RADOMANKANJEVAC- intervjui  



SA KOMUNIZMOM PROPAO JE I ROKENROL

Razgovor sa Vesnom Ninković, DANAS, 16 – 17. oktobar 2010.

ZNAKOVI ROKENROL GENERACIJE

Razgovor sa Tatjanom Čanak - BLIC, 07. 10. 2010.


NAŠA POLITIKA JE VAŠAR TAŠTINE

Razgovor sa Mirjanom Karić - PRAVDA, 12. 07. 2010.


ROKENROL JE PREVAZIĐENA STVAR

Razgovor sa Jelenom Pavlović - časopis MARGINALAC, 23. 03. 2010.


RADIM NEŠTO ŠTO VOLIM, DOBRO SE OSEĆAM

Razgovor sa Lidijom Užarević -  časopis PUTEVI KULTURE,Kruševac - novembar 2008.


SAD JE U SRBIJI VAŽNIJE BITI PESNIKNEGO IKAD PRE

Razgovor sa Nebojšom Bugarinovićem -Slobodna Evropa, 28.10.2000.


PRIRODNO JE BITI U OPOZICIJI

Razgovor sa Miladinom Lazovićem - DNEVNIK,11.02.2001.


ETIKA U ŽIVOTU VAŽNA JE KOLIKO IESTETIKA U PISANJU

Razgovor sa Nebojšom Grujičićem - VREME,16.11.2000.


MISLIM DA NE ZNAŠ S KIM IMAŠ POSLA,MALA

Razgovor sa Vladimirom D.Jankovićem- internet magazin BONI, 21.april 2001.


NISAM BUNTOVNIK

Razgovor sa Jelenom Kosanović - BORBA,02.12.1995.


ZABAVA ODBAČENIH

Razgovor sa Mirjanom Bobić Mojsilović- DUGA, 23.12.1995.


KAD SE DJAVO USELI U DUŠU

Razgovor sa Oliverom Đurđević - BLIC,04.12.1999.


BEZ VLAŽNIH MARAMICA

Razgovor sa Miletom Veljkovićem - BLIC,07.12.1999.


ČOVEK ĆUTI POSLE RATA

Razgovor sa Jovankom Nikolić - NEZAVISNASVETLOST, 07.12.1995.


STUDENTI IMAJU RAZUM I OSEĆAJNOST

Razgovor sa Dejanom Vuković - BLIC,13.12.1996.


KAO RUKA NIZ VRAT KONTRABASA

Razgovor sa Dušicom Vedjić - BLIC, 26.06.1999.


STIHOVI BRANE OD ZLA

Razgovor sa Draganom Đurić - VEČERNJENOVOSTI, 05.12.1999.


 

 

SA KOMUNIZMOM PROPAO JE I ROKENROL

Razgovor sa Vesnom Ninković, DANAS, 16 – 17. oktobar 2010.

Za knjigu pesama Radomana Kanjevca Mislim da ne znaš s kim imaš posla, mala, kritičari su zapisali da se „odlikuje komunikativnošću“, da „predstavlja neku vrstu poziva na dijalog“, zabeležili su da je reč pre svega o „pesniku atmosfere, pesniku jednog raspoloženja“, a njegove pesme Putujem smestili su u „ravnotežu prefinjenje patetike i ne manje otmene ironije“.
Posle poezije, Radona Kanjevac nedavno je čitaocima, u izdanju Službenog glasnika pitko podastro ne poeziju nego knjigu Čovek u senci, kojoj gore odaslate ocene o poeziji isto tako pitko pripadaju. Ovo knjiga predstavljena je kao beleška, utisak, neka vrsta tananog brevijara o vlasti, književnosti, ljudima, slobodi, gradovima, književnost, zavičaju, sve ono što je pisac godinama sažimao zapisimo o svojim emotivnim i fizičkim doživljajem prisutnosti.

Na putu od novinara, preko pesnika, sada ste pristigli do knjige“Čovek u senci“. Iako u njoj na početku kaže da se vaše suštinske emocije ne nalaze čak ni u vašim pesmama, jer je to nešto što se nalazi duboko u vama, što celog života osećate, ali da to nikada nećete napisati, čini se da ste ipak nešto od toga „izbacili“ iz sebe?

- Ovakve se knjige pišu veoma dugo, a čitaju kratko. Ne morate da ih čitate od početka i nije neophodno da ih pročitate do kraja. Kad sam, nakon dvadeset godina, odlučio da objavim ovu knjigu, uprkos njenoj sasvim ličnoj vizuri, gledao sam, pre svega, da objavim ono za šta mislim da bi bilo zanimljivo čitaocima. U onim delovima knjige u kojima sam pisao o sebi, a toga nema mnogo, pokušavao sam, pre svega, da budem iskren. Pesnici su osetljivi ljudi pa je ta iskrenost često na samoj granici dobrog ukusa, ali vi ne možete uvek govoriti o sebi sa ironijom. Uostalom, možda je ironija ta potreba da od svega napravimo šalu, čemu je tako sklona bila moja generacija, veći dokaz nečije slabosti od bilo kakve patetike. S druge strane, za svakoga ko se oseća kao čovek u senci moglo bi se reći da je emotivan, a takvih u našoj zemlji nije mali broj.

Da biste se složili da je ovo jedna vrlo emotivna knjiga u kojoj ste više sa iskustvenom blagonaklonošću „razotkrili“ svoj unutrašnji svet no što ste „razorili“ ono što je bilo ili jeste oko vas?

- Mnogi ljudi koji su pročitali ovu knjigu rekli su mi da sam napisao baš ono što oni misle. Mi se rađamo i umiremo sa suzama, život nam počinje i završava patetično. Emocije su ono što nas vezuje ne samo za ljude nego i za knjige. Najčešće ne umemo ni da objasnimo zašto nam se neka knjiga dopada. Stvar sa emocijama, međutim, nije tako jednostavna kao što izgleda. Ono što je za vas preemotivno, za nekoga bi moglo biti dosadno, ono što je preemotivno u Novom Sadu ponekad je nedovoljno emotivno u Nišu, a ono što je previše emotivno u Zagrebu često je nedovoljno emotivno u Sarajevu.
Mislim da vreme u kojem živimo generalno ima problem sa emocijama. Rastu generacije mladih ljudi koje ne pokazuju nikakvo razumevanje za probleme drugog. To ne znači da već njihova deca neće biti moralni ljudi, jer se ljudi, kao i gradovi, menjaju brže nego što primećujemo. Džoni Štulić peva o tome da su „gradovi isti kao ljudi“.

Pokazali ste jednu gotovo neverovatnu nežnost prema nekim događajima, ljudima koje možda možemo svako za sebe da naslućujemo, moguće s toplom namerom da se to nekako pitko uokviri, staloži, popiše, ako ne i odagna u fundus za, što da ne, sledeću belešku?

- Kao što se i poezija, u nekom uzvišenom smislu, ne piše za savremenike nego za drugi život, za onaj svet, tako ni ovakve knjige nemaju neku posebnu obavezu prema savremenicima, niti mogu bilo koga da amnestiraju od bilo čega. Amnestija se ne dobija u knjigama, već na sudu. Čini mi se da danas, deset godina nakon 5. oktobra, amnestija više nikome nije ni potrebna. Naš je politički život jedna melodramatična farsa, kao latinoamerička sapunska opera, naši su gradovi postali komični postmodernistički arhitektonski eksperimenti, skoro sve naše novine su tabloidi, a sve televizije su nam komercijalne. Po ko zna koji put, kao što je rekao Miljković, sloboda nije umela da peva kao što su sužnji pevali o njoj. Možda je to dobro formulisao i Andrić, koji je rekao da je sloboda san, kome najčešće nije suđeno da će biti ostvaren, ali jadnik je svaki onaj koji taj san nikad nije sanjao.

Napisali ste, bolno s pravom, da samo sam čovek može biti istinski slobodan?
- Nekad je čovek sam zato što sam tako hoće, a nekad je sam zahvaljujući sopstvenoj prirodi. Usamljenost nije samo preduslov za slobodu nego i za dugu vladavinu. Neki su čuveni vladaoci bili usamljeniji od svakog svojeg podanika. Najuspešniji manekeni usamljeništva su ipak pesnici. Dobra poezija je često nevidljivi most između dva usamljenika. U demokratskim društvima ljudi su na prvi pogled usamljeni, ali suštinski slobodni, dok su u diktaturama prividno jedinstveni, ali nisu slobodni. Usamljenost čoveku zaista donosi više slobode. Više slobode najčešće znači više izbora, ali manje ljubavi. Svako je od nas ponekad u prilici da izabere ono što mu je važnije.

Više ste puta pisali o tome zašto ste otišli iz novinarstva. Da li su danas razlozi koji su vas na to naveli drastičnije ogoljeni, dovoljno da ste se s pravom „sklonili?

- Jedan deo ove knjige posvetio sam novinarstvu jer je to tema od koje nikad neću moći da pobegnem, niti ću ikad moći da čitam novine kao normalni ljudi. Kad razmišljam o savremenim medijima, često se setim jedne pesme Brusa Springstina, koja kaže, otprilike, „57 kanala, a ni na jednom ništa“, iz vremena kad smo mi imali samo jedan televizijski kanal, a danas imamo čitavu kanalizaciju.

Problem srpskog novinarstva je zapravo problem celog našeg društva i svodi se na jednostavno pitanje - može li tuđi novac upravljati našim životima ili ćemo se ipak za nešto i sami pitati. Ne mogu novinari biti najsiromašniji deo društva, a da nam novine budu najčestitije i najbolje. Što ima više televizija imamo sve manje programa, što je više novina, sve je manje pouzdanih informacija, a što više koristimo Internet čini nam se da sve manje znamo. Živimo u jednom paradoksalnom vremenu.

Još jedno malo podsećanje, budući da ste se muzikom bavili na različite načine. Rekli ste svojevremeno da je rokenrol divno stajao ili obeležio komunizam u kojem smo nekada živeli. Koja to muzika pristaje demokratiji, ma kakva ona bila, u kojoj imamo sreću ili nesreću da danas živimo?

- Dvadeseti vek bio je pre svega vek levih ideja. Jedna od tih ideja bio je i rokenrol. Nije se slučajno zlatno vreme rokenrola, šezdesete i sedamdsesete godine, poklopilo sa zlatnim dobom komunizma. Ako ćemo pošteno, zajedno sa komunizmom propao je i rokenrol. U našoj zemlji se, na primer, dugo verovalo da je rokenrol muzika sa zapada, ali u svojoj suštini, ideje rokenrola bile su veoma bliske vrednostima na kojima je odrastala moja generacija - kosmopolitizmu, ravnopravnosti, internacionalizmu.
Ovo sadašnje vreme, u kojem neki ljudi koji razmišljaju na komunistički način pokušavaju da promovišu ideje liberalnog kapitalizma, u skladu sa svojom prirodom, ima i muziku kakvu zaslužuje - neki postinformatički, ravnomerni, jednolični zvuk koji se ne može slušati bez stimulativnih sredstava, jer niko normalan ne može da podnese toliku agresivnost tehnologije nad ljudskom prirodom.

Madrid i Barselona
Na promociji knjige Čovek u senci u Madridu, prvom predstavljanju knjige nakon Beograda, najviše me je fascinirao neki fini, mladi svet, ne samo po godinama nego, čini mi se, i po nekom optimizmu, drugačiji od posetilaca književnih večeri u Srbiji. Devedesete godine su nam, eto, donele i to da u velikim evropskim gradovima možda imamo bolje i obrazovanije čitaoce nego u Srbiji.
Madrid mi se dopao više nego Barselona, jer u Madridu, kao i u Beogradu, čovek oseća da je došao u grad koji se ponaša kao da je centar sveta, iako mu toliko toga nedostaje. U Barseloni sam često imao utisak da sam u nekom dalekom pariskom arondismanu. Tek tamo sam shvatio zašto su Pikaso, Miro i Dali živeli u Parizu. Oni su se tamo osećali kao kod kuće.

Tužna replika političkog života
Naš je književni život samo tužna replika našeg političkog života. Naši su pisci podeljeni strukovno, generacijski, poetički. Dvadeset godina nakon početka privatizacije naša dva najuspešnija izdavača su i dalje Zavod za udžbenike i Službeni glasnik. Naše su biblioteke postale partijske ekspoziture koje služe za kadrovsko namirivanje minornih stranaka, čiji članovi najčešće ništa ne čitaju. Emisije iz kulture u našim medijima su hvalospevi i lakirovke, a ispod žita se odvija čitava mala borba između klanova. Književnost je u našim televizijama prognana u posleponoćne termine koje gledaju samo osobe koje imaju problem sa normalnim snom. Onda se pitamo zašto smo tako ostrašćeni, zašto se kod nas malo čita, zašto se zatvaraju bioskopi...

„Kraj poezije“
Na ovogodišnjem Sajmu knjiga u Beogradu, osim knjige Čovek u senci, pojaviće se i knjiga mojih izabranih pesama Kraj poezije, u izdanju izdavačke kuće Plato books. U njoj se nalazi jedan izbor moje poezije, u likovnoj opremi Miška Pavlovića. Posebno se radujem što će se ova tanka knjiga (110 strana) pojaviti kod ovog izdavača u isto vreme sa izabranim knjigama Džonija Štulića, čime se gospodin Gojković i Plato books izdvajaju kao kuća koja brine o toj, na prvi pogled nevidljivoj, neraskidivoj vezi između naših rokenrol generacija i književnosti.


 

ZNAKOVI ROKENROL GENERACIJE

 
Razgovor sa Tatjanom Čanak -  BLIC, 07. 10. 2010.

„Čovek iz senke“, nedavno objavljena knjiga refleksija Radomana Kanjevca, nastala je u „međuvremenu“ i predahu između njegovih knjiga poezije. Kanjevac je dve decenije zapisivao svoje misli o književnosti, istoriji, ljudima, o vlasti i slobodi... stvorivši knjigu ni aforizama ni kratkih priča. Peca Popović je zapisao da su ovo „znakovi pored puta rokenrol generacije“.

„Ovde je drugačiji ritam nego u mojoj poeziji. Pesma vas često odvede tamo gde ona želi, ali s ovom knjigom je bilo drugačije. Pisao sam tako da se ni sa kim nisam obračunavao i onda rečenica mora da bude smirenija. Ove misli sam zapisivao bez opterećenja da će to ikad biti objavljeno“, objašnjava Radoman Kanjevac postupak u svojoj prvoj proznoj knjizi koja je stigla nakon osam zbirki poezije. Na predstojećem Sajmu knjiga u Beogradu biće predstavljena i njegova zbirka izabranih pesama „Kraj poezije“.

