj budućnosti ugasi život na ovoj planeti, tom našem jedinom istinskom mestu rodjenja hiljadama godina starijem od bilo koje nacije, vere ili religije, zbog kojih smo život na njoj učinili skoro nepodnošljivim.

 Posle neverovatnog tehnološkog i životnog ubrzavanja koje nam je doneo kraj dvadesetog veka, Microsoft i Ericsson, najpoznatiji svetski proizvodjači PC računara i mobilnih telefona, već mesecima registruju usporavanje u razvoju softverskih programa i ekonomskih parametara osećajući kako hronično neispavano čovečanstvo pokušava da prilagodi ove mašine tempu našeg ubrzanog života, a najčuveniji američki psihijatri savetuju svojim klijentima da, umesto da pozovu prijatelja mobilnim telefonom, prošetaju do njega i popričaju na miru, bez tehnike i napetosti koju donosi tehnologija postindustrijskog doba. Desetine nepročitanih E mail poruka u vašem Inboksu, stotine komeorcijalnih i predizbornih poruka u poštanskom sandučiću,  skrivene kamere na svakom koraku, tajanstveni natpis Ograničeno na ekranu vašeg telefona, koliko god znače renesansu novih mogućnosti predstavljaju istovremeno ograničavanje slobode u najprostijem, rudimentarnom vidu. Ako se ne javite na poziv žena vas pita zašto se niste javili, ako se javite gde se nalazite, a ako ste nedostupni zašto ste bili nedostupni. Neka neobjašnjiva sloboda koju osetite kad zaboravite mobilni telefon kod kuće možda najbolje opisuje ovaj pojam, tako staromodan u svojoj lepoti i tako moderan u svojoj suštini. I dok se, tako iznenada oslobodjeni, Cetinjskom ulicom penjete ka srcu Balkana, po ko zna koji put shvatate da je ta jedna, jedina reč ono što bi vam u ovom trenutku bilo dovoljno da razumete prokletstvo prelaznog vremena i one retke ljude koji ne žele da imaju mobilni telefon. Taj otpor koji oni osećaju prema toj simpatičnoj napravi nije otpor protiv napretka nego protiv čitavog jednog vremena koje nam je ubrzavalo istoriju i ukidalo slobodu, glorifikujući tehnologiju, nove medije, lažne vrednosti i pink kulturu, dok su hiljade ljudi kopale po kontejnerima i sanjale jedan običan ljudski život, sa malo sentimenta i neobičnih ljubavi, kao u Kunderinom romanu.

 

 

Povodom studentskog protesta

JEDNO PISMO STUDENTIMA 1996/97.

Dragi prijatelji,

Vas protest je mozda dobra prilika da covek uporedi svoju sa vasom generacijom studenata.Takav pokusaj,medjutim,naici ce na velike teskoce jer vasa generacija se jos od detinjstva toliko razlikuje od svih drugih generacija da je svako poredjenje uzaludno.Dok su vasi vrsnjaci u srecnijim zemljama igrali ratove na svojim kompjuterima vama se rat dogadjao pod prozorom,a ono o cemu su deca tokom ranijih ratova slusala ulepsane price egocentricnih heroja vama je,sa svom brutalnoscu i besmislom,posredstvom televizijskih ekrana,ulazilo direktno u sobu.Vi ste jos kao deca preziveli mitinge,demonstracije,rat,sankcije – bolesti od kojih neko ne oboli za citav zivot.Zato se vasa generacija tesko moze porediti sa bilo kojom prethodnom i zato nikoga ne treba da cudi ozbiljnost vaseg protesta – u njega je ugradjeno jedno detinjstvo ozbiljnije od skole i jedno iskustvo starije od nauke.Vi ste na vreme shvatili da sloboda nije ono sto pise u knjigama,sloboda se nalazi na ulici.

