RADOMAN KANJEVAC - REKLI SU



IZLAGANJA SA KNJIŽEVNE VEČERI NA KOLARCU

 

 


 

 

JASMINA AHMETAGIĆ

 POEZIJA KAO POTREBA ZA DRUGIM

Izlaganje u Zadužbini Ilije M. Kolarca, 24. januara 2008.

 

                Najnovija zbirka pesama Radomana Kanjevca ostavlja utisak da ima daleko više pesama nego što zaista ima. Taj utisak obilja proizilazi iz jednog osećanja da ima više stvarnosti nego reči u pesmi, odnosno više misli nego reči, što je dosta neuobičajena pojava u jednom vremenu u kojem poezija izlazi tako što zapravo reči idu ispred misli. Te glagoljivosti u ovoj poeziji nema i to je jedna od prvih odlika zbog čega se ona uopšte izborila, govorim iz vlastite perspektive, da bude pročitana. A kada je pročitana onda se videlo da, ne samo u ovoj zbirci, nego i u još dve koje pročitah, postoje zspravo četiri vrste pesama. To nije neka stroga klasifikacija, nego prosto opisno govorim o poeziji koja se pojavljuje u opusu Radomana Kanjevca.
S jedne strane to je deskriptivna poezija, dakle poezija koja je fokusirana na jedan trenutak, koja na neki način zadržava vreme i u kojoj dominira pesnička slika. Konkretno u ovoj zbirci to je pesma Karlovci, predveče ili jedna od najboljih pesama u ovoj zbirci pesma Slava, koja zapravo koristi deskripciju kako bi njome izrazila nostalgiju za nekim ranijim vremenima.
Druga vrsta pesama koja prati opus Radomana Kanjevca od pesničkih početaka jeste angažovana poezija (ovde je njen najbolji predstavnik pesma Perfect Day), paralelno sa satiričnom poezijom koja zapravo nije uvek angažovana. Satirična poezija je ovde tematski vezana za samu poeziju, odnosno za pesmu Spisak putnika/mnogo mrtvih pesnika u kojoj na svež način Kanjevac interpretira Lajbnicovu tezu o najboljem od svih mogućih svetova. U treću grupu pesama ide njegova ljubavna poezija, po frekventnosti zapravo najzastupljenija. I, u četvrtu grupu bih uklopila one pesme koje počivaju ne jednom zamaštavanju, jednoj vrsti  dečijeg pogleda na svet, odnosno nose tu vrstu dečije upitanosti, kakve su pesme Klima, Groblje ideja ili Opasno je van se nagnuti.
U svim pesmama je dominantno pesničko sredstvo melodija. Kanjevac uporno ponavlja i varira dva pesnička izražajna sredstva. To je ili pesnička slika ili melodija. U ovoj zbirci postoje pesme koje se zapravo sastoje se od jedne ili dve rečenice u čije okvire je uklopljeno nekoliko umetnutih i mi pratimo kretanje melodije kroz njih. Tako se, dakle, u pesmi Slava ili u pesmi Raška na ovaj način ostvaruje dvostruki efekat: s jedne strane se razgranava deskripcija, dakle ona ulazi u detalje, proširuje se pesnička slika, a s druge strane se ta jezička sredstva sužavaju, odnosno radi se na jezgrovitosti. To je onaj razlog, kao što rekoh na početku, da zbirka deluje obimnija nego što zapravo jeste.
Kanjevčeva poezija je komunikativna, ali nije raspričana, nikada ne završava u nekoj glagoljivoj banalnosti, a jednostavnost, koju smatram vrlinom, u ovoj poeziji zapravo podrazumeva da se pesnik sa lakoćom kreće kroz stihove i da, uprkos tome što koristi metafore, tu nije reč o nagomilavanju metafora nego o potrebi da se drugi pozove na dijalog. U  njegovoj poeziji, u kojoj u jednoj ranijoj zbirci postoji stih "usamljenost je prava mera slobode", stalno se na komunikaciju poziva drugi. Ta potreba za komunikativnošću i potreba za drugim postoji u svim Kanjevčevim zbirkama koje su mi došle do ruku. Često se poentiranje u pesmama ostvaruje dovodjenjem u blisku vezu udaljenih predmeta i pojava, što zapravo znači da ih čini bliskim pogled posmatrača, iako one same po sebi nisu bliske.