Kanjevac je krajem osamdesetih bio „čovek iz senke“ nekih od najznačajnijih srpskih radio i TV emisija. Bio je glavni i odgovorni urednik Studentskog radio programa Indeks 202, urednik emisija „Niko kao ja“ i „To je samo rokenrol“ na Radio Beogradu, a 1989. godine bio je glavni i odgovorni urednik „OK kanala“, prve nezavisne televizije u Beogradu, koja je za samo mesec dana postojanja postavila nedostižne standarde.

Kako je neko ko je radio ovakve stvari u novinarstvu odustao od novinarstva?

– Iz novinarstva nisam baš isteran, ali kada su zabranili OK kanal osetio sam da u tom poslu za mene više neće biti poželjnog mesta. Nekako mi je sve to vremenom postalo naporno i zahtevalo suviše kompromisa. Uvek sam radio u etabliranim medijskim kućama, ali provokativne stvari. Najviše sam voleo da dođem u „instituciju“ i tu radim nešto što će da ih nervira.

Ali to košta?

– Ja sam cenu platio. Sada je drugo vreme, sve televizije su više-manje komercijalne, svi časopisi su više-manje tabloidni.

Uprkos „smirenom tonu“ knjige, oštri ste prema Beogradu. Nazivate ga „prestonicom provincijalnog pogleda na svet“.

– Bio sam u Sava centru na koncertu čuvenog američkog muzičara. Nije ni izašao na binu, a iz publike su se već čuli neverovatni krici oduševljenja, gotovo podaničko obožavanje bez imalo zahtevnosti. Taj čovek je svirao katastrofalno loše. On je izgledao kič, svirao je kič, i ponašao se kič. Ali to našoj publici ništa nije smetalo. S druge strane, Beograd postavlja neverovatne zahteve prema talentovanim ljudima iz provincije. Imate fantastično talentovane ljude iz Niša ili Kragujevca koje Beograd nikada nije priznao. Možda niko nije zadužio Beograd kao Momo Kapor, ali on u Beogradu nije dobio nijednu nagradu. Taj Beograd sam u knjizi objasnio na primeru našeg operskog pevača na čijem koncertu sam bio na Kolarcu... On je živeo i pevao u Srbiji, i bio otpravnik poslova u nekoj provincijskoj železničkoj stanici, i niko ga nije primetio. Tek kada je uspeo u Nemačkoj, svi su bili oduševljeni. Neke žene su s balkona uzvikivale ono „bravo“, koje me toliko iritira. Gde ste bili da vičete bravo dok je čovek bio otpravnik poslova i dok je pevao isto to na istom tom Kolarcu, pre uspeha u Nemačkoj. Beogradska intelektualna čaršija je bič koji šiba sve koji se ne uklapaju u njegovu konvencionalnost, zapravo. Mislim da se ovde i Andrić izgovara s velikim A samo zato što je dobio Nobelovu nagradu. I o jednom takvom piscu kao što je Crnjanski možemo da govorimo kao o potcenjenom. Da biste istinski uspeli u Beogradu, potrebno je da najpre uspete u svetu. Zar to nije isuviše zahtevno.

Ima li nešto što volite u Beogradu?

– Volim njegovu nervozu koja je tako bliska rokenrolu. Ta nervoza je posledica našeg geografskog položaja, ovog „na granici“, i to utiče i na atmosferu u ovom gradu. Jednom sam rekao da više rokenrola ima u nekim beogradskim narodnjacima nego u nekim rok pesmama u drugim gradovima. Beograd ima nešto što vas pomera iz ravnoteže, što vam ne dozvoljava da živite sindikalno. Ovde je dobra atmosfera za umetnike. Zato mnogi i žive tu.

Da li ste se vi i vaša generacija odrekli rokenrola i njegove filozofije?

– Pravo da vam kažem, ne znam da li bih radije osudio te koji su se s vremenom promenili ili ove što imaju 65 godina a izgledaju isto kao kada su imali 25. Ovih prvih mi je žao, ovi drugi su mi smešni. Ja sam otišao iz rokenrola kad mi se učinilo da je vreme te muzike prošlo. Ono što je odlikovalo moju generaciju je kritika svega postojećeg, ironičan odnos prema svetu, i ne mislim da se to promenilo. Ali svako traži neki svoj put. Često je, jednostavno, reč o novcu. Kod mene novac nikada nije bio osnovni motiv. Uvek mi je bio potreban razlog više od toga da samo živim od nekog posla. Kad god sam osetio da sam na nekom poslu uradio dovoljno, i da počinjem da se ponavljam, ja sam odatle odlazio. I nikad se nisam vraćao na mesta sa kojih sam otišao.

 

Iz knjige „Čovek u senci“

- U svakom pravom levičaru čuči jedan mali diktator, spreman da žrtvuje tuđu slobodu za sopstvene ideale, a u svakom desničaru ima jedan despot spreman da opravda žrtvu u slavu svetle tradicije.
- Ponekad mi se učini da je moj narod najgori od svih. Onda se setim pisaca koji su pisali o ljudskim karakterima koristeći primere iz drugih naroda i shvatim da su razlike među ljudima veće nego razlike među narodima.
- Kao što je hrabrost najčešće loša zamena za pamet, tako je i satira ponekad loša zamena za poeziju.
- Ponekad mi se čini da nema ništa tužnije od tih godišnjica koje nas podsećaju na miris nekadašnjih prozračnih jutara nakon dugih neprospavanih noći. Šta se tu, u stvari, proslavlja?
- Svaki je razgovor u mome narodu jedan mali Goli otok, jedno surovo prevaspitavanje, jedan sukob koji ne može da se završi nerešeno, bez pobednika. U takvim situacijama i pobeda se često doživljava kao poraz.


 

NAŠA POLITIKA JE VAŠAR TAŠTINE

 

Ko je danas Radoman Kanjevac?

To je čovek u godinama koje mnogi pesnici  nisu doživeli. Sa pola prošlog i nešto malo ovog veka iza sebe, on se neminovno presabira, preračunava i misli da je svoje najbolje knjige već napisao. Ponekad mu se čini da je vreme da se vrati nekim svojim starim ljubavima. Ne voli da govori o sebi u trećem licu, ali kad ste ga već pitali, šta će, pravi se pametan.  

Koja je razlika između pesnika iz nužde i pesnika iz zadovoljstva?

Jednom je mudri hilandarski iguman, starac Mitrofan, rekao da je pogrešio svaki čovek koji je došao u manastir sa idejom da će tamo, kao monah, rešiti neki svoj problem. U manastir se dolazi iz ljubavi. Nešto slično vam je i sa pesnicima i poezijom. Pravi pesnici su oni koji pišu iz zadovoljstva. Ostalima poezija služi kao neka vrsta terapije. Ta terapija, kao i svaka druga, ima lekovito dejstvo, ali ne garantuje vrhunske rezultate.

Za umetnike i novinare važi da su izuzetno sujetni ljudi. Vi ste i novinar i pesnik. Ima li istine u ovoj tvrdnji ili je ona samo proizvod sujete onih koji donose ovakve zaključke?

Umetnici i novinari, za razliku od većine drugih ljudi, potpisuju se ispod svoga dela, pa zbog toga unose u ono što rade isuviše ličnog. To ih čini preosetljivim, hipersenzibilnim ljudima, a neobavešten svet u tome vidi samo sujetu. Pogledajte naše skupštinske rasprave ili fudbalske utakmice pa ćete videti da među političarima ili sportistima ima više sujete nego među novinarima ili piscima. Ako je sujeta neka vrsta ljubavi prema sebi, onda je svaki političar u Srbiji sujetniji od najsujetnijeg pesnika. Oni farbaju kosu, ne skidaju se sa televizije, repliciraju na svaku rečenicu… Naš je politički život vašar taštine. On bi se odvijao na takav način i bez ijednog novinara, a o piscima da i ne govorimo.

Nekome je za bolje izražavanje potreban emotivni podsticaj tuge i nesreće više nego sreće. Šta Vas podstiče?

Miloš Crnjanski je rekao da samo srećan čovek može biti dobar pesnik. S druge strane, okolnosti ponekad mogu od nekoga napraviti pesnika. Ako mi dozvolite da citiram sebe iz jedne knjige koja će biti objavljena ove godine, za istinsko delo nekome je potrebna tragedija, a nekome je dovoljna ravnodušnost savremenika. Sve što vas pomera iz nekog vašeg uobičajenog raspoloženja dobro je i podsticajno za poeziju. Kao što je svet uređen tako da postoji dobro i zlo, dan i noć, tako je i za istinsko nadahnuće potrebna i sreća i nesreća.

Postoji izreka da je čovek najjači kada dotakne dno svoje slabosti, jer se tada u njemu radjaju talenti i glad za ostvaranjem sebe. Koje su Vaše slabost?

Većina uspešnih ljudi, za svoje uspehe, trebalo bi da zahvali pre svega svojim slabostima, jer su naše slabosti ono što nas podstiče na vanserijske napore. Ne volim da govorim javno o sopstvenim slabostima, niti volim da se to vidi u mojim pesmama. Dobar čitalac, međutim, čak i površnim čitanjem neke od mojih knjiga, mogao bi da otkrije svaku od mojih slabosti.

Ako je činjenica da pokretačka snaga kreativnosti leži u emotivnoj krajnosti, iz koje je to krajnosti nastala, sada već čuvena, poema „Mislim da ne znaš s kim imaš posla, mala...“?

Ta poema je pre svega proizvod jednog vremena u kome su se srećno spojili kraj moje mladosti sa krajem devedesetih u Srbiji. Ona je istovremeno predstavljala eskapistički beg iz jednog neurotičnog vremena u samo predvečerje bombardovanja. Takve se knjige jednostavno dogode, mimo vaše volje. Nisam u tom trenutku osećao nikakvu posebnu emotivnu krajnost, imao sam takvih emotivnih ekscesa i ranije, jedino je tema te poeme pomalo neuobičajena i nesvakidašnja u našoj književnosti. U svetskim okvirima, to je skoro opšte mesto, pokušaj da čovek zaustavi vreme.

Nekada ste sarađivali sa grupom Galija. Mnogi od Vaših tekstova u njihovom izvođenju još uvek predstavljaju prave hitove koji ne izlaze iz „mode“. Kakav je danas rock and roll u Srbiji?

Rad sa “Galijom” je bila jedna faza u mom životu, kao što je i njima saradnja sa mnom bila jedna faza u njihovoj muzičkoj karijeri. Ne slušam danas previše rokenrol jer mislim da je vreme dobrog rokenrola, na neki način, prošlo. Volim da slušam kantautore, kao što su Dilan, Koen ili Štulić, ali oni, u nekom užem smislu i nisu rokenrol. Divno je bilo u rokenrolu to što je svaka pesma bila proizvod neke interakcije, razmene ideja i ljubavi između nekoliko ljudi. Sa pojavom digitalne tehnologije, di džejeva i sličnih gluposti nestalo je potrebe za tom energijom i nestalo je neštona čemu se zasnivao rokenrol, a što je nemoguće postići tehnologijom. Kao što je poezija najčešće ono što se izgubi u prevodu, tako je i muzika danas ono što se izgubi u tehnologiji. Tehnologija je, u nekom smislu, ukinula rokenrol, jer danas svaki pismeniji i muzikalniji klinac misli da može, u tišini svoje sobe, da bude i kompozitor i autor i izvođač. Za rokenrol, međutim, jedan čovek nikad nije bio dovoljan. Mi smo to kao generacija osećali. Neki veliki rok koncerti predstavljali su ne samo najvažnije događaje u našim životima, nego i neke od najvažijih događaja u celom dvadesetom veku.

Kako bi definisali kulturu koja živi u svakodnevici srpskog društva u 21. veku? Možda rijaliti šou „Farma“ ili „Veliki brat“ daju pravu sliku o našem duhovnom stanju...

Tu ste, nažalost, u pravu. Ne postoji televizijska forma koja više odražava duhovno stanje u današnjem svetu, niti postoji emisija koja više govori o nama od ove najnovije televizijske Farme. Umesto da se bavimo sopstvenim životima, da radimo na sebi, mi brinemo tuđu brigu i bavimo se tuđim poslom. Ceo svet se okrenuo naglavačke, a nama je najvažnije šta je neki Firči rekao nekom Milošu. To je toliko blisko našem mentalitetu, da kreatori tog šou programa nisu mogli da nađu bolju zemlju za realizaciju svojih pervertiranih orvelovskih ideja. Tu je sve na jednoj gomili: I naše seosko poreklo i generacijski sukobi i lažni moral i odbrana srpstva. Ta emisija, nažalost, pokazuje koliko još moramo da radimo na otklanjanju nekih svojih nedostataka koje ne primećujemo u ovim takozvanim normalnim emisijama.  

Ima li Beograd još uvek onu dušu boemskog grada, književnika, akademika, umetnika ili je pod naletom odlično prihvaćene turbo folk kulture izgubio veliki deo svoje duhovne vrednosti?

U mom životu postoje tri Beograda. Jedan iz moje mladosti, drugi iz devedesetih i treći ovaj današnji. Ono što je osnovni duh Beograda ni u jednom od tih gradova se nije bilo izgubilo. Taj duh se podjednako vidi na ulicama, u knjigama naših pisaca ili pesmama naših muzičara. Beograd nikad nije bio ničija kopija, bio je uvek neka vrsta centra ovog dela sveta i čak ni u tursko doba nije bio provincija. To je ono što je činilo duh Beograda otvorenim za sve moguće uticaje i to se nije nikad promenilo, bez obzira na trenutnu modu. Sa nestankom boema nestalo je i boemskog Beograda, sa nestankom najboljih kafana nestalo je kafanskog života, ali Beograd nikad nije postao žrtva folk kulture. Više ima rokenrola u pesmama našeg turbo folka nego u pesmama takozvanih rok muzičara u nekim drugim balkanskim gradovima.

Šta je novo na čemu radi Kanjevac? Jesu li u pripremi neke nove turneje književnih večeri u Srbiji?

Petnaest godina nakon svoje prve knjige ja ću ovog leta objaviti knjigu kod našeg najvećeg i najuglednijeg izdavača. U izdanju „Službenog glasnika“ pojaviće se ovih dana moja knjiga „Čovek u senci“, koja će možda biti malo žanrovsko iznenađenje za moje čitaoce jer neće biti knjiga poezije. Pripremam svoje autorsko veče 28. jula u letnjem amfiteatru na Gardošu - jedino poetsko veče u okviru ovogodišnjeg festivala “Leto na Gardošu”, što smatram nekom vrstom priznanja mojoj poeziji od strane organizatora ovog festivala. Na toj večeri predstaviću novu knjigu i govoriću stihove iz ranijih knjiga, uz muzičku podršku nekih svojih starih prijatelja.
 