 Za razliku od vase generacije,koja ni u osnovnoj ni u srednjoj skoli nije imala srecu da bude oslobodjena problema koji su okupirali starije ljude,pa ste stoga i vi ozbiljniji od broja svojih godina,moja generacija je imala nesrecu da nikad ne odraste.Sve do ovog rata bili smo mladi i perspektivni,a sad smo vec stari i istroseni.Moja generacija,generacija tzv."novog talasa",preskupo je platila cenu komunizma,jugoslovenstva i rokenrola.I bas kao sto o rokenrolu danas,cetrdeset godina posle njegovog nastanka,ljudi govore da je to neka "muzika za mlade" tako je i moja generacija osudjena na prokletstvo da bude vecno mlada i da nikad ne bude shvacena ozbiljno.Za razliku od moje generacije,koja je imala sredstva ali nije imala cilj,vi imate cilj i nemojte nikome dozvoliti da bude stariji od vas.Starost nije mudrost,starost je secanje na mladost.

 Svaka generacija studenata,od spanskih boraca do danas,imala je svoju pobunu,ali nijedna nije imala pobedu.Vazno je bilo ucestvovati,a ne pobediti i zato su sve te pobune zavrsene porazima.Vi ste,izgleda,prvi shvatili da pobuna bez pobede nije vredna zrtava i da za uspesan protest nije dovoljno uzviknuti "sloboda" i jurisati na barikade,nego treba nadmudriti protivnika.

 Dobra organizacija vaseg protesta i veliki broj govornika svedoce o vasoj ozbiljnosti.To je cinjenica koja brine ne samo vlast nego i opoziciju jer mnogi su govornici dosli kod vas,a nisu otisli "kod njih".Medjutim,to ne sme da bude razlog za nadobudnost i preveliku radost,razmirice izmedju vas i opozicije su stetne,a podela izmedju ovog platoa i onog trga je lazna i uistinu vestacka,jer u ovom protestu nije rec ni o studentima,ni o koaliciji,ni o opoziciji – ovde je rec o elementarnom pravu jednog naroda da bira svoju vlast i o elemntarnom pravu jednog gradjanina da promeni vlast ako njome nije zadovoljan.Prve posleratne generacije studenata nisu na to pravo smele ni da pomisle,generacija iz sezdeset i osme je o tome samo sanjala,moja generacija je na tome nesto i radila,a tek vasa generacija ce to pravo istinski i ostvariti.Konacno,sve nase generacije udruzene sada traze to pravo i ne moze nas niko spreciti da ga ostvarimo.Bolje bi bilo da su nam ga dali prekjuce nego juce i bolje bi bilo da nam ga daju danas nego sutra,kad cena postane previsoka.

 Generacija iz sezdeset i osme imala je energiju,studenti iz sedamdesetih imali su ideale i ljubav za ceo svet,moja generacija imala je nadu,a vi imate razum i osecajnost.Zato ste najblizi tom cilju koji je bio nedostizan za sve nas.

 Kad se sve sabere,ipak,niste vi toliko razliciti od ranijih generacija koliko je vreme u kojem vi studirate razlicito od ranijih vremena,a vlast koju danas imamo drukcija od bilo koje.Knez Milos je bio surov,ali smo tada imali i Turke,kralj Aleksandar je bio prek,ali mu je interes drzave bio iznad svega,Joasip Broz je bio polupismeni komunista,ali je imao ceo svet na svojoj strani.Ovo sto mi danas imamo je kombinacija nekoliko totalitarnih rezima od kojih bi samo jedanm bio dovoljan za pobunu postenog sveta.

 Kazu: "probleme treba resavati u okviru nasih legalnih institucija",a ne kazu u okviru kojih institucija.Da li su to skujpstine sa teledirigovanim poslanicima i unapred poznatim rezultatima svih glasanja,ili je to vlada najsposobnijih direktora koji sami od sebe traze dozvole za uvoz,ili su to sudovi koji sude po direktivi pa sudije pisu saopstenja protiv sopstvenih presuda,ili je to Predsednik Republike koji niti koga sta pita,niti kome za sta odgovara? To su nase danasnje institucije.U poredjenju sa neredom koji u njima vlada Kolarceva ulica je cistija no crkva,a nasi trgovi su tisi nego hramovi.Ne moze se pozivati na institucije onaj ko u danasnjoj Srbiji predstavlja jedinu instituciju,sve druge sluze kao fasada toj piramidi od stakla sa vrhom od prevazidjenog,crvenog mermera kakav se ne koristi vise nigde u svetu.