U pojedinim pesmama, kao što je u ovoj zbirci pesma Kraj poezije, Kanjevac kreće od nekih  običnih životnih situacija, kako bi postavio neko bitno pitanje, a to je, na primer, pitanje Kome treba poezija ili kreće od lokaliteta, dakle od Raške, kako bi se zapravo uzdigao do univerzalnog. To govori o tome da je sklonost induktivnom načinu mišljenja ono što odlikuje ovu poeziju, kretanje od pojedinačnog ka opštem. Postoje situacije u kojima se ostane u pojedinačnom i to bih smatrala u okviru ove zbirke nedovršenim ili, da kažem, lošijim delom stvaralaštva. Na sreću toga je zaista malo.
Kada je reč o Kanjevčevoj poeziji može se govoriti da nekoliko motiva stalno prate ili okupiraju pesnikovu pažnju. Istorija je, na primer, i u ovoj zbirci prisutna. Ona je prisutna na jedan način, kao hod kroz vreme, kao lična pesnikova istorija, zato je nostalgija vrlo često pesnikovo osećanje. S druge strane, u zbirci Kao ruka niz vrat kontrabasa ta istorija je bila očiglednije prizvana, pominju se Jelena Anžujska, car Uroš, Kaligula, Alipaša, sveti Sava, Stefan Nemanja, ali to je privid jer ove pesme zapravo nemaju istorijsku perspektivu, to su samo istorijski likovi u okviru kojih pesnik i dalje govori o onim temama koje su njemu bliske, a to su ljubav, prolaznost, usamljenost, strah. Pesnik zapravo na isti način kao i sa istorijskim motivima postupa i sa motivima iz antike - u jednoj pesmi u kojoj koristi lik Odiseja, on to čini ne da bi Odisej bio ono što on zbilja jeste u antičkoj mitologiji, nego da bi taj isti Odisej posvedočio ono osećanje o kome pesnik opsesivno peva, a to je prolaznost, usamljenost, strah ili ljubav. Kontinuitet tih opšteljudskih osećanja - to je ono o čemu pesnik peva i za šta je bazično zainteresovan, a ne istorija kao takva.
Ono što je neobično u poeziji Radomana Kanjevca, to je odsustvo poetičkih pesama. Takozvana metatekstualnost nije našla prostora u njegovoj zbirci, njegova poezija ne govori o gradjenju poezije. Pesma ne govori o sebi kako nastaje. Ali, zato je poezija važna tema u pesnikovom promišljanju. Promišljanje svoje i tudje poezije podloga je vrednovanju samog poetskog čina. Takve su pesme Libro verde i Ulica Izeta Sarajlića, kada zapravo pesnik promišlja ulogu poezije u vlastitom životu.
Njegovo razumevanje poezije je krajnje nepretenciozno. Jedan veliki broj pesama zapravo raskrinkava poziciju pesnika u vremenu. U jednoj satiričnoj pesmi on govori upravo o književnoj promociji i ironiše pesnikovu poziciju u vremenu - pesnička egzistencija je teža egzistencija i Kanjevac to sve vreme ima na umu. Stiče se utisak da pesnik, ulazeći u poeziju zapravo ulazi u povlašćeni prostor, ali ne u povlašćeni prostor u socijalnom kontekstu nego u povlašćeni prostor duha. Sve to govori da ovaj pesnik  još uvek ima vrlo, uslovno rečeno, starinska načela u razumevanju poezije.
Ta vrsta osećanja, da se poezijom mora otvoriti neki prostor duha i, s druge strane, ova komunikativnost  koju sam već pomenula, verovatno i utiču da Kanjevac kao pesnik ima svoju publiku. Mislim, dakle, da je reč o jednom intenzivnom pesnikovom uverenju u vrednost poezije. Baš zato što veruje u vrednost poezije, on razobličava pesnikovu poziciju u vremenu.
U zbirci Putujem pesme su raznovrsne i po motivima i po izrazu i po svom obliku, ali ih povezuje koherentnost tona i jedinstven pogled na svet. Čak i kad govori o prolaznosti života, a to je, mislim, jedan od omiljenih motiva, mada je retko centralna tema, to je vrlo često prepleteno sa drugim motivima o kojima pesnik govori. Na primer u pesmi Intermeco prolaznost je postala glavna tema, ali čak i tada pesnik govori o onim sadržajima koji treba da ispune ljudsku prolaznost, te dakle, u pesmi preovladjuje osećanje vedrine.