 

ROKENROL JE PREVAZIĐENA STVAR

Iako  je emisiju „To je samo rock’n’roll“ radio na Drugom programu Radio Beograda čak i  u vreme kada ova vrsta muzike nije bila poželjna na nacionalnom mediju, iako je biio urednik OK kanala, preteče Trećeg kanala i uveo drugačije viđenje televizije na ove prostore, iako je čuveno Indeksovo radio pozorište stasavalo pod njegovom  uredničkom vizijom, Radoman Kanjevac je novinarstvo ostavio iza sebe. Danas je pisac, pesnik. Poslednja knjiga poezije „Probudi me tek kad osetiš da sam zaista mrtav“ predstavlja zbirku njegovih najboljih pesama.

Ovaj razgovor vođen je na jednoj od mnogobrojnih promocija po Srbiji..

Marginalac: Koristeći termine vezane za oblast kojom ste se ranije bavili, za vašu novu knjigu rekla bih, da je kompilacija pesma. Da li se radi o knjizi koja predstavlja odabir pesama koje su već objavljenje ili su to pesme koje su ranije nastale ali nisu našle mesto u Vašim predhodnim zbirkama?

Radoman Kanjevac: Moglo bi da se kaže terminologijom kojom ste vi počeli da su to najveći hitovi. Međutim, ne. Teško je o poeziji govoriti tim terminima, ali ovo jeste izbor naboljih pesama koje sam napisao. Ova knjiga uključuje izbor iz nekoliko knjiga, ali tu nema ni jedne pesme iz moje prve knjige koja se zove „Otvoreno pismo“ i nema ničega od onoga što sam pisao za rock’n’roll, što ja i ne računam u književnost. To nije književnost, već neka vrsta primenjene poezije. Poezija je nastala tako što su ljudi prvo pevali pa su onda počeli da pišu i ne može se reći da je poezija rađena za muzičke numere neozbiljna. Ovo jeste neki izbor iz onoga što sam pisao proteklih desetak godina.

Marginalac: Jednom ste izjavili da pisac treba da radi na knjizi tek kad se ona objavi aludirajući na to da treba da je predstavlja i radi na promociji. Pretpostavljam da ste to „pokupili“ od rokera sa kojima ste se družili a koji su nakon objavljivanja ploča kretali na turneju.Vi u neku ruku, krećete na turneju sa svakom svojom knjigom

Radoman.Kanjevac: Da, ali kada sam to rekao nisam mislio na turneje, više sam mislio na nešto što se dešava oko knjige i čime bi trebalo da se bavi izdavač, a ne autor. Stanje u našoj književnosti je totalno nesređeno. Kako u Srbiji više nemate normalnih knjižara,  izdavačkih kuća, časopisa, onda pisac mora sam da predstavlja svoju knjigu, da putuje, da ima susrete sa čitaocima. U principu bi sve to trebalo da radi izdavač. U nekom smislu kao i u rokenrolu. I tamo kad sve završite, napišete pesme, snimite, platite studio, objavite, tek onda treba da se bavite pesmama da bi one došle do onoga kome su namenjene. Sa knjigama je još teže ali s druge strane čovek ima veće zadovoljstvo jer je to nešto što je sasvim lično, gde nema mnogo kompromisa, niste pisali da bi se mnogo emitovalo na radiju i televiziji da bi kupio veliki broj ljudi, nego ste uspeli da u svemu tome sačuvate neki deo sebe, jedino je važno što i to treba da nađe put do ljudi koji to treba da pročitaju.

Marginalac: Na kakav odgovor publike nailazite na večerima gde predstavljate vaša dela?

Radoman Kanjevac: Uglavnom odličan, ali razlikuje se od mesta do mesta. Ljudi se razlikuju po tome u kojem kraju zemlje žive. Važno je i na kojem mestu se književno veče održava, da li je to biblioteka ili je to neki opušteniji prostor, da li na promociji govorim samo ja, što je čest slučaj, gde čitam svoje pesme, ili govori neki profesor književnosti ili neki kritičar ili neko od kolega pisaca. Ponekad sa mnom putuje i neki muzičar koji svira u pauzama dok ja čitam pesme. Ako taj što svira, svira nešto što je bliže rokenrolu, onda pesme zvuče na jedan način ako svira klasičnu muziku neke pesme zvuče sasvim drugačije. Književno veče je vrsta priredbe pa pre svega pokušavam da ona ne bude dosadna, to mi je vrlo važno jer će čovek koji voli moju poeziju kupiti knjigu pa će videti kod kuće da li je to dobro ili nije. Kad dođe na književno veće, treba da se oseća prijatno, da čuje nešto pametno, da na kraju nema utisak da mu je propao susret sa autorom.

Marginalac: Jednom ste izjavili da se dobar deo pesama dvadesetog veka ne nalazi u knjigama već na LP pločama. Da li još uvek stojite pri tom stavu ili ste ga, možda, malo izmenili?

Radoman Kanjevac: Nisam baš tako rekao. Rekao sam da su možda, najbolje pesme u dvadesetom veku napisali autori koji su samo pevali svoje pesme. Mislim da se to više odnosi na uticaj pojedinih autora na konzumente, nego na kvalitet pesama. Vrlo je teško porediti, čak i među pesnicima koji pišu samo knjige, jednog pesnika sa drugim. Teško je i po uticaju meriti pesnika kao što je bio Bob Dilan  ili Leonard Koen  ili recimo Džoni Štulić kod nas. Jednostavno tehnologija nosača zvuka je  takva da  možete sopstvenu emociju da snimite na gramofonsku ploču i da to čuju milioni ljudi širom sveta. U književnosti to nije moguće jer mnogo manje ljudi čita nego što sluša muziku. To je jednostavno neka vrsta zakonitosti koja je pratila dvadeseti vek. Možda će u ovom veku biti važnije šta se nalazi na Internetu od toga šta su ljudi pevali, tako da se sve menja sa vremenom.
 

Marginalac: A da li smatrate da te ljude, koji su prvenstveno pisali za svoju muziku, pomenuli ste i Džonija Štulića između ostalih, treba konačno priznati ne samo kao muzičare već i kao pisce?

Radoman Kanjevac: Ako imate dobru pesmu ne treba vam nikakvo posebno priznanje. To ste vi. Što vreme više prolazi ti autori deluju sve ozbilnije. Čak i meni samom moje pesme koju su pisane za rokenrol danas deluju ozbiljnije nego što su mi zvučale onda kada su napisane ili objavljene. Vreme verovatno donese težinu nečemu što je nastalo u prošlosti, tako da će jednog dana ti autori biti mnogo cenjeniji u književnosti nego što su danas ali ipak je to neka vrsta primenjenog teksta. Ne može se reći da je to ozbiljna poezija. Poezija je nešto sasvim drugo i pesme pisane za rock’n’roll su muzika pre svega pa su posle književnost. Ako mene lično pitate ja, naravno, mnogo volim neke od tih autora, nekima sam i neke svoje pesme posvetio tako da nemam dilemu, ali ako me  pitate ko je na mene više uticao da li Vislava Šimborska koji mnogo volim, ili Džoni Štulić teško bih mogao da vam odgovorim zato što sam u različitim periodima života imao različite uticaje i različito sam doživljavao te ljude, ali mislim da su to zaista ozbiljni pesnici kao i ovi drugi.

Marginalac: Da vas malo vratim na priču o rokenrolu. Početkom dvehiljaditih ste izjavili da rokenrol treba da prizna da je u jednom trenutku izgubio bitku sa nekim drugim vrstama muzike i da treba da prizna poraz i krene iz početka. Da li deset godina kasnije vidite da je rokenrol, možda, u jednom trenutku priznao poraz i krenuo iz početka?

Radoman Kanjevac: Meni sve to zvuči retrogradno. Zaista mislim da je rokenrol  prevaziđena stvar. Da je pitanje prošlosti. Ja sada gledam neke stare rokere koji stare zajedno sa rokenrolom. Neki vrlo važni rokeri su već umrli. Teško je prebaciti se u neko drugo vreme a da to ima energiju kao na početku. Ako sada slušate Rolling Stones oni sviraju iste pesme koje su svirali 1965. godine ali te pesme ne zvuče kako treba jer jednostavno to više nisu isti ljudi. Muzika koja se danas sluša je sasvim drugačija. To je nešto što pre svega ne zahteva bend. Danas je svako svoj sopstveni bend, treba ti računar, lap-top i svi su muzičari na neki način. Postoji sprava koja je omogućila svima da budu veliki umetnici u sopstvenim očima. To je mač sa dve oštrice. Svi misle da mogu sve jer zanat više nema tu težinu. Zato imate hiljade ljudi koji nešto sviraju i pevaju. Ja mislim da je rokenrol u nekom svom izvornom značenju nestao kada se pojavio kompjuter.
Marginalac: Da li je možda muzika dvadeset prvog veka hip-hop?

Radoman Kanjevac: Muzika XXI veka je ono što slušamo na ulici, što podseća na zvuke mobilnih telefona, alarmnih uređaja, to može da se zove house, techno, hip-hop  nije važno, bitno je da je to muzika koja ide uz ovo vreme, vi to ne čujete samo u diskotekama vi to čujete i na ulici a rokenrol  je po mom mišljenju nešto zaista prevaziđeno. Mi ćemo uvek voleti te pesme, to su pesme naše mladosti ali danas mladi ljudi to neće da slušaju to je za njih „smarajuće“, naporno, teško, komplikovano. Ali kao što su neki stariji ljudi voleli jazz ili bip-up ili neki su kasnije voleli bluz mi smo voleli rokenrol, to je muzika naše mladosti ne samo mladosti, našeg života. Mi smo to bili i to ostali, teško ćemo od toga da pobegnemo, to je vrsta našeg karaktera, naš izraz.

Marginalac: Ipak bih rekla da rokenrol u nekim svojim oblicima još uvek postoji prihvatajući primese nekih novih vremena, nekih novih zvukova Po meni je bitna jedna druga konstatacija. Ljudi koji su odrastali osamdesetih kažu da ovo danas ništa ne valja i da svi današnji bendovi da se skupe ne mogu da naprave pesmu onako dobru kao što se nekada pravila. Moj odgovor je da ni ne treba jer je ovo 2010. godina i mnoge stvari su se promenile.

Radoman Kanjevac: Svaka generacija ima sopstveni pogled na muziku. Ja sam novotalasna generacija. Za mene su rokeri koji su bili pre nas bili neverovatno dosadni. Ja uopšte nisam podnosio dosadne simfo rok bendove tipa Smak, Time, 220 jer sa nama se pojavio novi talas koji je bio nešto vrlo jednostavno, neka vrsta minimalizma, sve je bilo melodično i komunikativno a i mi sami smo kao generacija bili takvi. Nikakve težine nije bilo u našim razgovorima i u našoj komunikaciji. Posle nas su došli EKV, oni već nisu podnosili ove naše bendove, njima je trebao neki teži oblik rokenrola. Posle njih su došli oni koji su slušali, recimo, Dža ili bu. Sve je suprotstavljeno jedno drugom a sve je to rokenrol. Međutim, kako vreme prolazi tako ljudi rastu a svaka generacija ima potrebu za sopstvenim izrazom i u pisanju i u slušanju. Pretpostavljam da oni koji vole, recimo, Britney Spears ne vole Coldplay, oni koji slušaju rap možda preziru techno, sve je to na neki način normalno sve je to muzika ali nije rokenrol. Rokenrolje nešto vezano za jedno vreme, imao je svoj početak ja mislim da ima i svoj kraj jer ne mislim da će večno da traje i to treba prihvatiti.

Marginalac: Pomenuli ste novi talas. Danas se on veliča i predstavlja kao nešto što je bilo veliko i neponovljivo, zbog čega smatrate da je ipak, trajao samo dve do tri godine i kako se tolika energija tako brzo potrošila?

Radoman Kanjevac: Pa i Drugi svetski rat je trajao samo tri godine, četiri. Teško je to gledati na taj način. Novi talas je bio nešto što se pojavilo kada je umro jedan čovek koji je vladao 40 godina. I on je bio neka vrsta oslobođenja od tog sistema, od tog vremena. Ne mogu da kažem kada se sve to tačno završilo ali to je takođe još jedna stvar na koju se gleda sa previše optimizma u odnosu na to kako je to u stvari bilo. To su rane osamdesete. Mi smo tada bili mladi tako da se više ni ne sećamo loših stvari koje su se dešavale. Ali nije bilo benzina, vozilo se par – nepar, bilo je restrikcija struje, počela je neka velika, strašna kriza. Bilo je bolje nego danas jer ovo danas je neopisivo u odnosu na to, ali tada ste u Beogradu imali jednu jedinu prodavnicu koja je radila noću. Te osamdesete samo ste na jednom jedinom mestu posle 10 sati mogli da kupite cigarete ili piće. Sada to možete na svakom koraku. Sada imate stotinu mesta za provod a tada je postojalo samo jedno mesto koje je radilo posle ponoći. Teško je meriti to vreme sa ovim vremenom.

Marginalac: Na kraju ću vam postaviti pitanje da li se danas više deklarišete kao novinar ili kao pesnik?

Radoman Kanjevac: To biste mogli da pitate nekog drugog; ja se ne deklarišem, niti se bavim novinarstvom već 15 godina.

Marginalac: Preformulisaću pitanje, kada u nekom formularu treba da popunite kolonu „zanimanje“ šta napišete?

Radoman Kanjevac: Napišem novinar zato što u kompaniji u kojoj sada radim, radim na mestu novinara ali tu nema ništa od novinarskog posla to su više odnosi sa medijima, ništa ne pišem u novinarskom smislu ali mislim da i u poeziji vrlo često imam potrebu da stvari posmatram sa strane onako kako bi posmatrao novinar. To se čak i vidi u nekim mojim pesmama što mi ponekad pomalo smeta ali mislim da su to dva različita pogleda na svet. Pogled novinara je pogled posmatrača pre svega a pesnik je više neka vrsta učesnika u sopstvenom životu i u sopstvenim knjigama i između to dvoje postoji suštinska razlika ali teško čovek može da vam to kaže. Kad bih mogao samo da pišem pesme ja bih bio samo pesnik ali vi u Srbiji nemate ni jednog pesnika koji je samo pesnik ili samo jednog – dvojicu, svi su još nešto osim što su pesnici, to je sudbina poezije. Mi, pesnici, se ne žalimo zbog toga već uživamo u tome. Jednostavno se naviknete na to i tako idete dalje.

 


 

RADIM NEŠTO ŠTO VOLIM, DOBRO SE OSEĆAM

 

Pred nama je vaša šesta knjiga, zbirka pesama Putujem. Treći put ste u Kruševcu, i to uvek u Kulturnom centru. Godine 1999. predstavili smo, tada novu knjigu, Kao ruka niz vrat kontrabasa. Šta se promenilo od tih dana do danas?