 Nije tacno da mir nema alternativu.Mir ima vecitu alternativu i ona se zove sloboda.Medjutim,vise nego mir u podeljenoj Bosni nama je danas potreban mir u Srbiji,a najvise mir u nasim dusama razorenim ovim ratom i pocepanim ovim izborima.Za razliku od mnogih prethodnih generacija studenata vi imate taj najvazniji,unutrasnji mir kojim cete pobediti ove nase vecite ratnike.Ovi dogadjaji su,mozda,vise od svega borba mirotvorackog protiv ratnickog duha u jednom narodu koji mir dozivljava kao vanredno stanje.Za razliku od studenata iz sezdeset i osme i za razliku od moje generacije,vi niste nestrpljivi jer ste shvatili da vreme radi za vas u sukobu protiv onih kojima vreme istice.U tom sukobu i priroda i drustvo su na vasoj strani,a neka zuri onaj ko mora.

 Mnoge su majke i ocevi upropastili sopstvenu decu.To ne bi trebalo da zaboravite dok slusate mnogobrojne ugledne,pametne ljude kako vas hvale,ponekad,preko svake mere.Niko nije imun na lepe reci.Medjutim,istorija nikad nije pisana lepim recima,a sloboda nikad nije dosla sama.Zato se nemojte mnogo obazirati na lepe govore,nastavite zapoceti posao i budite,kao i do sada,hrabriji od naroda,pametniji od vlasti i bolji od opozicije.Ne dozvolite da vas pobede lepe reci.

 Kad smo vec kod govora i lepih reci,mozda se pitate zasto vam pisem pismo,zasto nisam dosao da vam se obratim direktno sa vase govornice.Ne bih zeleo ni na koji nacin da umanjim znacaj te govornice,ali,ipak,moram da vas podsetim da u Beogradu ima mnogo cestitih i pismenih ljudi koji vam se jos nisu obratili jer,pretpostavljam,ne mogu da dodju na red od mnogobrojnih golubova – prevrtaca koji,rasirenih krila,sa nebeskih visina svojih konformistickih polozaja,vrebaju povoljan trenutak da o vasem trosku operu svoju biografiju.Isti ljudi koji su svojim "odjecima i reagovanjima" svojevremeno ucvrstili ovu vlast sada se predstavljaju kao njeni najzesci kriticari.Ako nista drugo,posteno bi bilo da se svako od njih,pre nego sto izgovori ostre reci kritike na racun Slobodana Milosevica,sa par recenica osvrne i na sopstvenu proslost iz koje zjape naucno – fanstasticni temelji te promasene investicije koju su licno zidali.Prostor koji ste vi oslobodili trebalo bi,pre svega,ustupiti nekim novim ljudima,onima koji za sobom ne vuku repove svojih nekadasnjih nepromisljenih izjava.Takvih ljudi je puna Srbija.

 Vas protest ce biti prvi pravi poraz ove vlasti i prvi veliki poraz televizije,tog medija uz pomoc kojeg se vladalo lakse nego uz pomoc policije.Vi najavljujete jedno novo,posttelevizijsko vreme u kojem televizija nece imati znacaj koji danas ima,a vas protest pokazuje svu nemoc te sprave,koja ponistava originalnost i ubija kreativnost,unoseci u svaku kucu na ovoj planeti dobro upakovanu,vlasniku ili mocniku prilagodjenu, laz koja neodoljivo podseca na istinu.Vas protest je istinski,neponovljivi trijumf duha nad materijom i prva pobeda dvadeset prvog nad ovim vekom,cijem kraju ce se covecanstvo vise radovati nego sto se radovalo njegovom pocetku.

 Srecna je ona zemlja kojoj istorija nije cesto menjala geografiju.Sticajem nesrecnih okolnosti nama se poslednjih godina cak i to dogadjalo.Nije lako ispravljati greske pravljene tenkovima.Medjutim,i u nasoj kao i u svakoj drugoj kuci ima poslova koje ne moze uraditi niko osim nas.Hvala vam sto ste zapoceli jedan posao koji ce dokazati da hrabrost nije dobra zamena za pamet.Zelim vam puno srece.