U pojedinim pesmama poetski iskaz je već gotovo postao prozni iskaz, kao na primer u pesmi Čarls gde je samo grafičko označavanje uticalo da ta pesma ostane zapravo poezija, jer ovde i nije reč o stvaranju pesničke slike nego zapravo o stvaranju scenografije i proznom ritmu. To svojstvo je još više izraženo u zbirci Kao ruka niz vrat kontrabasa, kada se može govoriti već o poetskoj prozi. Kada se neke pesme iz ove zbirke naglas pročitaju, kao što je pesma Ruke, Otac, Prolaznost ili Karavan, one ostavljaju utisak da su zapravo već poetska proza. Inače i ta zbirka je vrlo raznovrsna i po motivima i po upotrebljenim rasponima stiha.
Sva ova povezivanja izmedju ove dve zbirke su tu zato što želim da ilustrujem jednu tezu koja mi se nametnula iz čitanja tih zbirki: Radoman Kanjevac se kao pesnik menja i uobličava, ali suštinski zapravo ostaje na istom tragu, ostaje veran svojim temama, svom načinu vidjenja stvari, a to govori da je on u poeziji iskren. Iz zbirke u zbirku on se, dakle, menja koliko se kao ličnost menja, ali u isti mah iznosi nešto što je prepoznatljivo njegovo. Ta iskrenost je taman takva da joj se ne može staviti ona Eliotova primedba da pesma ne sme da bude ogoljena ispovest. Ogoljenih ispovesti ovde nema, ali ima jednog poigravanja ogoljenom ispovešću, na šta najviše liči poema Mislim da ne znaš s kim imaš posla, mala. Tu je reč o jednom podražavanju ispovesti. Pesnički subjekat je taj koji zauzima ispovedni stav, ali nam zapravo u okviru tog ispovednog stava govori toliko toga drugog, da mi vrlo brzo shvatamo da transparentnost nije ono što obeležava ovu zbirku.
Jedno svojstvo koje se proteže od početka do, za sada, kraja tog opusa, jeste angažovanost. Poezija počinje zbirkom Otvoreno pismo koja se bavi vremenom i vladarom, dakle krajnje angažovana poezija, pa potom preko ove zbirke koju sam pominjala više puta Kao ruka niz vrat kontrabasa, kada se kroz pesme Petar Handke dolazi u Beograd, Pesnik, Promocija, ili kroz onu pesmu gde se govori o državnom neprijatelju u zatvoru, pesnik zapravo neprekidno angažuje u vremenu i prostoru i zauzima odnos prema dobu u kome živi.
Ovo isto svojstvo obeležilo je i poemu Mislim da ne znaš s kim imaš posla, mala, koja je ljubavna i koju je neko uporedio sa Bećkovićevom poemom Vera Pavladoljska. Ja bih najpre ovu poemu uporedila sa jednom poemom Abdulaha Sidrana, mislim napisanom 70-tih godina. To je poema Šahbaza. Srodnost Sidranove i ove poeme o kojoj govorim jeste u jednom erotskom odnosu prema životu, ne samo prema ženi. Ženom je pobudjena erotika, ali se ona prenosi na sve planove. Ova poema jeste ljubavna, ali ona nije samo to. Ona je splela sve značajne teme o kojima Kanjevac uopšte govori na jedno mesto. Bekgraund ljubavne priče jeste Srbija devedesetih. Zemlja bez slobode, miris Balkana, ratovi, sve je to prizvano u nekakvom zaledju ljubavne priče koja se pred nama odvija. S druge strane, ljubavna priča nosi svoje nemire. Dakle, jedan muško-ženski odnos koji priziva u isti mah Ljubomoru Branka V. Radičevića, a kroz konkretan ljubavni odnos traga za bićem žene koje do kraja muškarcu ostaje nespoznato; dakle, pojedinačna priča se uzdiže do opšteg.