  • Svi smo se promenili. promenilo se sve. Nekoliko država se promenilo. Promenili smo se malo i mi. Ako se pitanje odnosi na poeziju, onda se nije promenilo mnogo toga, jer zapravo čovek ne može da pobegne od sebe. Ja pišem slično onome što smo predstavljali pre deset godina ovde u ovom prostoru. sa nekim prijateljima sam razgovarao juče u jednoj kafani, i čudili smo se da je prošlo deset godina od bombardovanja. Izgleda kao da je to bilo pre dve – tri godine. Međutim, već je cela decenija prošla. Što bi rekao Čarls Simić: Kad čovek prevali četrdeset, pedeset godina, vreme strašno brzo prolazi. tako da ja više ne znam koliko je vremena prošlo realno.

 

Zbirku pesam Putujem objavila je Narodna knjiga iz Beograda, 2007. godine. Kritičari ističu da je ona Vaš intimni putopis, ili poetsko putovanje kroz vreme, neka svojevrsna retrospektiva. Da li je ova knjiga neko sumiranje do ovih dana, o čemu govori zbirka Putujem?

  • Jeste neka vrsta sumiranja. Ja mislim kad čovek dođe u moje godine, a to je četrdest sedam, osam, devet godina, prvo se vraća u detinjstvo na neki način. Razmišlja o nekim svojim prvim danima. S druge strane, razmišlja o starosti, jer skoro da smo na pragu starosti. I, naravno, da razmišlja o smrti, jer su sada ovo neke godine kada ste polovinu života već prevalili, ostavili iza sebe. Čovek razmišlja i o tome šta ga čeka u toj drugoj polovini. Ova knjiga, na neki način, govori o tome: o detinjstvu, o ljubavi, o starosti, o jednom ljudskom životu. U tom smislu ona nije ništa originalno. Mnogo je pesnika koji pišu i govore o tim temama. Ali, mislim da se dobra poezija razlikuje od loše po tome što o nekim običnim stvarima govori na neobičan način, na poseban način. Tema je obična, a pesme su, ja se nadam, neklasične, neobične.

 

Promocija zbirke je u toku, traje od objavljivanja, od 2007. godine. Gde ste sve bili, gde ćete otići?

  • Ja spadam u tom pogledu u najaktivnije srpske pesnike. Bio sam već svuda: Subotica, Loznica, Novi Sad, Beograd, Šabac, Valjevo, i naravno, evo me u Kruševcu. Bio sam u skoro svim krajevima Srbije. Volim susrete sa čitaocima, to je prvo. Drugo, to je možda najbolji način da ljudi vide šta zapravo pišete. Jer časopisi ne izlaze često. Knjige poezije, ne samo da se ne prodaju dobro, nego ih nigde nema. Mislim da ako ja ne pomognem svojoj knjizi, niko joj neće pomoći. Već je objavljeno i drugo izdanje ove knjige, dosta se dobro prodaje i moje iskustvo je najbolje. Pesnici se žale da da niko ne kupuje knjige, ali ja stvarno imam najbolja iskustva. Ta knjiga je sada bila u najužem izboru za nagradu Isidora Sekulić. Dakle, radim nešto što volim, dobro se osećam, nemam nikakvih primedbi posebnih, ne bih nikog ni kritikovao. Mislim da je sve na svom mestu.

 

Vaš način promocije nije ni klasičan ni moderan. Gitara i vi na sceni. Kako ovakav način prolazi kod publike, čitalaca?

  • Ja sam u životu sarađivao ne samo sa muzičarima, nego i sa mnogim slikarima, kolegama pesnicima, rediteljima. Volim da radim sa ljudima. Pisao sam nešto malo i za rokenrol. Na mojim promocijama sviraju različiti ljudi: od najozbiljnijih klasičara, kao što je Gudački kvartet Mokranjac, koji mi je svirao u Beogradu, do ovih ljudi koji sviraju nešto između rokenrola i klasične muzike.

 

Kako ne postati patetičan, anahron, a pisati o sasvim jednostavnim, običnim stvarima, o ljubavi, o svakodnevici?

  • Biti svoj! Mislim da je najvažnije da pišeš ono što bi samo ti mogao da napišeš. Da pišeš samo ono što osećaš. Dakle, da si iskren, a da nisi patetičan. Mene patetika nervira. Ne samo mene, nego čitavu moju generaciju, pa i tvoju. Mi ne volimo patetiku i to se negde vidi u pesmama. Naročito u jednom narodu kao što je naš, koji je na guslama odrastao. To je sve na kukanju zasnovano. Naša je produkcija narodne muzike zasnovana na plakanju, koja kaže: On je ostavio nju, ona sada ne zna šta će, da li je s drugom ili nije s drugom itd. Čitava jedna baza, dakle, iz koje mi potičemo, koju živimo je upućena na patetiku. Vrlo je teško pisati ozbiljnu poeziju, a da nisi patetičan. Ja pokušavam to na neki način. Negde uspem, negde ne uspem. Nekad mi se pesma sama otme, pa onda patim više nego što treba. Te me pesme jako nerviraju. Obično ih ne čitam na književnim večerima. Ali u knizi se negde pojave. Ne možemo da pobegnemo baš uvek od toga. Ali, šta ja znam. Kritičari to bolje znaju, bolje vide. Čak i čitaoci to bolje znaju od autora. Autor, vrlo često, nešto napiše nenamerno, ofira se i gde se nije nadao.

 

Nekada ste pisali za Galiju. Da li danas pišete za neki srpski bend?

  • Ne, ne! Ja sam to s njima pisao, radio i završio. Ne mislim više da pišem poeziju tog tipa. Ali pišem nešto za sebe, nešto što će biti iznenađenje za moje čitaoce. Objaviću verovatno iduće godine jednu knjigu izabranih pesama. Ona će možda biti zanimljiva zato što će na jednom mestu biti sabrano, po mom mišljenju, sve najbolje što sam do sada napisao, bez ovog što sam pisao za rokenrol, najbolje iz mojih knjiga. To je ono čime se sada bavim. A tu muziku sam ostavio iza sebe. Ne bih voleo da se vraćam na to, kao u srednju školu što se ne bih vraćao. Volim taj bend i volim te pesme. Naravno, ne dopadaju mi se sve, ali neke mi se baš sviđaju sada kad ih čujem. Ali ne bih mogao ponovo to da radim. I ne samo to, čak sam napisao u jednoj pesmi: nigde se nisam vraćao odakle sam otišao. Nigde! Ni u firme iz kojih sam otišao, ni ljubavima koje sam ostavio, ni prijateljstvima se čak nisam vraćao. Mislim, kada se prijateljstvo posle nekog vremena prekine, kada više ne bude pravo prijateljstvo, da to ne može ponovo da se uspostavi kako treba. Onda se tome ne vrećam. Tako se ne vraćam ni rokenrolu. To je za mene daleka, predratna prošlost.

 

SAD JE U SRBIJIVAŽNIJE BITI PESNIK NEGO IKAD PRE

MISLIM DA JE BITI PESNIK ZANIMANJE KAO ŠTOSU ONI STARI ZANATI, DA JE TO NEŠTO ŠTO ZVUCI KAO PREVAZIDJENO. MEDJUTIM,MOŽDA NIKAD VIŠE NIJE IMALO SMISLA BAVITI SE NEcIM ŠTO IMA TRAJNU VREDNOSTNEGO SADA, KADA NIŠTA NE TRAJE DUŽE OD POLA SATA. SVE JE U ŽIVOTU NEVEROVATNOKRATKO, SVE JE UBRZANO I SVE SE ODVIJA SULUDIM TEMPOM, PA MOŽDA BAŠ SADIMA SMISLA PISATI NEŠTO ŠTO TREBA DA SE cITA SPORO, DA TRAJE DUGO, DASE NIGDE NE ŽURI. ŠTO SE, DA KAŽEM PATETICNO, PIŠE ZA VECNOST, DAKLE CINIDA VAŠ ŽIVOT IMA SMISLA, SEM ŠTO VAM SE DEŠAVA NEŠTO TAKO PROLAZNO. UTOM SMISLU MI SE CINI DA JE, MOŽDA, BAŠ SAD VAŽNIJE BITI PESNIK NEGO IKADPRE.

RFE

Gost nocnog programa Radija Slobodna Evropaje Radoman Kanjevac. Novinar ili pesnik?

KANJEVAC

Ja se osecam kao pesnik, ali pošto ponekadradim i kao novinar imam problem identifikacije koji, ustvari, predstavljamoj najveci problem u životu. Neki ljudi me doživljavaju kao novinara,neki kao pesnika i onda citav život moram da objašnjavam, kad nešto kažemili napišem, u kom svojstvu sam to uradio. Problem takvih ljudi kao štosam ja prilicno je veliki, jer se i s jedne i s druge strane na njih gledas malo nepoverenja i postavlja im se više zadataka nego što bi trebalo.

Kada neko ima samo jedno zanimanje, ilise u javnosti pojavljuje u samo jednoj ulozi, na neki nacin znate na cemuste sa njim i mnogo lakše komunicirate. Kao i u politickom životu - svimasu na neki nacin jasniji, pa možda i cistiji oni ljudi koji su clanovistranaka, nego oni koji nisu nigde, pa su onda sa svake strane problematicnii svi se pitaju - za koga li ovi navijaju, ko su oni kad nisu ni u jednojstranci, kad nisu ni vlast, ni opozicija? A, takvih je, ja mislim, ovdesve više u poslednje vreme.

RFE

Bez obzira što je je je Vaša želja da seo Vama govori najpre kao o pesniku, u ovakvim situacijama, kada se štoštadešava na medijima koji su nekada slovili za prorežimske i s obzirom daradite na Radio Beogradu, prvo pitanje ce biti vezano za ovu temu. Kakoizgleda Radio Beograd nakon prošlomesecne smene?

KANJEVAC

Mislim da izgleda pomalo neuroticno. Programjeste demokratican, možete da cujete mnogo stvari, narocito one koji ranijeniste mogli. Niko nije nepodoban, svi su dobrodošli, cak i oni koji suranije bili privilegovani i favorizovani na programima Radio Beograda.Ali je sve to malo nesredjeno, kao i program televizije. Sve još nijedošlo na svoje mesto, ima neke, što bi se reklo, postrevolucionarne nervozei to, po mom mišljenju, više nego što treba.

RFE

Vi ste novi urednik za kulturu na Drugomprogramu Radio Beograda, nekada najslobodnijem segmentu državne Radio-televizije.Da li mislite da mora postojati neka vrsta revanša prema onima koji suupropastili taj Drugi program?

KANJEVAC

Ja bih mogao da kažem svoje licno mišljenje.Mislim da je vrlo malo ljudi u ovih deset godina ostalo moralno netaknutoi cisto. U svakom slucaju, mislim da bi trebalo biti posebno kriticanprema onima koji su bili na rukovodecim položajima, prema onima koji sucinili greške koje se ravnaju sa krivicnom odgovornošcu. Prema drugimljudima, koji su bili ni tamo, ni ovamo, koji nisu bili baš mnogo važnii tako dalje, ne znam koliko je potrebno da se primene izuzetno oštrikriterijumi. Kao što je neko vec rekao, cinjenica da ste radili u RadioBeogradu ili u bilo kojoj drugoj državnoj instituciji tokom ovih godina,sama po sebi je moralno sumnjiva.

RFE

Kako konkretno izgleda situacija na Drugomprogramu? Šta se dešava sa nekadašnjim glavnim i odgovornim urednikom,Draganom Babicem?

KANJEVAC

Mislim da je Dragan Babic u ovom trenutkuna bolovanju. Pretpostavljam da ce raditi u redakciji za kulturu kad sevrati sa bolovanja. Situacija je sasvim redovna, ni po cemu se ne razlikujeod situacije u drugim medijima. Sad su se vratili neki ljudi kojih ranijihgodina nije bilo, neki koji su bili marginalizovani, kao ja, na primeri ti ljudi su dobili urednicka zaduženja. Ali, sve je to posledica citavesituacije, dakle, ništa posebno. Mislim da je Radio Beograd ovo vremepreživeo mnogo mirnije nego neki drugi mediji. Iz Radija, recimo, nikonije sasvim oteran, niko nije potpuno sklonjen iz programa, niko nijeposlat na prinudni odmor. Mislim da je to tako pre svega zbog toga štoje radio sam po sebi, kao medij, marginalizovan u poslednje vreme, a Drugiprogram Radio Beograda je, po svojoj koncepciji, program koji je, takodje,marginalizovan u okviru Radija. To je program koji poslednjih godina nikomenije bio mnogo važan i zato je ovde sve prošlo bez nekih velikih potresa.

RFE

Imali ste prilike da dosta oštro komentarišeteono što se objavljuje kako u pisanim, tako i u elektronskim medijima.Kako sada izgleda situacija u Beogradu i uopšte u Srbiji?

KANJEVAC

Tu se situacija razlikuje od medija do medija.Državni mediji su odjednom demokratizovani i smatram da ne bi bilo poštenoda se njima sada publika, brojni citaoci i gledaoci, vrati na racun nezavisnihmedija koji su poslednjih godina stekli veliki moralni kapital. Bila bivelika šteta da, recimo, oni koji su citali "Danas" ili "Blic"u ovih poslednjih desetak godina, sad pocnu da citaju "Politiku",pa da "Danas" i "Blic" zbog te promene u društvu izgubecitaoce, jer se oni se ne mogu sada odjedanput promeniti i napraviti neštobog zna šta zanimljivo. A, što se tice televizije, mislim da je tu u pitanjuprofesionalni problem. U ovom trenutku televizijski program, pa i radioprogram, je loš u smislu kvaliteta, pre svega zato što se ljudi koji suse sada vratili na televiziju, po mom mišljenju, ponašaju kao da hoceda nastave tamo gde su stali '86. godine. To je velika greška.

RFE

Kao da se ništa nije dogodilo u 15 godina?

KANJEVAC

Tacno. Program sada podseca na vremeplov.Umesto da gledate i slušate neke nove pesme, nove filmove, nove ljude,vi gledate spotove iz '85,'86. godine, neku staru muziku, neko staro vreme.Mislim da je to greška ljudi koji prave televizijski program. Niko sesada ne može osecati kao da nismo izgubili tih 15 godina, i kao da ceon sada nastaviti tamo gde je stao kada je otišao s televizije. Mislimda moramo da otvorimo prostor za neke nove ljude, za ono što je sada moderno,što je u ovom vremenu važno, a ne za nešto što nas nostalgicno podsecana osamdesete godine. Dakle, televizijski programi su nam kao vremeplov,vrlo su zastareli. Doduše, oni imaju malo prijatne nostalgije, ali sustaromodni u zanatskom smislu. Mislim da je to najveci problem medijau Beogradu. Veci nego politicki. U politickom smislu, to su maksimalnootvoreni i demokratizovani mediji, sa mnogo novih lica u odnosu na ranijuteleviziju, ali su to, takodje, neki stari ljudi koji su ranije bili udrugim medijima.