 29.01.1997.

 

 ŠTA DA SE RADI

NIN,12.10.2000

Iako iskustvo govori da su najteža  pitanja na koja postoji samo jedan odgovor veliki broj poznatih odgovora na ovo pitanje svedoči da ni ono nije lako možda baš zato što  su na njega pokušavali da odgovore ne samo Černiševski,Lenjin,  Dušan Bogavac i Vojislav Šešelj,nego i toliki učesnici ove zanimljive i ponekad veoma relevantne ankete.Na ljubaznu ponudu redakcije NIN-a,u skladu sa tom nepodnošljivom lakoćom isuviše cesto postavljanog pitanja, pokušaću da formulišem i nekoliko svojih predloga,za koje bi se pre moglo reći da predstavljaju spisak lepih želja nego završenih misli i konačnih odgovora.

Dakle,na pitanje "Šta da se radi" u ovom istorijskom trenutku raskida sa jednom tradicijom na kojoj su vaspitavane generacije naših ljudi i početka jednog vremena na koje će se naši,ne baš tako malobrojni, gradjani koji nemaju potrebu za demokratijom teže navikavati nego na bombardovanje, bio bih slobodan da predložim sledeće:

- Da se ambicioznijim gradjanima biranim rečima objasni da u demokratiji ne mora baš svako da bude član kriznog štaba i budući rukovodilac.

- Da se profesorima univerziteta,glumcima i pevačima objasni da će demokratija trajati godinama i da nema potrebe da čekaju u redu pred televizijama,veoma brzo će se ispostaviti da imamo manjak pametnih ljudi,kao što smo do skoro imali manjak dobrih televizija

- Da se više prostora na rukovodećim mestima,u medijima i javnom životu omogući novim ljudima, novim pesmama i filmovima,kako ovaj prelazni period ne bi podsećao na vremeplov nego na budućnost.

- Da svi bivši Miloševićevi saradnici,ministri,direktori,urednici i književnici u svojim budućim javnim istupanjima izgovore i tu jednu rečenicu koja nam je u njihovim dosadašnjim javnim nastupima toliko nedostajala

- Da budemo zadovoljni držanjem naše vojske i policije u najkritičnijem danu naše novije istorije.

- Da se otvore svi policijski dosijei, kako beogradska intelektualna čaršija ne bi više ispirala usta nedužnim ličnostima i kako bi javnost saznala ko je stvarno radio za tu službu dok je neko drugi morao da pati.

- Da se bivši SPS-ovi funkcioneri ne ponašaju kao da su dozvolili milom ono što je osvajano silom,uz pomoc teške mehanizacije gradjevinskog preduzimača Velje Ilića iz Čačka,jedinog srpskog grada u kome su se i četnici i partizani uvek osećali kao kod kuće.

- Da naši pesnici i prozaisti na čijim izjavama je izgradjen kult Slobodana Miloševica,prestanu da se šlihtaju novom predsedniku podsećanjem na svoju nekadašnju vidovitost i članstvo u odborima koje su odavno bili zaboravili.

- Da se prvoborci u dugoj borbi protiv odlazeceg režima ne otimaju o položaje i privilegije,jer bismo mogli pomisliti da su se samo zbog toga i borili.

- Da se ne dozvoli televizijskim i novinskim urednicima,koji su poslednjih godina bili najpouzdaniji izvršioci vladajuće politike,da se ove nedelje,sa članskim kartama sindikata "Nezavisnost" i jeftinim pričama o svojim jednodnevnim štrajkovima, sa lažnim osmehom pobednika cinično šepure na svojim novim rukovodećim položajima.

- Da se Udruženje književnika Srbije više ne oglašava u pogledu političkih dogadjaja,jer je to do sada uvek činilo na pogrešan način i sa neodrživim zakašnjenjem,uloživši u te uzaludne pokušaje čitavu jednu adresu za koju nismo sigurni ni da li još postoji.

- Da poznanici Vojislava Koštunice ne koriste njegov uspeh za raspirivanje sopstvenog anticrnogorskog i antihercegovackog raspoloženja

- Da se Djordju Balaševiću omogući povratak u Srbiju

- Da se članovima Jugoslovenske levice onemogući učlanjenje u Novu demokratiju.