Nije poenta u onome što se u ovoj poemi dogodilo nego u onome što se u ovoj poemi doživelo. Naime, ljubav se, možda, meri i time koliko stvarnosti ona sobom može da prizove. U ovoj poemi jako je mnogo stvarnosti prisutno. Ne samo stvarnost koju bi pesnik i bez ljubavi osetio, a to je stvarnost devedesetih godina, nego je ceo jedan duhovni opseg autorov prozvan. Tu autor pominje filmove Saše Petrovića, Nebo nad Berlinom, Nabokova, a Nabokova stoga što je to ključ ljubavnog odnosa jer je ovde reč o jednoj mladoj ženi, jednoj mladoj osobi.
Lolita je ono što se tim odnosom priziva, ali ovde je reč o tome da je tim ljubavnim odnosom prizvan jedan duhovni opseg - dakle, koliko je našeg duhovnog sveta uključeno u ljubavni odnos, možda se i time ljubavni odnos meri. Ljubav je ovde samo impuls da se progovori o bitnim životnim pitanjima, dakle opet o prolaznosti, u isti mah o gubitku životnih iluzija, ali i o svesti da su one morale preostati, jer ako nema iluzija, otkud onda zaljubljenost, na kojoj ova poema počiva.
Satiričnost je prisutna čak i u ovoj poemi, a ona je obeležila ovo stvaranje i u tom smislu što ne samo da je reč o jednom ironičnom odnosu prema stvarima ili pojavama o kojima pesnik govori, nego o iznošenju na videlo ironijskih aspekata života. Tako nam, na primer, pesnik govori čak i o ironijskim aspektima ljubavi, na primer u pesmi Uzalud iz zbirke Kao ruka niz vrat kontrabasa. Satira se javlja usled očekivanja neke bolje stvarnosti, kad postojeća ne zadovoljava. Tako da se zapravo iz ove poezije naslućuje da pesnik uvek ima predstavu o zaokruženosti, o punoći življenja, o nekakvom smislu za kojim se traga.
Jedno od posebnih svojstava koje Kanjevac uspešno koristi jeste poredjenje. To nije ništa posebno kada se javlja sporadično u poeziji. Ali u poemi Mislim da ne znaš s kim imaš posla, mala poredjenje je toliko učestalo i tako vanredno dobro nadjeno  da ono zaista privlači pažnju. Ja ću vam samo navesti nekoliko takvih primera koji zaista govore o jezičkoj veštini. Kada govori o zemlji on kaže da je "Srbija kao stara frajla, celim telom oslonjena na prošlost kao basista na kontrabas", zatim "koračaš mojom pesmom kao da koračaš frontom", osmeh je otvoren "kao klavir pre diplomskog koncerta", spušta se niz emocije "kao Romeo niz balkon", zatim "zgusnuti jedno uz drugo kao glasovi na frontu", prolazi se teatralno "kao turista pokraj vodopada" ili kada kaže "druga polovina života protiče kao prekookeanski brod, natovaren uspomenama kao konzervama kojima ističe rok trajanja". Njen osmeh "razara psihoanalizu kao mesec tamnu zimsku noć"...
To je samo na jednom mestu nabrojano ono što je brižljivo rasporedjeno po dvadeset celina od kojih se ova poema sastoji. Ta veština da se nadje dobro poredjenje, da se oneobiči jedna obična životna situacija, veština je kojom jako dobro Kanjevac vlada.
U celini je moj utisak da je Kanjevac pesnik etosa i da je najbolji u onim pesmama u kojima ostaje u tim okvirima. Slabije su one pesme u kojima je zabavljen pojedinačnim i u koje ostavljaju utisak slučajnosti. Tih pesama je, na sreću, malo.
Pošto sam ovde govorila o veštini njegovog izražavanja, možda možemo reći samo o jednoj manjkavosti. A to je, uslovno rečeno, leoninski stih, kad se rima nadje, u okviru jednoga stiha na krajevima, u sredini i na kraju, i kada bi zapravo izostavljanjem rime pesma dobila više.  
Sam Kanjevac kaže da se pesnik obično pamti po jednoj pesmi. To je, verovatno, istina, kada se pogleda sa jedne jako velike vremenske distance. Ali sa ove vremenske distance veoma je teško reći da li će ova zbirka biti upamćena i po kojoj od pesama, kao što su Kritika, Slava, Ulica Izeta Sarajlića, Kad sam najviše sam, Večnaja pamjat, Ponekad osetim zavist, O starosti ili Masline. To je već dovoljan broj pesama za jednu zbirku.