RFE

Da li se makar gledaoci manje nervirajunego ranije?

KANJEVAC

Pa, kako koji. Šta znam? Sad možete da cujetei vidite gledaoce koji se nerviraju, što ranije niste mogli. U tome jevelika razlika. Sad su programi puni kontakt razgovora, ukljucenja gledalaca,slušalaca. Dakle, osecate žive ljude koji se javljaju, od kojih su nekii nezadovoljni, a ranije niste mogli ni da ih cujete, ni da ih vidite,niti su mogli da postave pitanje nekom ucesniku televizijske emisije.To se vidi na svakom koraku. Ali, to nije sve što se od televizije možeocekivati. Mislim da dobar program tek treba da bude napravljen.

RFE

Jedno pitanje za gradjanina, i pre svegapesnika, Radomana Kanjevca glasi da li njegov pesnicki nerv zaista registrujepromenu u Srbiji, ili je u pitanju samo kozmetika?

KANJEVAC

Pa, registruje se promena. Svi mi osecamoda je nešto završilo, ali nismo baš sasvim sigurni šta je pocelo. Osecase velika promena, ali i jedan mali nered posle zaista uzbudljivog 5.oktobra. Imate utisak da sve stvari još nisu došle na svoje mesto. Ovo,svakako, jeste kraj perioda od deset godina i možda ne samo njega, negokraj citavog komunistickog vremena koji se dogodio krajem osamdesetihi pocetkom devedesetih u drugom delu sveta. Miloševic je, na neki nacin,samo produžio agoniju komunizma i postigao da se kod nas dešava 2000.godine ono što se na drugim mestima desilo 1990-91. godine. Druge nekevelike razlike nema. Dakle, kod nas se sad dogadja pocetak demokratije,koji je uvek neobican i za naše ljude potpuno nov. Mislim da ce se nekiljudi u Jugoslaviji, ili u Srbiji, teže navikavati na demokratiju negošto su se navikavali na bombardovanje, jer nemaju iskustva sa tom vrstomvladavine. Najveci broj naših ljudi, pa cak i onih najstarijih, rodjenje, odrastao, bio vaspitavan i živeo u vremenu koje bi se moglo nazvatijednopartijskim.

RFE

Mislite li da ce naši roditelji žaliti zavremenom koje je, po svoj prilici, prestalo 24. septembra?

KANJEVAC

Žalice za tim vremenom, ali ne u politckomsmislu, vec ce žaliti za mladošcu, žalice za prošloscu, žalice za nekimsecanjima, uspomenama koje nisu imanentno vezane za politiku. Mislim dase tog perioda u politickom smislu niko nece secati sa velikim zadovoljstvom,narocito ovog u poslednjih desetak godina, iako je to u istorijskom smislu,vrlo kratak period. To je, u stvari, eksces u našoj istoriji koji je trajao10-12 godina. Kad ga pogledate u kontinuitetu istorije, to je, zaista,i vremenski kratak i atipican period. Mislim da se ovo u nekim udžbenicimaistorije nece pominjati kao ozbiljno vreme. Jer, u politickom smislu,to je bio kratak produžetak kraja komunizma, a u istorijskom smislu kratkovreme. Ali ekstremno u svakom pogledu. I u smislu vladavine i u smislurezultata. Ne verujem da ce to biti ozbiljno posmatrano kao važna pojavau istoriji Srbije i Jugoslavije. To je, po mom mišljenju, u istorijskomkontekstu, jedno ne mnogo važno vreme.

RFE

Dosta se interesantnih stvari može sadacuti i procitati u beogradskim medijima. Recimo, nedavno sam procitaoda je Aleksandar Tijanic u "Danasu" najavio skori obracun dvojicelidera Demokratske opozicije Srbije, Vojislava Koštunice i Zorana Djindjica.Podržavate li takvo pisanje kao doprinos slobodi medija?

KANJEVAC

Ne bih voleo da odgovaram na pitanje o Tijanicu,jer sam svojevremeno o njemu pisao jedan vrlo kriticki tekst. Mislim daTijanic ima vrlo slican mentalni sklop Slobodanu Miloševicu. On, zapravo,razmišlja u nekim prevazidjenim kategorijama. Stalno traži nekakve dvesuprostavljene strane izmedju kojih se nalazi istina. Ja mislim da tone samo da nije dobar put, nego da takav tekst nije potreban u ovom trenutku.Isto tako mislim da tu nema mnogo istine. Verujem da je on licno pogodjentime što nije izabran za direktora "Politike" i verovatno pretpostavljada je Djindjic tome kumovao time što ga nije podržao, pa sad ima potrebuda mu se na neki nacin revanšira.

Sem toga, video sam iz teksta da je veomauvredjen ili ugrožen Vucelicevim povratkom na politicku scenu i onda ontu, pretpostavljam, u buducnosti vidi neke varijante saradnje izmedjuVucelica, Djindjica i tih nekih povremenih saradnika, a gde on ne vidisvoje mesto. To je za njega problem. Ako ga nece ljudi u profesiji, aodbacili su ga iz politike, onda je to njegov veliki problem i on sadto pokušava da nadoknadi tekstom punim niskih udaraca. Da on brani Koštunicuod Djindjica, mislim da je potpuno van pameti. Niti je Koštunica njegovaomiljena politicka opcija, niti je on neko ko treba da ukazuje na Djindjicakao opasnost po Vojislava Koštunicu koji prakticno još nije ni ljudskiseo u fotelju predsednika Jugoslavije. Dakle, ja smatram da je to jedanpotpuno neozbiljan tekst.

RFE

Nakon politickog zemljotresa Srbija se,cini mi se, ponovo vraca nekim starim konfliktima. Neposredno nakon promenevlasti, u "NIN"-u ste objavili tekst u kome, izmedju ostalog,pozivate "one koji se predstavljaju saradnicima ili prijateljimaVojislava Koštunice da se manu svojih antihercegovackih i anticrnogorskihizjava"?

KANJEVAC

Pa, kao da sam znao. U novom "NIN"-u,pojavio se tekst Milivoja Glišica o Milu Djukanovicu koji kao da je narucenrecenicom koju ste citirali. Dakle, u Srbiji postoji jedna grupa ljudi,te takozvane srbijanske lokal-patriote, koja misli da bi u Srbiji teklimed i mleko da tu nema nijednog Crnogorca ili Hercegovca, i da Srbija,ustvari, treba da bude ta mala Srbija sa svojim šumadijskim elementima,tom folkloristikom, a da sve drugo što je došlo sa strane, Srbiju ugrožava,kvari njen politicki život, njenu literaturu, njenu umetnost i tako dalje.To je citav jedan krug ljudi koji je podržavao Koštunicu i ranije. Oniiza Koštunicine politike vide usku, prosrbijansku politiku i njegovu sadašnjuafirmaciju doživljavaju kao priliku da konacno kažu šta misle o Crnogorcima,šta misle o Hercegovcima, šta misle o Krajišnicima, dakle o svim ljudimakoji nisu rodjeni u Srbiji.

Tekst koji se pojavio u "NIN"-uupravo potvrdjuje tu tezu. Taj Glišic koji ga je napisao mislim da jepotpuno zalutao u "NIN". To je covek iz "Vecernjih novosti",ali nije važno. On je sad u isti koš strpao i Miloševica i Djukanovicai Šešelja, samo mu još fali Vuk Draškovic, dakle sve koji nisu iz Srbije- iako Miloševic jeste iz Srbije - samo zato da bi dokazao svoju tezukako Crnogorci vode antisrpsku politiku, kako je Milo Djukanovic, u stvari,Miloševicev covek koji sad, evo, konacno dokazuje kako je protiv VojislavaKoštunice, njegove poltike i tako dalje. A, u suštini, izmedju tog stava- "mi Srbi iz Srbije" - i primitivnog, obicnog nacionalizmabilo koje vrste, nema nikakve razlike. Svaka vrsta identifikacije sa nekomgrupom, nekim coporom, potpuno je ista. Da li se vi identifikujete sasvojom nacijom, sa svojim selom ili sa svojim polom kao što to rade feministkinje,mislim da je potpuno isto. To je ista vrsta osecanja koje je, mislim,bez veze.

Dakle, na to sam mislio. Na tu jednu grupuljudi koju imate u Beogradu, od Akademije nauka, preko Udruženja pisaca,pa do nekih novinara koji sad pišu protiv Crnogoraca, Hercegovaca i svihtih ljudi koje ne možete grupno da tretirate. Znate, i Jovan Ducic jebio Hercegovac, a i Vojislav Šešelj je Hercegovac. Nikako ne možete tustvar generalizovati.

RFE

Vec više od decenije uredjujete kult emisiju"To je samo rock 'n' roll". Koju muziku sada slušate?

KANJEVAC

Ja sam sada u godinama kada sam vec prestarza rock 'n' roll, a premlad za umiranje, kao što kaže Ian Anderson. Volimda cujem rock 'n' roll, ali više neke smirujuce tonove, nego ono što proisticeiz punka ili tako nekih agresivnijih smerova.

Mislim da je sadašnja situacija u Beograduzanimljiva, jer, na neki nacin, predstavlja povratak rock 'n' rolla. Nakonpolitike koja je afirmisala narodnu muziku, afirmišuci nacionalizam. Ustvari, koja je mislila da treba podržavati sve što je nacionalno, svešto je domace i sve što je lokalno, i koja je zakljucila da je narodnamuzika baš ono što treba da nas predstavlja u svetu i u zemlji. Sada jedošlo do velike promene i urednici na televiziji i radiju misle da trebapuštati nešto drugo, idu u drugu krajnost, pa ne možete da ukljucite nijedanprogram bez da cujete Bajagu, Riblju Corbu? Balaševica, doduše, neštomanje. Svuda je sada rock'n'roll, na svim kanalima. Više nigde nema narodnemuzike, a to je opet druga krajnost koja mislim da nije potrebna. Takoda sam se naslušao rock 'n' rolla poslednjih dana.

Sa svojom emisijom imam veliki problem.Sada, kad svi prave neke promene, ja razmišljam kakvu bi promenu trebalonapraviti u emisiji "To je samo rock'n'roll", a da to bude uskladu sa novim vremenom. Jer, covek, iako je radio na jedan nacin proteklihgodina, ipak oseca potrebu, kad se sve promenilo, da nešto promeni i on.

RFE

Gost Nocnog programa Radija Slobodna Evropaje Radoman Kanjevac, urednik kulture na Drugom programu Radio Beograda,ali pre svega, po sopstvenom priznanju, pesnik. Radomane, u toku je Sajamknjiga, na kom je prezentovano i vaše novo ostvarenje. Možete li nam neštoreci o tome?

KANJEVAC

Prvo moram da kažem da ja nisam pesnik posopstvenom priznanju, jer ako si pesnik, onda to ljudi osete ili ne osete.Možeš priznavati do mile volje, ali ako nemaš pesmu, to priznavanje tinece mnogo pomoci. Sajam knjiga u Beogradu je sada veoma posecen. Prezentirase veliki broj izdavaca i izlagaca. Medjutim, mislim da ljudi uglavnomgledaju knjige, da skoro ništa ne kupuju, jer je takva kupovna moc. Ali,prosto, prisustvo tolikog broja ljudi svedoci o fenomenu posebne vrste.Kao što je neko vec rekao ovih dana, toliko ljudi ode na Sajam knjiga,a da ne ode na Sajam nameštaja ili Sajam automobila ili Sajam hrane.

RFE

Rekao bi covek da smo pismena nacija.

KANJEVAC

Pa, postoje fascinantni podaci. Stižu ekskurzijeiz najudaljenijih mogucih mesta. Stižu autobusi sa silnim nekim ljudima.Svi dolaze, svi su oduševljeni, svi su veoma znatiželjni. Medjutim, nažalost, niko nema novca da nešto kupi, a ove godine se zaista pojavilomnogo dobrih naslova. Što se tice moje nove knjige, u nedelju cu imatipretpromociju, moglo bi se reci. To je jedna ljubavna poema koja ima dugacaknaslov, zove se "Mislim da ne znaš s kim imaš posla, mala".Na toj promociji ce govoriti Petar Janjatovic i Rambo Amadeus i to cebiti prvo javno predstavljanje te knjige. Zvanicno ce biti promovisanaza jedno dve-tri nedelje u Beogradu.

RFE

Mislim da su ljubitelji interneta imaliprilike da vide neke njene delove u cyber-izdanju.

KANJEVAC

Imaju još uvek. Ta poema se može citatina internetu. Svakog meseca naš web-master postavlja po jedno novo poglavlje.Mislim da je peto ili šesto poglavlje poslednje postavljeno, a poema ihima ukupno 20.

RFE

Koja je adresa?

KANJEVAC

Adresa je www.akademia-books.com. Znaci,to je taj home page na kojem se poema može videti u delovima.

RFE

O cemu se radi?

KANJEVAC

Vec sam odgovarao na to pitanje. Teško je,narocito kada je rec o poeziji, odgovoriti na pitanje o cemu se radi,šta je pisac hteo da kaže. To je jedna ljubavna prica u eksterijeru saveremenogBeograda, na kraju ovog našeg 20. veka koji je bio zanimljiv, u kojemsu najlepše ideje umirale u najvecim mukama, kao što znamo. Ona je u istovreme i prica o toj nekoj ljubavi i prica o savremenom Beogradu. Pisanaje u prolece '98. godine i ima neku zanimljivu atmosferu Beograda devedesetih.Sad se sve potpuno promenilo. Više ne osecate tu neku neuroticnost i sumornustvarnost. Medjutim, toga u toj poemi ima i ona je podjednako i pricao Beogradu, koliko i o ljubavi.

RFE

Jesu li pesnici demode danas u Srbiji?

KANJEVAC

Pa, ne samo u Srbiji, ja mislim da su pesnicide mode u principu. Mislim da je biti pesnik zanimanje kao što su onistari zanati, da je to nešto što zvuci kao prevazidjeno. Medjutim, moždanikad više nije imalo smisla baviti se necim što ima trajnu vrednost negosada, kada ništa ne traje duže od pola sata. Sve je u životu neverovatnokratko, sve je ubrzano i sve se odvija suludim tempom, pa možda baš sadima smisla pisati nešto što treba da se cita sporo, da traje dugo, dase nigde ne žuri. Što se, da kažem pateticno, piše za vecnost, dakle cinida vaš život ima smisla, sem što vam se dešava nešto tako prolazno. Utom smislu mi se cini da je, možda, baš sad važnije biti pesnik nego ikadpre. Pesnici su sad kao astronauti, rade neki posao van vremena i prostora,nešto što važi za sva vremena. U tom smislu se osecam zaista ekskluzivno,ako se tako može reci. Mislim da se svi pesnici osecaju tako u ovom trenutkui to ne samo na ovom prostoru nego u celom svetu.