- Da se osobe sa govornim manama ne biraju na visoke položaje

- Da Slobodana Miloševića ne pamtimo po njegovom poslednjem televizijskom nastupu.

(Autor je pesnik iz Beograda)

 

LABUDOVA PESMA

Odlazak Aleksandra Tijanića sa mesta ministra za informacije Republike Srbije i direktora BK Telekom i odlazak Bogdana Tirnanića iz “Politike” svakako će ući u istoriju srpskog novinarstva, bez obzira na stranu sa koje posmatramo aktuelne političke dogadjaje.Medjutim,Tijanićeva tvrdnja da njegova ostavka nema nikakve veze sa politikom i aktuelnim dogadjanjima,nego sa profesionalizmom i Tirnanićeva dopuna da i on odlazi zbog nezadovoljstva medijskom slikom u Srbiji zaslužuje ako ništa drugo makar da se proveri. Ja,recimo, mislim da njihov odlazak nema nikave veze sa profesionalizmom, novinsrstvom ili medijskom slikom,već je posledica njihovog višestruko štetnog bavljenja politikom, u koju su se prekasno uključili, a prerano iz nje pobegli.

Bogdan Tirnanić, taj naš prvi multimedijalni novinar, poslednjih godina, kad je politika postala “in” zaboravio je na film, televiziju, rokenrol i druge teme u kojima se godinama dobro snalazio i počeo sve češće da komentariše političke dogadjaje.Za razliku od Tijanića, koji je svojevremeno pokazivao odličnu sposobnost procenjivanja političkih zbivanja, Tirnanić se tu, iz nedelje u nedelju, nalazio na tudjem terenu. Više zaokupljen artističkim aspektom pojedinih pojava i više okrenut imaginarnom nego realnom redu stvari, Tirke je, kako je vreme odmicalo, sve više gubio kontakt sa realnošću na stranicama novina koje se ni same ne mogu pohvaliti nekim kontaktom sa realnim svetom. Ubrzo je postao zamenik generalnog direktora i više nije bio samo Beogradjanin nego je, pod uticajem diskretnih blagodeti vlasti, sve više postajao Srbin i osvedočeni tumač aktuelnih zbivanja u korist vladajuće elite. Politika je, medjutim, nešto drugo od običnog mirnog filma ili fudbala. Bogdan Tirnanić, nekad nesumnjivo jedan od naših najuglednijih novinara, iz subote u subotu postajao je sve više Tijanićev advokat, a sve manje slobodan novinar, kritikujući često opoziciju i njene lidere, a prećutkujuci očigledne “gafove” vladajuće vrhuške. Tako je sve više učvršćivao svoj položaj u vlasti t.j. Kompaniji, a istovremeno gubio neutralnost, a s njom i poverenje čitalaca. Uzalud je pokušavao da pre podne bude vlast, a popodne nepristrasni kolumnista, iz svakog njegovog reda izbijala je udobnost njegovog položaja koja je činila nerealnom ambiciju da se bude u isto vreme i vlast i kritika. Jednoga se tu moralo odreći, ali Tirkeu se ovo prvo očigledno dopalo, a ovo drugo je isuviše voleo. Postao je čovek sa dva lica i doveo sebe u poziciju koja se ubrzo pokazala neodrživom.