 

LJILJANA ŠOP

POVRATAK ISKRENOSTI, OSEĆAJNOSTI I JEDNOSTAVNOSTI

Izlaganje u Kolarčevoj zadužbini, 24. januara 2008.

 

                Slučaj je hteo da ovu, najnoviju knjigu Radomana Kanjevca čitam paralelno sa knjigom norveškog profesora filozofije i kvantne fizike Hansa Grelana Filozofija osećanja. Ova kombinacija naučnog i pesničkog pristupa prokaženoj temi, prokaženoj već poodavno i u savremenoj poeziji, iz straha od patetike, sentimentalnosti, učinila je da odbacim u poslove kritike već dugo nametan otpor prema osećajnosti kao vrednosti nižega reda u odnosu na vrednost razumske, intelektualne poezije.
Ravnodušan prema zagovornicima teze o anahronosti i jeftinom ukusu naglašenih emocija Kanjevac indirektno upućuje na vrednost intimističke poezije, na kvalitete iskrenosti i jednostavnosti, neposrednosti i vrlo konkrentih, takoreći dnevnih povoda za pesmu. Ne mistifikujući pesnički čin, niti inspiraciju, ne insistirajući odveć na komplikovanoj formi, jezičkoj inovantnosti, stilskoj perfekciji, kao ni na takozvanim velikim temama u poeziji i efektima oneobičavanja, autor knjige Putujem  gaji poverenje u sopstvena iskustva i sećanja, u delotvornost slika, ideja, misli, stavova i atmosfere koju verno želi preneti svome čitaocu.
Već je naslovom pesnik sugerisao po meni dva bitna uporišta svoje knjige. Prvo je subjektivnost - putujem Ja, a drugo je ideja o kretanju, o promenama vidika i uglova gledanja, o nepristajanju na statičnost, bilo tela, bilo duha, emocija, prostora ili vremena. Sve što nas raduje ili rastužuje, zastrašuje ili zadivljuje, ljuti ili usrećuje, sve od čega strepimo i sve zbog čega očajavamo valjalo bi doživljavati i sagledavati u kretanju, u menama, u ciklusima, jer život je, po Kanjevcu, put i proces na tom putovanju. Mnoge pesme, kao što je prva pesma u knjizi - Jutro, zatim Kraj poezije, U spomen sobi, Rezime, Jesen u Smederevu, Kritika, Čarls, Spisak putnika / mnogo mrtvih pesnika, Libro verde, Ulica Izeta Sarajlića, nedvosmisleno ukazuju da Kanjevca na tom putu zapravo ponajviše zanima sudbina pesme, pesnika i književnosti uopšte, te da je za njega književno putovanje i boravak na književnim adresama mapa na kojoj obitavaju možda i najdragocenija zrnca životnog smisla. Istovremeno upravo na tom putu i na toj mapi Kanjevac uvidja i ne zaobilazi tamne mrlje nerazumevanja u društvenom ili, ako hoćete, u političkom smislu onoga što poezija jeste, degradiranja pesnika i knjjiževnosti, erozije vrednosti i kritičke etike, što u krajnjoj liniji obesmišljava književni život i svodi ga na trivijalnu, komercijalnu ili ispolitizovanu aktivnost.
Pesnik je s pravom kritičan, ironičan i gorko dokumentaran u nekolikim pesmama na temu našeg savremenog književnog života i kulturne politike i ja moram reći da ne samo da mu ne zameram, nego da mi je veoma drago što sam se i ja našla u jednoj od takvih pesama, premda oboje znamo da takva vrsta pevanja po prirodi stvari ne može dosegnuti antologijske vrednosti, iako cenim njenu činjeničnu vrednost, emotivni naboj, ustihovanu priču o jednom za naše prilike običnom dogadjaju koji je za pesnika na neki način bio pretvoren u mučan doživljaj. Jednako mogu da potpišem i njegove stavove izražene u pesmama Kritika, Čarls ili