RFE

Imam utisak da trenutno, u stvari par godinaunazad, nema pesnika koji privlaci više pažnje javnosti od Vas. Da liVas to iznenadjuje?

KANJEVAC

Bio sam prijatno iznenadjen prošle godinena seriji književnih veceri koju sam imao u vecim gradovima Srbije, jerje poseta bila mnogo bolja nego što sam ocekivao. Medjutim, ja imam nekolikovrsta citalaca. To su ljudi koji su slušali moje emisije na radiju i nekerock'n'roll pesme, citali knjige i tako dalje, pa se onda skupi dostaljudi iz tih raznih oblasti koji dodju iz svog nekog razloga, da malosede i slušaju pesme. Teško mi je da odgovorim na to pitanje. Ne znam.Ja možda imam malo moderniji pristup marketingu, ako je ta rec uopštespojiva sa poezijom, jer mislim da poezija i reklama nikako ne idu zajedno.Ali, cini mi se da su svi oblici predstavljanja poezije i književnostiuopšte, kod nas na medijima toliko staromodni da su sve te emisije jakodosadne. To kao da je napravljeno da odbije ljude od citanja i od književnihveceri.

Ja sam radio sasvim drugacije. Prvo, idemsam na književne veceri. Drugo, najavim svoje književno vece i onda ljuditamo dodju. Možda je zato to tako dobro poseceno. Moja prethodna knjigaje, recimo, prodata za samo nekoliko meseci i vec je sad objavljeno drugoizdanje.

RFE

Da podsetimo, to je zbirka pesama "Kaoruka niz vrat kontrabasa".

KANJEVAC

Da. A, evo, ova nova poema je objavljenau dva izdanja odmah na pocetku. U normalnom i u bibliofilskom izdanjukoje je uradjeno više onako ekskluzivno, u samo 100 numerisanih primeraka.Mislim da je to komunikativna poezija, da ce imati svoje citaoce. Pisanaje u konverzacijskom tonu.

Ako imate pesmu, mislim da nije problemimati citaoca. Mislim da je veci problem da ljude zainteresujete za tošto radite. Jer, pesnici obicno nemaju talenta za komunikaciju nego misleda je dovoljno da covek sedne i da napiše. Medjutim, problem sa knjigamaje što knjigom morate da se bavite tek kad je objavite. E, u tom nekomdrugom delu sam se ja malo više trudio od ostalih, i to ima odjeka kodcitalaca. Mene bi radovalo kada bi od toga imali koristi i neki drugiljudi, jer mislim da to, ako sam samo ja u pitanju, nije nekakva velikakorist.

RFE

Dugo živite u Beogradu i o njemu pišete,a rodjeni ste u Sjenici, dubokoj provinciji, tako da ste u prilici daposmatrate Srbiju sa dve dioptrije. Mislite li da je došlo vreme demetropolizacijeSrbije?

KANJEVAC

Mislim da je Srbija demetropolizovana poslednjihgodina najviše što je moguce. Mislim da je Beograd grad koji je najtežepodneo ovo vreme, ne samo zato što je bio po definiciji kosmopolitiski,internacionalisticki i što je razmišljao drugacije nego što razmišljajumanja mesta, nego i zato što je Beograd pravljen po meri jedne bivše državekoje više nema. On je u sadašnjoj Srbiji prevelik grad i zato se takoteško prilagodio svim promenama koje su se dešavale poslednjih godina.

U tom smislu, mislim da je teško govoritio demetropolizaciji u zemlji u kojoj se svako sa svakim poznaje. Ne verujemda uopšte postoji metropola u Srbiji. Nekad se govorilo da je Beogradjedini veliki grad na Balkanu. Ja mislim da sad više ni Beograd nije to.Mislim da Beograd odavno nije ono što je nekad bio i da se sad to vremeteško može nadoknaditi. A, u principu, ako ne postoji centar sveta, teškomože da postoji centar Jugoslavije ili Srbije. Sve je sad svedeno na isto.Ako imate dobar mobilni telefon, možete i tamo kod mene, na Pešterskojvisoravni, da se osecate kao što se oseca neko u Njujorku, ili Parizu,ili na nekom drugom kraju sveta.

RFE

Nadate li se da ce posle poslednjih promenaSrbija i Beograd izaci iz sivila u kome su bili do sada, da ce ponovoprocvetati hiljadu cvetova, ili ce se jedno sivilo samo zameniti novim,tehnološkim?

KANJEVAC

Pa, ne znam. Bio sam bio u Rusiji pocetkomdevedesetih godina, kad se tamo dogadjalo otprilike isto ovo što se sadadogadja u Srbiji. Dakle, imate jednu fantasticnu demokratizaciju, mnogonovih novina, programa, radija, televizija, imate novu demokratiju, aliimate i potpuno propalu ekonomiju. Dakle, te dve stvari su povezane. Teškocemo mi ove druge probleme rešiti, a što se tice demokratizacije, to ceici nekako lakše.

Kad je sivilo u pitanju, najvažnije siviloje ono koje osecate u ljudima, koje imate u atmosferi, a ne sivilo naulicama. Mislim da je to prvo sivilo vec na neki nacin nestalo - imateosmehe na ulicama, imate dobro raspoložene ljude, imate promenu raspoloženjakoja se vidi na svakom koraku. Što se tice ekonomije i nekih drugih stvari,to ce sigurno da potraje duže. Medjutim, ljudi su ovde spremni na to inece biti nikakvih problema da se taj proces odvija normalno.

RFE

Bez obzira što nema struje?

KANJEVAC

To uopšte nije važno. Niko ni ne razgovarao tome na nacin kao da je to neki veliki problem nove vlasti. Svi znajuda ne može biti struje ako nešto crkne odjedanput. To samo služi za nerealnoradovanje ovih koji su pali sa vlasti.

RFE

Inace se narod navikao?

KANJEVAC

Narod je svestan i zašto nema struje i daje ne može biti odjednom u ogromnim kolicinama, kao što ne može biti ninekih drugih stvari. Sa strujom je problem što su neki lideri DOS-a, izG17, dva-tri dana za redom obecavali da ce stici sutra u devet pre podne,recimo, a ona uopšte nije stizala. To je posledica i prevelike ambicioznostii politickog neiskustva. Medjutim, niko nije obecao struju ni tokom izbora,ni odmah posle izbora. Dakle, mislim da ljudi ovde i ne ocekuju blagostanjeodjednom. Ono što je najviše smetalo - otklonjeno je, i mislim da ce svedruge stvari doci same po sebi.

RFE

Ipak, postoji li nešto što Vas je neprijatnoiznenadilo?

KANJEVAC

Naravno. Vi sada imate ljude koji normalnorazgovaraju, koji normalno komuniciraju, koji govore bez straha. Uporedosa tim imate jednu neverovatnu prevrtljivost, za koju niste mogli da verujeteda ce da se pojavi. Recimo, najoštriji kriticari bivšeg režima su nekinjegovi raniji najdosledniji izvršioci. Najviše u kritici Miloševica prednjacenjegovi najbliži saradnici. Evo, nedavno sam citao u novinama intervjusa Bogoljubom Karicem koji kaže da smo bili žrtve jednoumlja, da su ga,ne znam, reketirali i tako dalje. Sve što je mogao da kaže i pre dve godine,ali se nije setio, nego je sad baš našao trenutak da to saopšti.

Dakle, mislim da je to konvertitstvo prevazišlosvaku meru, iako sam to isto gledao kad je ova, sada vec bivša vlast dolazila,kada su neki ljudi iz internacionalizma, nekog liberalnijeg komunizmaodjedanput prerastali u nacionaliste. Ne znate da li je to iz interesaili iz nekog uverenja koje je rezultat oslobodjenih emocija. E, tako sadvidite te iste ljude, kako od najglasnijih zagovornika dosadašnje vlastipostaju demokrate, hvale ove opozicione lidere i tako dalje. Na krajushvatite da to možda i nije pitanje politike, vec pitanje neceg dubljegu našem nacionalnom ili balkanskom bicu, o cemu bi trebalo ozbiljno razgovarati.Oni misle da cemo mi to sve posmatrati kao nešto normalno.

RFE

Pa, možda oni zaista misle da je to normalno?

KANJEVAC

Ne znam. Ako misle, to je onda još gore.Tek to onda treba da bude razlog za razgovor. Dakle, mislim da naš osnovniproblem nije politicki. Mislim da je naš problem negde u našem mentalitetu,u nekim naslagama iz prošlosti. To su uzroci naših problema, a ne jedanpoliticar i rezultat njegove vladavine.

Mislim da bismo morali time više da se bavimo.Sada to neki zovu jednom ružnom recju - denacifikacija. Ja mislim da jeto grozna i odvratna rec koja podseca i na demobilizaciju i na druge slicneizraze. Trenutak je da malo ozbiljnije razmislimo o uzrocima, a ne o posledicama.Mislim da je citava ta vlast bila posledica, a ne uzrok naših problema.

RFE

Slušate li Radio Slobodna Evropa?

KANJEVAC

Mislim da je Radio Slobodna Evropa uvekdobijao slušaoce kad se kod nas situacija pogoršavala. Kao i Radio B92,kao i neke novine kojima je skakao tiraž onda kad su, da ne kažem, uzletaliavioni. Mislim da ce i Slobodna Evropa sada imati problem kakav imaju,recimo, "Danas", "Blic" ili "Glas". Trebazadržati onaj broj slušalaca koji su u medijskom mraku ukljucivali SlobodnuEvropu da saznaju šta se, ustvari, dogadja. Vi sad možete da saznate štase dogadja na svakom radio ili televizijskom programu u Beogradu. Znaci,morali biste da imate još neki razlog, pa da se setite Slobodne Evropesad kada je, što kažu, došla demokratija, mada je to glupo reci.

RFE

Koji bi to razlog, po vašem mišljenju, mogaoda bude?

KANJEVAC

Ne znam. Možda razgranata dopisnicka mrežaSlobodne Evrope, koju mislim da nema nijedan radio ovde, a narocito netelevizija, može da pomogne da veliki broj ljudi sa ovih prostora slušataj program, ako bi razlog za slušanje bio kvalitet programa sam po sebi,dakle bez obzira na politicke dogadjaje u regionu, i ako bi program biomalo manje politicki obojen. Jer, mislim da su ljudi isuviše umorni odpolitike, barem ovde u Jugoslaviji, i imaju potrebu da gledaju i slušajunešto što ih odmara od pritiska kojem su bili izloženi poslednjih godina.

RFE

Gde je mesto Radomana Kanjevca u vremenukoje dolazi?

KANJEVAC

Ja sam uvek bio covek koji je imao problemda nadje svoje mesto, jer sam pokušavao da ne pripadam ni politickim strankama,ni pokretima, ni stranama? Uvek sam bio nenamerno neprilagodljiv i nisammogao da nadjem mesto. Sada je došla ta nova vlast i ja sve više osecamkako im nalazim neke mane koje, ustvari, covek ne bi trebalo da im traži.

Medjutim, ljudi su takvi po prirodi. Skoroda pocnu da se solidarišu sa ovima koji su otišli, jer imaju potrebu dastalno budu u nekoj opoziciji. U svakom slucaju, ne vidim sebe na nekomurednickom mestu u radiju, jer to me uopšte ne zanima. Prihvatio sam tuobavezu jer mislim da nisam imao pravo u tom trenutku da odbijem, alicu se najviše baviti svojim knjigama, jer je to nešto što mi pricinjavaveliko zadovoljstvo. Od toga nemam neke koristi, što je, na neki nacin,moralno superiorna pozicija, svakako superiornija nego kad radite neštood cega imate direktnu dobit.


 

RADOMAN KANJEVAC, PESNIKSA ROKERSKIM BEKGRAUNDOM
PRIRODNO JE BITI U OPOZICIJI

Iako je svojevremeno samoironicno tvrdio"kako je teško biti kamen, kako je lako biti pesnik", RadomanKanjevac ne samo svojom poezijom, vec i višemesecnim turnejama organizovanimpo principima etabliranih rokenrol institucija, trudi se da vrati poezijihimnicnost, za kakvom je žalio Voja Despotov ili estradnost (bez pežorativnogprizvuka ovog termina) u maniru Mike Antica ili Arsena Dedica. Kad svojezbirke "Otvoreno pismo", "Kao rukom niz vrat kontrabasa"ili najnoviju poemu "Mislim da ne znaš s kim imaš posla, mala"ne promoviše širom zemlje i po varošima gde su simboli za poetsku reci dalje ostali Filip Višnjic, NJegoš ili Branko Copic, sa citaocima komunicirapreko Internet adrese: http://www.akademia-books.com.

Krajem osamdesetih godina autorskim emisijamana Radio Beogradu "Niko kao ja", "Prodor" i "Toje samo rokenrol", potom kao urednik legendarnog "Indeksovogpozorišta" (dok ga akteri nisu pretvorili u beningnu tezgarošku formu)ili glavni covek prvog nezavisnog televizijskog OK kanala , politickije obrazovao medijske konzumente, pripremajuci teren za potonje opozicioneopcije i stranke.

-Stihovima "Ostacu ovde dok ne odeš/ Spreman sam na sve / Ništa me ne može pokolebati / Nemoj da brineš zamoju vernost / Ne misli da cu se promeniti"/ iz zbirke "Otvorenopismo" još 1994. oslobodio si se Miloševica kao fiksacije. Medjutim,za razliku od mnogih nisi oboleo od prvoborackog, postoktobarskog sindroma.

-Mislim da je Milosevic više bio fiksacijanaše opozicije nego nas takozvanih nezavisnih intelektualaca,u koje samneskromno sebe ubrajao ne samo u vreme Miloseviceve vladavine nego i danaskad se to cini podjednako neobjasnjivim kao i pre oktobarske revolucije.Opozicija je godinama toliko bila opsednuta Milosevicem da su njeni osnovnipostupci uglavnom bili diktirani njegovim potezima.Tek je pojava Otpora,kojije citavu piramidu jedne tragikomicne vlasti izlozio podsmehu,doprinelada se i opozicija oslobodi fascinacije Milosevicem.Ta knjiga "Otvorenopismo" jeste na neki nacin moj mali,licni dijalog sa njim,ali nisamje pisao zbog sebe nego upravo zbog nekih drugih ljudi,da bih pokazaoda se moze napisati i takva knjiga u vreme najveceg jednoumlja i represije.Sto se tice pesme "Ostacu ovde dok ne odeš" i prvoborackog,postoktobarskog sindroma mogao bih da ti ispricam jednu anegdotu iz "naprednogrevolucionarnog pokreta". Glumci Bane Vidakovic i Ljubivoje Tadic,koji govore neke moje pesme u jednoj svojoj predstavi, zamolili su me4.oktobra uvece da sutradan procitaju tu pesmu na mitingu ispred Savezneskupstine. Kad je priredba pocela, scenario,medjutim, niko više nije poštovaopa je pesma,na zalost,ostala neprocitana.Za tu poruku vise nije bilo potrebe.