Aleksandar Saša Tijanić, poslednjih godina nesumnjivo najkrupnija figura našeg žurnalizma, baš kao i njegov prijatelj Tirnanić, platio je danak prevelikom udaljavanju od novinarstva i uključivanju u politiku. Za razliku od naivnog Tirnanića, čiji su zaključci po pravilu bili na štetu opozicije, Tijanicevi komentari, na primer, u "Nedeljnom telegrafu"”uvek su bili u korist vlasti, a njegove "objektivne"”televizije cenzurisale su isto što i RTS, ali mnogo suptilnije, pa samim tim, i delotvornije za nalogodavca. Posle nekoliko meseci udobne zavetrine u ministarskoj fotelji Tijanić je, nakon što je voda, pod pritiskom opozicionih nemira, usla u koaksialni kabl "“Radija b92", morao konačno da promoli svoju glavu i prekine igru dugogodišnje lažne neutralnosti. Posle intervjua “Glasu Amerike”, u kojem se uglavnom pravio lud, izbegavajuci odgovore i na najkonkretnija pitanja, postalo je jasno da se novinar Tijanić, koji odlično napada, ne snalazi u ulozi ministra koji treba da se brani. Agresivni i egocentrični Tijanić deluje odlično u situacijama koje mu omogućavaju ofanzivu, ali veoma neubedljivo kad treba zaustaviti napad protivnika, a još manje kad treba naći opravdanje za neke pogrešne postupke, što je svakodnevni posao svakog političara. Dobar političar zna da na postavljeno pitanje odgovori tako da slušalac, dok sluša odgovor, zaboravi šta je novinar pitao. Ministar Tijanić to nije umeo i pao je na svom prvom ozbiljnijem političkom ispitu. Nekakve naknadne egzibicije u obliku konferencija, peticija, pisanja i opravdanja nisu mogle popraviti utisak. Čak i taj panični potez da se prvi pobegne sa broda koji tone, da se da ostavka pre nego što je neko bude zatražio, te konferencije za štampu prepune nepotrebnih metafora i isforsiranih duhovitosti, na kraju krajeva, svedoče o nedovoljnom smislu za politiku jednog odličnog novinara. On teatralno napušta taj brod povlačeći za sobom i prijatelja Tirnanića, koji prividno sa “slučajem” nema bliske veze,ali oseća teskobu jedne nove situacije, bez dobrih rešenja. Predosećajući po njih loš rezultat tekućih demonstracija oni odlaze prividno revoltirani, a zapravo zabrinuti za sopstvenu karijeru u slučaju novog rasporeda snaga na političkoj sceni, a čitav taj vokabular svečanih objašnjenja i patetičnih rastanaka služi da prikrije moralno posrnuće ove dvojice bardova našeg novinarstva koje traje već godinama.

Oni odlaze, kažu, zbog nezadovoljstva “medijskom slikom” u Srbiji poslednjih godina, a ne kažu da su tu sliku, uglavnom,sami pravili. Njih dvojica koji su, u vreme ove vlasti, u srpskom novinarstvu bili sve (od kolumnista, preko urednika do direktora i ministra), bez reči samokritike odlaze kao da naša medijska slika sa njima nema nikakve veze. A ko je onda, ako ne njih dvojica, uticao na uredjivačku politiku “Politke” i njenih izdanja, ko je rukovodio BK televizijom, ko je osmišljavao “kadrovska rešenja” u “Intervjuu” i “Profilu”, ko je pokušavao da kupi NIN, ko je iz emisije “Telefakt” izmestio politčke stranke u emisijicu “Levo desno”, a onda u ključnom trenutku, čak i voditelja te emisije slao na odmor, ko je pisao u “Nedeljnom telegrafu” i uticao na “Dnevni telegraf”...Hadži Dragan Antić, ta tačka dodira, taj zajednički imenitelj izmedju njih dvojice i vlasti možda je najmanje odgovorna figura u ovom magičnom trouglu u kojem je potonulo naše novinarstvo. Tijanić i Tirnanić su ipak bili ta dva Igora Milanovića u našoj olimpijskoj novinarskoj reprezentaciji, to usko grlo kroz koje mnogim sposobnim ljudima nije bio omogućen prolaz do čitalaca, slušalaca ili gledalaca.

Uzalud sada prijatelj Ćuruvija proglašava prijatelja Tijanića dobitnikom dana, uzalud prijatelj Tijanić portretiše prijatelja Tirnanića na svojoj televiziji,uzalud sva nastojanja da se poraz pretvori u pobedu, kad čitava javnost zna da oni nisu otišli svojom voljom, nego pritisnuti razvojem dogadjaja, kad je sat istorijske neminovnosti počeo da otkucava fajront svakome ko je svoju sudbinui vezao za prošlost.