Ulica Izeta Sarajlića, jer to su stavovi koje takodje, sa možda katkad i više gorčine, i sama ispisujem u svojim tekstovima o našim književnim prilikama i neprilikama. Ove pesme govore o prozi i prozaičnosti naših života, o kojoj smo svi dužni da pišemo i govorimo u svim književnim rodovima, bez obzira na vrednosni ishod takvog angažmana. U takozvane angažovane pesme, ali one sažete, slikovite, indirektne i samim ti, čini mi se i kvalitetom bolje, svakako spada i pesma Oktobar, kao i pesma Perfect Day.
Kanjevčeva putovanja obiluju i sasvim konkretnim toponimima i pejsažima, pretežno ovoprostornim, ali i onim dalekim i u vremenu i u prostoru. Bilo da su u itanju večno zapamćene slike iz detinjstva, sa ukusom poštovanja prema tradiciji, ali bez jeftinog patriotizma, kao u pesmama Zvuk, Slava, Raška, Likovi, Molitva ili da su u pitanju pejsaži duše koja se seća ljubavi ili je doživljava, predoseća starost i smrt ili osluškuje samoću, setu, tugu, skepsu pred  naučnim i tehnološkim progresom koji uništava romantiku, sve se ove pesničke slike odnose na, kako bi Hans Grenlan rekao, "naše Ja u riziku" i na identitet toig ugroženog "ja" koje emocijama izriče svoj poseban odnos prema svetu, a samim tim i odnos prema sebi. "Osećanje je način odnošenja prema stvarnosti i znak koji se može protumačiti", kaže Grenlan, a Kanjevac to, na raznovrsne načine potvrdjuje većinom svojih pesama. "Ovi znakovi omogućavaju pristup jednom smislu koji se jedino osećanjima može izraziti i saopštiti", nastavlja pomenuti filozof, a Kanjevčeva poezija izražava i saopštava u punom saglasju praktične izvedbe, jednu ovakvu, teorijom nastalu postavku. "Ovaj smisao je povezan sa osnovom naših vrednosti", nastavlja filozof, "jednom vrednosnom osnovom koja se samo kroz osećanja može izraziti". Tu se, po mom mišljenju, mora tražiti i osnovna vrednost Kanjevčevog pevanja, koje uvažava osećanja kao vrednosni kompas i neretko kao moralni orijentir.
Reč je o vrednostima i moralnosti koje se, da tako kažem, osećaju stomakom i srcem, pre svake racionalne analize i promišljenog zaključivanja. Ovo su pesme sa stavom, koji se prevashodno oseća pa tek onda može, a i ne mora, objašnjavati i racionalizovati. Kanjevčev stav je, barem meni se tako čini, prihvatanje života kao bogatstva u raznovrsnosti, kao predmeta umetnosti, života kao prirodnosti, lepote, ali sve rečeno ne bi trebalo razumeti kao nedvosmisleno, pa ni blizu nečemu što bi bio optimistički pogled na svet.
Emocije nisu jednostavno ni jednostrano odnošenje prema stvarnosti, niti apriorno prihvatanje smisla, emocije su mnoštvo raznovrsnih, pa i oprečnih osećanja kojima jedinka odredjuje sebe prema ukupnosti i složenosti sveta. Čini se da je ovo možda i najtačniji opis Kanjevčevog pristupanja pevanju i motivacije za pevanje kao za oblik samosvesti, najčešće na nivou predrefleksivne svesti. Možda je najbolji primer za ovo o čemu govorim pesma Jutro, sa pamtljivim slikama zamiranja prirode ili barem ispadanja iz kolotečine života u momentu smrti Borisa Pasternaka, koja se završava rodjenjem deteta koje će možda biti pesnik. Dakle, najavom vere u duboki kontinuitet kojim se baklja pesničkog vidjenja sveta prenosi kao svetinja i kao vrednosna vertikala u našim životima.