-Iako si pisao "Sloboda je teza negoropstvo, mislima je tesno u slobodi" nakon prve zbirke okrenuo sise prevshodno ljubavnoj poeziji. Da to protumacim kao odstupanje u svojevrsnieskapizam?

-Ljubav je ponekad najbolji izlaz iz teskihsituacija kakva je bila i ona u kojoj smo se nalazili te 1999.godine kadje izasla ta knjiga koja je i svojim naslovom,na neki nacin,simbolizovalane samo moje licno nego i neko nase sveukupno stanje. Ta je knjiga samou prvoj godini svog postojanja dozivela dva izdanja sto je dokaz da telirske, sentimentalne pesme u jednom teskom vremenu nisu bile potrebnesamo meni,nego i velikom broju drugih ljudi koji,kao po nekom pravilu,uteskim vremenima osecaju potrebu za neznoscu i sentimentalnim, ljubavnimpesmama.To je bio osecaj koji me nije izneverio i to je bila knjiga kojaje,u smislu nekog prociscenja i oslobadjanja,meni znacila vise nego bilokoja druga.

- Tesko je povezati tvoj robustan rokerskibekgraund asafalta sa poemom, koju kao romanticarsku formu pre predmetizucavanja istoricara knjizevnosti i postovaoca Branka Radicevica.

-Uskoro ce i rokenrol postati predmet izucavanjaistoricara knjizevnosti jer se najbolje pesme koje su napisane u dvadesetomveku ne nalaze u knjigama nego na gramofonskim plocama.S druge strane,kadje klasicna poezija u pitanju, dovoljno je setiti se Eliotove "Pustezemlje" ili " Paundovih "Kantosa",da ne govorim o"Stanici u pustinji" Josifa Brodskog i zakljuciti da su poemeverovatno najbolje sto je u klasicnoj poeziji napisano u proslom veku.Usirem istorijskom kontekstu poema je cak i Sveto pismo,da ne govorim o"Ilijadi" i nekim drugim delima koja predstavljaju osnovu evropskeknjizevnosti.Ova moja poema koju ne volim da zovem poema,jer mi se cinida je ta rec poslednjih godina pomalo potrosena,dakle ta malo duza pesmaima i u svom naslovu i u tekstu nesto od rokenrola u sebi,ona je mozdaneki spoj klasicne poetske forme i neobicnog nacina razmisljanja,jednarapsodicna ljubavna prica u enterijeru savremenog Beograda,na kraju tognaseg vec pomalo zaboravljenog dvadesetog veka cijem smo se kraju viseradovali nego pocetku novog milenijuma.

-Samoironicno si svojevremeno tvrdio "Kakoje tesko biti kamen, kako je lako biti pesnik", ali se vec godinamatrudis da poeziji vratis himnicnost, sto bi rekao Voja Despotov ili estradnost(bez pezorativnog prizvuka ovog termina) u maniru Mike Antica ili ArsenaDedica.

-Nema nikakve ironije u tom stihu o pesnikui kamenu.Tu sam pesmu napisao pre nekoliko godina u Atini,sa pogledomna Zevsove stubove, razmisljajuci o tome sta je sve morao da prezivi tajkamen da bi danas izgledao tako velicanstveno.Ponekad je teze prezivetinego poginuti.

-Dok si jesenas na brojnim knjizevnim vecerimagovorio da je "Srbija, ta stara frajla, napustena od sveta, udavacau najboljim godinama, celim telom oslonjena na proslost, kao basista nakontrabas, uspavana grmljavinom topova", "desio se bager".cini li ti se da je "frajla" postala vitalnija ili samo promenilasminku?

-Za damu u ovim godinama,bez miraza,sa ovolikimbrojem udvaraca, ni promena sminke nije mala stvar.Ta pesma je napisanau prolece devedeset osme,a cini se kao da je pisana ove jeseni,tako daimam utisak da je tek sad dosla "na svoje",nakon svih ovih dogadjaja.Slusajucineke njene delove jedna fina gospodja u Subotici mi je rekla da ima utisakda je ta poema pisana ovih dana.Bila je veoma iznenadjena kad sam jojrekao da je ta knjiga pisana pre dve i po godine,ne samo pre oktobarskihdogadjaja nego cak i pre bombardovanja.Ta dijagnoza mi se i u to vremecinila dosta ubedljivom,a sada bih,sudeci po tvom duhovitom pitanju irazgovorima na nekim knjizevnim vecerima,od nje morao i da se branim.Nekedelove te poeme bih sad mozda napisao bolje ili gore,ali taj bih ostavioisti.

-Smatraju te jednim od "krivaca"za trovanje jugoslovenskog medijskog prostora, jer si kao glavni urednikOK kanala Miloradu Vucelicu otkrio "nepodnošljivu privlacnost ekrana"

- Taj omladinski TV kanal (OK kanal) emitovanje u maju 1989.godine i bio zabranjen posle samo mesec dana ne zato stoje trovao medijski prostor vec zbog toga sto je bio potpuno disonantanu odnosu na preovladjujuci ton svih tadasnjih medija koji su u to vremesirili nevidjeni optimizam i propagandu pred miting na Gazimestanu.Bilobi nepravedno kad se govori o tom programu da se se pomene Vucelic,a dase ne pomene Rambo Amadeus,Peca Popovic, Filip Mladenovic i mnogi drugiljudi koji su radili na tom programu na kome se,godinu dana pre osnivanjaprve opozicione stranke pojavio bezmalo svako ko ce biti neko ime i prezimeu buducoj visestranackoj Srbiji,ukljucujuci Milovana Djilasa,Kostu Cavoskog,DobricuCosica,Vojina Dimitrijevica,Matiju Beckovica i mnoge druge ljude.Ovo stodanas rade mnoge oslobodjene beogradske televizije(ukljucenje gledalacau program,provokativni gosti,novi pogled na stare dogadjaje,vox populi)mismo na isti nacin radili te 1989.godine i kad to gledam ja se osetim nekakotuzno jer imam utisak da nastavljamo tamo gde smo stali pre dvanaest godina,au medjuvremenu smo izgubili najbolje godine zivota.Mozete misliti kakoje takav jedan program bio gledan u prolece 1989. kad je jos postojaoBerlinski zid, Savez komunista, i jedna u Srbiji monolitna vlast sa mladim,ambicioznimpredsednikom cija se fotografija smesila sa svakog motornog vozila u Srbiji.Stose Vucelica tice,nemam nikakvu obavezu da ga branim od bilo kakvih napada,ta televizija zabranjena je zbog njegove emisije,a on se nije oglasionijednom recju u njenu odbranu,medjutim on je bio i ostao dobar novinarkoji je poznavao teme koje smo zeleli da otvorimo u tom trenutku,u nasojvecernjoj kontakt emisiji "Strogo poverljivo",mi smo ga angazovalii mislim da nismo pogresili.

-Nameravaš li da možda prirediš koncerthumanitarnog tipa u korist egzistencije svoga bivšeg benda "Galija",koja je nakon tvog odlaska - kako si ti govorio postao jednopartijskibend - ali gubitnicke opcije.

-Mislim da su oni,nakon svih ovih dogadjaja,konacnodosli u poziciju koja je prirodna za jedan rok bend,da budu opozicija.Steta je sto taj polozaj nisu promenili svojom voljom nego je istorijamorala da ih vrati na mesto u kome ce se osecati prirodnije nego na nekommitingu ili socijalistickom koncertu..Oni su sada dosli u poziciju gubitnikakoji ce poceti da pisu pesme umesto da cekaju humanitarnu pomoc.Mislimda ni oni ni njihovi politicki protivnici jos nisu svesni koliko je todobro za njih.Jer,kad vidim one dobosare u spici ispred TV dnevnika ilibuduceg ministra za kulturu kako reklamira kozne jakne ne preostaje minista drugo nego da zakljucim kako se istorija ponavlja i osetim ne samosazaljenje za njihovu sudbinu, nego i malo simpatija za taj sentimentalnisastav koji je ponekad pevao i neke moje stare pesme.

Miladin Lazovic


 

ETIKA U ŽIVOTU VAŽNA JE KOLIKO I ESTETIKA U PISANJU

''Mislim da u vremenu u kojem ništane traje duže od pet minuta sve više ima smisla pisati nešto sa ambicijom"da se to cita sporo i sa uživanjem. Pisati poeziju danas predstavljanajveci luksuz koji covek može da zamisli. Osecam se u tom smislu povlašcenimkao astronaut'', kaže Radoman Kanjevac, cija se cetvrta knjiga poezije,poema Mislim da ne znaš s kim imaš posla, mala (Prometej, Akademia books)pojavila u knjižarama usred tekucih burnih istorijskih dogadaja. U ogranicenomtiražu izašlo je i ukusno bibliofilsko izdanje ove knjige koju je opremioprof. Rastko Ciric.

Pocetkom osamdesetih radi kao urednik Indeksovogradio pozorišta, zatim kao novinar i urednik važnih radio emisija Prodor,Niko kao ja i To je samo rokenrol, koja je sve do danas opstala na Drugomprogramu Radio Beograda. Bio je i urednik kratkotrajnog televizijskogOK kanala koji je prelomio medijsku scenu Jugoslavije, i tekstopisac grupaGalije na jedine njene tri i po smislene ploce. Objavio je tri zbirkepesama: Reci za pevanje (1995), Otvoreno pismo (1995), i Kao ruka nizvrat kontrabasa (1999). Ide na turneje na kojima govori svoje pesme, iima internet sajt www.akademia-books.com. Njegova poezija je topla, licna,iskrena i istinita, a Kanjevac je pesnik na svojoj strani.

Kako je prvi deo razgovora uraden neposrednopred burna istorijska dogadanja, vremenom se politika selila iz redovamedu redove, a u redovima ostajala samo prica o poeziji i pesnicima. (Moždaje trebalo obrnuto - prim.).

U vreme mracnih pesnika za koje se teškomože reci o cemu zapravo pevaju, tvoje pesme su adresirane, konkretne,pevane ''konverzacijskim tonom'', kako ti kažeš, i u tom smislu prilicnoanahrone.

Ovde se pesnik najcesce doživljava kao zagonetni,pateticni gubitnik, a poezija se mistifikuje i doživljava kao nešto metaforicno,nejasno i najcešce veoma pateticno. Medutim, poezija može biti i necijeime i prezime. Izvesna lakoca moje poezije je možda posledica teškog vremenau kojem živimo, jer u ovakvim vremenima ljudi imaju potrebu i da pišui da citaju stvari koje nemaju težinu onoga što nas okružuje i konfuzijuokolnosti u kojima živimo.
U knjizi Mislim da ne znaš... koja je upravo izašla, ima rokenrola, Beogradai naših mucnih istorijskih poraza, koji zajedno cine okvir nežne ljubavneprice.

Da, ona je više jedna rokenrol balada negošto je klasicna ljubavna poema. Ja je doživljavam više kao jednu bonusknjigu, kao dodatak mojim ranijim zbirkama pesama, pre svega zato štoje u pitanju samo jedna pesma, doduše veoma rapsodicna i duga. Mislimda tom tvom utisku najviše doprinosi i ta neka prepoznatljiva ikonografijaBeograda devedesetih koji bi, sa tim svojim dotrajalim fasadama, polumracnimulicama, bolje mogao da posluži kao kulisa za neki stari film nego zastvarni život. Taj grad koji je pravljen po meri jedne bivše države nijeuspeo da se prilagodi novim okolnostima i postao je poslednje mesto nakugli zemaljskoj gde bi covek poželeo da mu deca rastu i sticu predstaveo svetu i ljudima. Nijedan grad u sadašnjoj Jugoslaviji poslednjih godinanije predstavljao svoju suprotnost kao što je Beograd predstavljao karikaturunekadašnjeg Beograda. I nigde ljudi nisu bili tako sebicni, nezahvalni,nervozni i nepodnošljivi. A što se tice rokenrola mislim da je on u naševreme bio ono što je u prošlom veku bio marksizam sa svojom ''kitikomsvega postojeceg''. Danas se možda zove Otpor. To je taj ''hod po ivicibrijaca'', veština provokacije, kako bi Koja rekao ''svida mi se da tine bude prijatno''. Rokenrol je, ako ni zbog cega drugog, zaslužan štose najlepše pesme XX veka ne nalaze u knjigama, vec na gramofonskim plocama.Kod nas pocasno mesto u tom smislu zauzima Džoni Štulic, svakako najiskrenijipesnik medju našim rok muzicarima.
Imaš i pesmu posvecenu Štulicu, u kojoj parafraziraš refren junaka jednenjegove pesme - ''nijedno mesto na svetu se ne zove dom''. Inace dostastihova i slika u tvojim pesmama su citati ili parafraze rokenrol pesama.

Kad sam imao književno vece u Kraljevu prošlegodine, odredili su jednog pesnika da kaže nešto o mojim pesmama pre negosto ja pocnem da govorim. On se covek lepo pripremio, procitao knjige,vidi se da mu je stalo da to bude kako treba. Najpre me je pola sata hvalio,a onda, kaže, ipak ima neke sitne zamerke. Recimo, stih "nijednomesto na svetu se ne zove dom" ima polazište u pesmi Slobodana Rakitica"Svet nam nije dom". Kad je on završio ja sam mu zahvalio naizlaganju, ali mu kažem da taj stih nema nikakve veze sa Rakiticem, nitisam citao tu pesmu, iako cenim Rakiticevu poeziju. Osim toga, "svetnam nije dom" ima sasvim suprotnu poruku od moje pesme. On me gleda,onako, kao dete koje pokušava sa osmehom da prikrije neku sitnu nepodopštinu.Ja imam nesporazum sa tipovima koji sve znaju o Rakiticu, a nikad nisuculi za Štulica i Stublica. Za razliku od njih mojim citaocima nije potrebanRakitic da bi razumeli tu pesmu.
U kojim koordinatima se krece tvoj književni senzibilitet.

U decembru 1995. sam u jednom intervjuuna slicno pitanje odgovorio da volim jednu ne mnogo poznatu poljsku pesnikinjukoja se zove Vislava Šimborska. Ta pesnikinja je vec sledece godine dobilaNobelovu nagradu. Dakle, volim tu pesnikinju ne samo zbog njene poezijenego i zbog njenog skromnog života i moralnog stava bez kojeg mislim dane može da postoji pravi pesnik. Verujem da samo moralan covek može bitipesnik i da je etika u životu važna koliko i estetika u pisanju. Na primeruŠimborske može se videti i koliki je znacaj prevodioca za poeziju i sudbinupesnika. Da nije bilo Petra Vujicica koji je tako dobro preveo njenu knjigu"Svaki slucaj" i Biserke Rajcic koja je kasnije prevela i drugenjene pesme mi bismo tu pesnikinju otkrili tek pošto je dobila Nobelovunagradu.
''Covek je ono što je mislio o sebi kad je bio mlad'', kažeš u jednojsvojoj pesmi.