Svojim patetično sročenim “poslednjim pozdravom” Tirnanic je uspeo da u nama umesto osude izazove sažaljenje, iako je svaka osuda, možda, ono što čovek lakše podnosi od sažaljenja. Mada se potrudio da brže – bolje objavi svoje novo radno mesto, okolnosti pod kojima je promenio preduzeće svakako ga ne mogu učiniti srećnim. Ništa bolje se ne može reći ni za Tijanića koji, zasad, lebdi izmedju ponude “jedne američke kompanije” i sopstvenih privatnih novina, iako je sasvim jasno da bi ambicioznom Tijanicu, posle “dve najbolje televizije u Srbiji” i mesta ministra za informacije, sve osim funkcije predsednika Vlade bilo malo. Što ih šešće vidjam u javnosti sve više imam utisak da je to ipak samo labudova pesma ovog popularnog dueta, premladog za umiranje, a prestarog za opoziciju. Ono što su nekada pisali bio je veliki kompliment za naše novinarstvo, ali ono što su kasnije prećutali učinilo je da ih vetar možda zauvek oduva sa naše političke scene.

Velika je šteta što je istorija, stroga i nepravedna kakva već ona zna da bude, pregazila ta dva giganta našeg žurnalizma, ostavljajući na svom prljavom balkanskom putu samo trag izobličenih gusenica i fleku raznobojnog plastelina.

DEMOKRATIJA,18.12.1996.

 

 

KROZ SELA, NA REKE, UZ VETAR

 

Petera Handkea zavoleo sam posle filma "Nebo nad Berlinom",prikazanog premijerno u Beogradu polovinom osamdesetih,na jednom od Festova koje pamtimo.Bas kao i raniji Vendersov "Golmanov strah od penala" i ovaj film bio je neponovljiv stvaralacki susret najznacajnijeg evropskog filmskog reditelja tih godina i,kako se govorilo,najznacajnijeg "mladog" nemackog pisca.Gledao sam taj film nekoliko puta,ne samo zato sto volim filmove Vima Vendersa,nego i zbog cudesnog teksta Petera Handkea koji je,na prvi pogled hermetican,u stvari bio topao i intiman,omogucavajuci tom filmu neverovatnu atmosferu van vremena i prostora."Kad je dete bilo dete,nije imalo navika...kad je dete bilo dete,nije se namestalo pri fotografisanju..."bila je Handeova kljucna recenica u filmu koja se,u raznim varijantama,ponavljala i nikako nismo uspevali da je se oslobodimo.Bilo je to vreme kad se ovde sve moglo voleti,a svet je bio nadomak velikih previranja,sto se moglo naslutiti po visku dobrog raspolozenja u ljudima.Nemacka je bila podeljena.Berlin je bio zazidan iznutra."Kad je dete bilo dete,nije znalo kad pocinje vreme i gde prestaje prostor..."odzvanjala je u mojoj glavi misao iz tog cudesnog filma koji je za moju generaciju bio zapadna varijanta "Rubljova",nesto kao freska na zidu citave jedne epohe.

 Nekoliko godina kasnije,vracajuci se  sa Zlatibora,u vozu Uzice – Beograd,napisao sam jednu pesmu u slavu Petera Handkea i Josifa Brodskog.Bila je to jedna od onih nesrecnih pesama kad pesnik ne zna o cemu da pise,pa onda pise o tome kako nema o cemu da pise jer su sve pesme vec napisane.Uprkos tome,imao sam tada utisak da sam se tom pesmom bar malo oduzio Peteru Handkeu za tu recenicu tesku kao biblioteka: ""Kad je dete bilo dete,nije imalo navika...nije znalo kad pocinje vreme i gde prestaje prostor..."