 

dr BOJANA STOJANOVIĆ PANTOVIĆ

 PESNIK ATMOSFERE I RASPOLOŽENJA  

Izlaganje u Zadužbini Ilije M. Kolarca 24. januara 2008.

 

                              Ova knjiga se, zapravo, u jednom smislu naslanja na knjigu Tour du monde, koju sam ja recenzirala, a koja je objavljena 2003. godine. Ona se naslanja na tu knjigu, praveći jedan odredjeni otklon, upravo zato što se temeljna metafora putovanja kao nečega što je objektivno, što je izmešteno, što je pomereno iz samog subjekta, sada smešta u pesnički glas. Ja ću govoriti o onome što mi se u poeziji Radomana Kanjevca čini vrednim, čini prijemčivim za današnjeg čitaoca, dakle ne na neki akademski način, pogotovu ne sa kritičkim primedbama,  dakle zadržaću se na onome što bih i vama preporučila kao jednu vrstu privlačne sile koju ova poezija nesumnjivo u sebi poseduje. Složila bih se da je to pre svega jedan odredjeni emocionalni stav, ali taj emocionalni stav nije osećajnost, nekakva sentimentalnost ili nekakva ispovest, iako je ona nesumnjivo na veoma dobrom neoromantičarskom putu.
Postoje neki pesnici u savremenoj srpskoj književnosti, kojima pripada i Radoman Kanjevac, koji insistiraju upravo na tom autentičnom, proživljenom, doživljenom iskazivanju vlastitoga Ja. To jeste nesumnjivo jedna vrsta filozofskog stava, znači da su nam neke stvari intutitivno, emocionalno, spoznajno zapravo dostupne. U ovoj knjizi ja sam tragala upravo za tim nekim elementima gde se ta globalna metafora putovanja sada nekako pounutrašnjuje, postaje imanentna samome pesniku i nekakvim njegovim brojnim istorijskim, mitskim, porodičnim, nacionalnim, etičkim, ličnim, ljubavnim slojevima. To je bilo karakteristično i za prethodnu zbirku Tour du monde, samo što je tu autor uglavnom tematizovao topos urbisa, da tako kažem, jednog univerzalnog grada kao stecišta svagdašnjih legendi i mitova, istorijskih i drugih obmana, presecanja meridijana, gde kroz, kako pesnik kaže, "nevidljive ulice putuju slike, ljudi i bitovi, a zemlja se okreće, kao i pre milion godina".
U prethodnoj zbirci pesme su bile često replike važnih nekih istorijskih, prelomnih civilizacijskih trenutaka, nacionalne tradicije, kulture, zatim pojedine mikro priče o portretima znamenitih ljudi, osobito tamo gde je sam pesnik putovao (kao što ćemo videti i u ovoj knjizi), recimo nekakve parabole o Aristotelu, o Kantu, o Borhesu, o Šimborskoj, kao što ćemo ovde sresti isto tako asocijacije na pojedine tekovine antičke civilizacije. I često se ta antička, klasična mera, srazmera koja je oživela u renesansnoj eposi, pojavljuje kod Kanjevca kao neka vrsta fona kome se on vraća.
Ono što je izuzetno važno za ovu knjigu i što treba čitaoca da privuče jeste i taj angažman koji pripada onom delu kulture, onom delu nasledja kome Radoman Kanjevac svojim senzibilitetom i svojim dosadašnjim radom nesumnjivo pripada. To je rok scena. S druge strane imate elemente pop kulture, zbog čega je njegov pesnički jezik i pesnički postupak otvoren ka jednom čitanju koje nije opterećeno nekakvim postmodernističkim tropima, dakle nije previše zasićen, a s druge strane, u prividno jednostavnim rečeničnim nizovima koji nisu poetska proza nego dug jedan stih slobodan sasvim, koji ima, naravno, svoj ritam i svoj tempo, u toj jednostavnosti, naoko prisnosti koja se uspostavlja izmedju pesama i čitaoca, gde pesnik na jednom mestu i kaže kako se šrobija kroz redove svoje pesme "kao usamljen jahač izmedju stena i klanaca".
S druge strane imate tu osenčenost nekakvim tamnim osećanjima, melanholijom, nostalgijom, podsećanjem na jedan egzistencijalni izbor usamljenosti kao nekakvog opredeljenja.
Misao o starosti se takodje prvi put javlja u ovoj knjizi, povezano sa nekom ličnom prekognicijom, ličnim doživljajem nečega što će se u budućnosti desiti. To je izvesnost smrti, dakle prolaznost na prvom mestu.
Kao i u prethodnoj knjizi i u ovoj zbirci sve stvari su na neki način osenčene svojom predistorijom, nekakvim talozima sećanja, iskustvima iz kojih se onda  artikuliše jedna refleksija. Kanjevac nije refleksivan pesnik, iako on puno ima tih diskurzivnih elemenata, angažovanih stavova koji se pojavljuju u njegovim stihovima, već upravo pesnik atmosfere, pesnik jednog raspoloženja. Ove dve pesme koje smo čuli su izvrstan primer tog  njegovog opservatorskog duha koji je humorističan, ironičan, ali nije satiričan, ne ide do nekakve groteske, ne ide do nekakvog karikiranja, već stvari na neki način pokušava da vidi sa bolje strane, kako on kaže, "ako je čovek pošten prema sebi uvek će, na neki način, otkriti taj bolji deo života".
Ovakav način komponovanja zbirke,  bez ciklusa, u jednom kontinuitetu, kao u nekoj vrsti zadihanog ili na momente usporenog nekakvog monologa,(on veoma dobro menja taj tempo govora), na neki način predstavlja svojevrsni taj duhovni, taj unutarnji, duševni putopisni panoptikum, gde ono što je nepromenljivo, ono što ostaje kao neka konstanta kod pesnika, a to je pre svega jedno snažno osećanje ljubavi i, s druge strane, veoma prisutno osećanje  prolaznosti, melanholije, zapravo uvek izaziva tu neumoljivost promene.         
U tom smislu, upravo taj put ka nekakvoj samospoznaji, to Putujem koje je sada okrenuto ka samome pesniku, i vodi nas do nekih od najboljih pesama koje su ovde pomenute i koje bih, uz još neke druge, svakako i ja pomenula.