 Mnogim sam ljudima pokazivao tu pesmu,medjutim niko u njoj nije video nista posebno,verovatno zato sto ona i nema ono sto pesmu odvaja od pisca,ono sto cini dobru pesmu,a sto niko ne ume da definise.Kad sam ostvario dovoljan broj godina i pozeleo da postanem "pravi pisac",sto se dokazuje tako sto imate objavljenu knjigu(koju niko ne kupuje ali je,sa ponosom,delite prijateljima),odneo sam rukopis u Novi Sad,u izdavacku kucu "Prometej".Rukopis je procitao nas poznati pesnik koji u toj izdavackoj kuci radi kao savetnik i preporucuje za objavljivanje ono sto,po njegovom misljenju,zasluzuje da bude objavljeno.Veoma se pozitivno taj pesnik izjasnio o mojim pesmama.Jedina od 65 pesama koju je,po njegovom misljenju, trebalo izostaviti bila je ta o Handkeu i Brodskom."To nije poezija.To je l'art pour l'art - umetnost radi umetnosti",rekao je.Poslusao sam ga.Knjiga je objavljena bez te pesme.Vise mi je zao zbog Brodskog,koji je umro nekoliko nedelja posto je knjiga izasla iz stampe,nego zbog Handkea koji je,izgleda,bas tih dana krenuo na put u Srbiju.

 Glavni likovi u "Nebu nad Berlinom" su dva andjela,od kojih se jedan zove Peter,po Peteru Handkeu.I zaista,Peter Handke je onaj ko,poput andjela iz Vendersovog filma,tih i nepogresiv,lebdi iznad svoje datosti i,sopstvenom umetnickom i ljudskom hrabroscu,savladava granicu na koju je rodjenjem bio osudjen.Retki su u ovom vremenu bili ljudi koji su uzleteli iznad sopstvenog usuda,iznad ocekivanog.Osim Handkea,takav je i Slobodan Snajder,Vidosav Stevanovic,pa i Emir Kusturica ciji moralni stav zasluzuje bezgranicno postovanje ne zato sto se svrstao na "nasu" stranu,nego zato sto se nije svrstao na onu stranu koja je bila kompromis.Biti "protiv svojih",na strani sopstvenog uverenja,morao bi da bude cilj svakog ozbiljnog coveka.Taj cilj je vazniji i od same istine.Stavise,ubedjen sam da Peter Handke nije putovao u Srbiju zbog istine.Vise od istine njega je zanimala borba protiv proizvodnje lazi i jedne sumnjive objektivnosti.Od istine Handkeu je svakako vazniji i taj moralni zivotni princip i njegovo delo kojem niko ne moze pomoci osim njega samog, na putovanjima kroz sela,na reke,uz vetar.

 Jedan glas koji se razlikuje ponekad je mnogo vazniji nego citav hor dosadnih,unisonih,dobro uvezbanih vokala.To bi morali da znaju i oni nasi intelektualci koji su,mozda,razocarani Handkeovim utiscima sa putovanja na reke Dunav,Savu,Moravu i Drinu,te nase reke ponornice koje teku Srbijom noseci leseve u Crno More.On nije bio pravi sagovornik za politicke razgovore.Tim "buntovnicima" koji su u drustvu,navodno,opozicija,ali su u knjizevnosti vlast kakvu nismo imali jos od cuvene Simine 7a i nostalgicnih komunistickih vremena,moralo je da bude jasno da je tesko nagovoriti na politicki razgovor bilo kojeg putnika namernika,a narocito onoga kojega zanima nesto mnogo ozbiljnije od politike: pravda.Tamo gde se trazi pravda obicno nema mesta za politiku.

 Jednog prohladnog zimskog prepodneva,krajem 1992 ili pocetkom 1993. u teatru "Dusko Radovic" dramski pisac Miodrag Zupanc pricao mi je kako je tih dana u Ljubljani sreo Petera Handkea.Sedeli su u nekom zanimljivom drustvu i dugo razgovarali.Zupanc je bio odusevljen Handkeom.Malo je danas takvih pisaca i intelektialaca,rekao je.Uz vinjak i kafu podelili smo misljenje.Vendersovi filmovi bez Handkea su kao Kusturicini bez Sidrana:fali im ona mala doza patetike bez koje film ne dopire do srca.Ovaj prokleti rat,koji u nama jos traje,i ovo prokleto vreme koje je rasturilo tolike drzave i brakove,udaljili su i Handkea od Vendersa,Sidrana od Kusturice,Brodskoga od Solzenjicina.Medjutim,ne treba krivicu traziti u ljudima,velike ljude ne dele sitne razmirice.Svako je sam birao svoj put kroz bivsu Jugoslaviju,zemlju koje vise nema.

NIN,26.03.1996.