Da, ja stvarno mislim da starost nije mudrost,da je starost secanje na mladost. Mislim da si najozbiljniji i najpametnijisa 17-18 godina i da kasnije u životu samo ponavljaš i potvrdjuješ svojepredstave o životu i svetu odredjene, u dobroj meri, tvojim karakterom.Mislim da se covek ne menja sa godinama i da u sebi uvek nosi pecat svojemladosti kao što nosi bolest ili znak u horoskopu.
U pesmi Peter Handke dolazi u Beograd govoriš o necistoj savesti Srbakoju su ovim povodom oni pokušali da operu.

To je pesma o nama, a ne o Handkeu. Mislimda je Handke u jednom prljavom i nepotrebnom ratu odabrao stranu kojuje bilo najteže odabrati. To je moralna pozicija koja zaslužuje poštovanje.
Držiš se po strani od književne caršije i institucija, pa verovatno zbogtoga si jedan od zaista retkih pesnika bez nagrade.

Sa našim književnim nagradama nije samoproblem u njihovom broju nego i u njihovom smislu,buduci da kriterijumiprilikom odlucivanja o njima u najvecem broju slucajeva nisu pošteni.To dovodi u pitanje ne samo žirije i osnivace nagrada nego i pisce, šedovodi u pitanje pisce sa najviše nagrada. Posebna su prica te cuvenemedunarodne nagrade za koje niko nije cuo. Pokušajte da nadete na Internetunagrade koje je dobio taj naš pesnik cije najnovije prezime se bolje pamtiod naslova njegovih knjiga i necete uspeti jer su te nagrade kao i njegovestipendije i turisticka putovanja osmišljene za domacu upotrebu i fasciniranjeklimaktericnih novinarki u redakcijama naših nedeljnika i casopisa. Našknjiževni život je pun medunarodno priznatih, prevodenih i nagradivanihpesnika cijih se pesama niko ne seca. Našom književnošcu poslednjih godinaupravlja jedna intelektualna mafija koja otvara festivale, piše recenzije,deli nagrade, mešetari u medijima i izdavackim kucama. Ona je, poput svakemafije, neraskidivim vezama povezana sa vlašcu i svesna da njena sudbinazavisi najviše od sudbine vlasti. Oni su bili prvi zagovornici projektakoji je doskorašnja vlast pokušavala da ostvari i oni ce biti njena poslednjalinija odbrane. I kad padne poslednji clan prave mafije oni ce u svojimzavicajnim, guslarskim tonalitetima, žaliti za vremenima kad su piscibili i narucioci i izvršioci jedne politike.

Nebojša Grujicic


 

MISLIM DA NE ZNAS S KIM IMAS POSLA,MALA

Sa Radomanom Kanjevcem razgovaralismo u otmenom ambijentu suterenskog beogradskog kafea, umorni od jednoggadnog novinarskog dana. Loše raspoloženje, medutim, ocigledno ne spadau ozbiljne Kanjevceve neprijatelje - on mrzovolju neutrališe kao od šale!Toj veštini ga je naucilo životno iskustvo. "Davno sam prestao dapreterujem u životu", rekao nam je Kanjevac, i žurnalisticka nervozaišcilela je kao carolijom odnesena.

Neposredan povod za susret sa urednikomKulture na Drugom programu Radio Beograda bila je njegova cetvrta knjigapoezije - poema "Mislim da ne znaš s kim imaš posla, mala".Ovim pitkim stihovima prethodile su tri Kanjevceve pesnicke zbirke: "Reciza pevanje", "Otvoreno pismo" i "Kao ruka niz vratkontrabasa".

-Dobra poezija je uvek kretanje po ivicinoža, balansiranje izmedu ironicnog i pateticnog. Ironija ume da predeu cinizam, a tada se i sam pesnik oseti neprijatno, i to, jednostavno,nije to. Jedna od glavnih opasnosti za poeziju krije se upravo u prirodnomnagonu pesnikovom da pretera, da nešto isforsira. Pesma to ne trpi - dabi uspela, mora da odiše merom. Sa prozom stvari drugacije stoje: Dostojevskise možda citav sastoji iz preterivanja - kaže Kanjevac.

- Naš sagovornik nerado ulazi u dodatneanalize svojih stihova, pa tako izbegava da komentariše pasaž iz novepoeme koji glasi: "Teški se miris poraza širi oko Srbije/covek razmišljada li da ode ili da se ubije". Pristaje, ipak, da kaže koju rec ostihu koji nam sugeriše da je "promiskuitet porok kao i svaki drugi- bolest provincijalaca u velikim gradovima".

Promiskuitet nikada nije zadovoljstvo. Toje samo uteha. Jeste menjanje žena i jurcanje za njima tipicno za provincijalcakoji se nade u velikom gradu i pokušava da izbori svoje mesto pod suncem.Primetio bih, kad smo vec kod toga, da velike stvari pokrecu upravo provincijalci.Medu velikim umetnicima naci cete ogromnu vecinu provincijalaca. Velikepoduhvate ostvaruju upravo ljudi koji ne žive u mestu u kojem su rodeni.Pogledajte samo Dostojevskog, Tolstoja, Hitlera... iz egzistencijalnihsukoba radaju se znacajne karijere. Sa cisto literarnog stanovišta, onošto je loše za život, obicno je dobro za pisanje. Provincijalci se suocavajusa tom vrstom konflikta, moraju da "grizu" da bi uspeli. Voljaim je neumitni saveznik, i zato i - uspevaju.

Kanjevac je tokom druge polovine osamdesetihsaradivao sa poznatom niškom grupom "Galija". Kao tekstopisacpotpisao je mnoge hitove popularnog benda; njegova stihotvoracka "ceda"su pesme "Skadarska", "Trube", "Seti se maja","Da li si spavala (da li si sanjala kako se ruši Avala)", "Sloboda","Kad me pogledaš"... Iz rokenrola je pocetkom devedesetih izašaoosetivši da su mu "ti okviri postali pretesni".

- Kad pišeš tekstove za rok pesme, postojisijaset ogranicavajucih faktora: melodija, pa potreba da se to proda uvelikom broju primeraka - što podrazumeva izvesnu dozu banalnosti, a limitirate i licnost osobe koja ce tu pesmu pevati; moraš da napišeš nešto štoce njemu, ili njoj, pristajati. Pesma je, da kažem i to, uvek bolja kadprvo nastane tekst. Kad pišeš stihove na gotovu kompoziciju, u startusi ogranicen do te mere da gledaš kako da sve skockaš i, naprosto, nemožeš da pružiš maksimum - objašnjava Kanjevac. Bez naglašenog sentimentalizma,ali sa otvorenom, muškom nostalgijom, 41-godišnji "srpski Nabokov"(poema "Mislim da ne znaš s kim imaš posla, mala", po recimasamoga autora, prati odnos vec sredovecnog muškarca i tek stasale adolescentkinje,Lolite na beogradski nacin) prica o staroj, teritorijalno velikoj Jugoslaviji,"naucnofantasticnoj zemlji koja je svojim žiteljima omogucavala naucnofantasticanpogled na svet".

-U toj zemlji moral nije bio tržišni, komercijalanije diktirala nacin razmišljanja i življenja. Mi smo pripadali rok kulturii osecali snažne veze izmedu rokenrola i komunizma - bilo je tu identicnihideja i manira, poput kosmopolitizma, kritike zastarelih vrednosti i klišea,prezira prema konzervativizmu. I devedesete smo docekali cvrsto uverenida cemo imati hrabrosti i potencijala da promenimo svet. A onda su nas,jednostavno, babe i dede oduvali glasackim listicima.

Pesnik i novinar, koji kaže da i kod književnikai kod "sedme sile" nailazi na odbojnost i zavist, "zatošto ljudima ne odgovara kad ne mogu da te svrstaju tamo gde oni misleda bi trebalo", svojevremeno je studirao žurnalistiku na Fakultetupolitickih nauka i smatra da mu stecena saznanja i danas predstavljajudragoceni "bekgraund":

- Napustio sam studije kada su mi do krajabila ostala još dva ispita sa trece i cela cetvrta godina, ali sam izvukaobarem jedno vrhunsko iskustvo: na tom faksu vrlo brzo ukapiraš da se sve,ali zaista sve što može da se desi u politickom životu jedne zemlje, vecnegde desilo, i to više puta, u razlicitim epohama i na raznim meridijanima.Ovo što mi doživljavamo poslednjih desetak i više godina, na razlicitimmestima i sa drugacijim akterima dogadalo se ko zna koliko puta. S obziromna to da sam, studirajuci, posebnu pažnju posvetio istoriji politickihteorija, prosto nisam imao razloga da svakodnevicu minule decenije primamsa takvim emocijama i zgražavanjem poput onih kojima je sve to padalona glavu kao svetsko cudo, kao nešto što nigde i nikada nije videno -kaže u razgovoru za BONI magazin Radoman Kanjevac, pesnik koji se boriza svoj status umetnika pisane reci, verujuci da se tako bori za poezijusamu, diskretni balkanski zavodnik i - da ne komplikujemo - jedan sjajan,tolerantan i staložen tip sa kojim je pravo uživanje pricati.

Vladimir D. Jankovic


 

NISAM BUNTOVNIK

Borba,02.12.1995.

Radoman Kanjevac,jedna od najupecatljivijihpojava u domacem rokenrolu,covek koji je,kako to vole da kažu,sa grupomGalija pokazao da se sa rokerima može stvoriti stav,urednik emisija Indeksovoradio pozorište,Prodor,Niko kao ja,tvorac televizijskog OK kanala,kojije nagovestio politicke i druge pluralizme na ovom protoru,zagovornikje stava da svako vreme ima svoju muziku.

Posle nešto dužeg cutanja opredelio se damu je vreme za poeziju.Objavio je u Proeteju svoju prvu pesnicku zbirkuOtvoreno pismo.Recenzent ove klnjige Matija Beckovic je preporucuje kaolirsku autobiografiju.Pitamo Kanjevca vidi li je i on tako.

-Kao što je svaka knjiga,u izvesnom smislu,otvorenopismo citaocu,tako je i svaka knjiga pesama lirska autobiografija pisca,otkrivajucicesto,izmedju redova,cak i ono što je pesnik pokušao da sakrije.Taj autobiografskielement je izgleda u ovoj knjizi veoma upadljiv,cim je Matija to zdvojiokao njenu glavnu karakteristiku.On je cak predložio da sve pesme u knjiziobjavim hronološkim redom,onako kako su napisane,da bi taj biografskidetalj,sa datumima i godinama,došao još više do izražaja,ali sam ja,snjegovim dopuštenjem, ipak odlucio da pesme organizujem u tri celine kojese tematski i po formi razlikuju toliko da su cak mogle biti objavljenei kao zasebne knjige.Jedno vreme sam imao i misao da ovoj knjizi dam inaslov Autobiografija,ali sam se ipak odlucio za Otvoreno pismo.Uciniosam to pre svega zato što ona nije samo lirska,nego je u prilicnoj merii epska knjiga,ona ne govori samo o meni,nego govori dosta i o ovom vremenu.Tonije prijatna knjiga,ona je puna neprijatnih pesama,pomalo je depresivna,ana momente i romanticna.

PLIVAM UZVODNO

Preporucujete citaocima da prvo citajutreci ciklus po kome je knjiga i dobila naslov.Zašto?
- Zato što je treci deo knjige najprovokativniji i,na neki nacin,najvišepodseca na mene kakvog me ljudi doživljavaju.Od "Indeksa 202",preko"Indeksovog radio pozorišta", televizijskog OK kanala,pesamakoje sam pisao za "Galiju" pa sve do ove knjige ja sam,cinimi se,išao istim putem,tako da se i u ovoj knjizi vidi da ima u meni neštošto me stalno gura da plivam uzvodno i da to radim uz vetar iako je nizvetar lakše i brže se stiže do cilja.Taj put,za koji je dovoljna samohrabrost,nalazi se u trecem delu ove knjige i ja ga preporucim ponekomcitaocu kao test posle kojeg dolaze zadovoljstva.Iza te parade,medjutim,nalazise suština,ono što je smešteno u prva dva dela knjige:Tamnava tiho,tiho,tecei Leto u Lenjingradu.Tu se nalazi ljubav i ona jedna pesma po kojoj ceme ljudi pamtiti kad sve ovo prodje.

Smatrate li da su u pravu oni koji upozoravajuda nas vaše ljubavne pesme obmanjuju,da ih treba citati kao politicke,ilimislite da je taj stav proistekao iz jednostavnog uverenja da vi ni ocemu ne možete pevati bez sumnje i pobune?
- Neke moje ljubavne pesme zaista se mogu citati kao politicke,medjutimpogrešno je poeziju citati kao politiku.To su ipak pesme i treba ih citatikao pesme,a ne kao politicke poruke.Da sam hteo da se bavim politikomja bih se upisao u neku politicku stranku.Umesto toga,ja sam i ovom knjigompokušao ono što poklušavam citavog života-da spojim dve,na prvi poglednespojive stvari,politiku kao umetnost moguceg i poeziju kao umetnostnemoguceg.Pokušavam da pevam o politici kao što neko drugi peva o ljubaviili o moru.Politika je u mojim pesmama samo tema,a poezija je ideja. Zadobru pesmu nije dovoljno imati hrabrosti,potrebno je da je pesma dobranezavisno od teme,nezavisno od politike.A,što se tice drugog dela vašegpitanja,ja zaista ,kao i citav naš narod,sumnjam u sve i ne verujem niu šta bez pogovora.Buntovnik, medjutim,nisam jer pobune uvek dodju kasnoi naprave vecu štetu od koristi.

ROKENROL POSTAO DOSADAN

Celokupan Vaš dosadasnji rad dobrim delomje ugradjen u ovo što predstavlja rokenrol na našoj sceni.Kako danas gledatena rokenrol.Koliko se i da li se on primio kod nas?
- Rokenrol je muzika pisana po meri engleskog jezika i samo na tom jezikuta muzika zvuci dovoljno dobro.Da nije tako znali bismo bar jedno svetskipoznato ime koje peva rokenrol na francuskom,španskom ili nemackom jeziku.melodijau rokenrolu istovetna je melodici govora u engleskom jeziku isto kao štoje melodija naših naro- dnih pesama prilagodjena melodici našeg jezika.Našrokenrol je isti kao i poljski,špa- nski ili francuski,dakle nedovoljnoautentican.Uprkos tome,mojoj generaciji rokenrol je dao sve što je imaoi uzeo naše najbolje godine i zato cemo mi,deca pedesetih i šezdesetih,dokraja života negde na dnu srca nositi pecat rokenrola.Ovo vreme raspa-danja komunizma i nekih država,jacanja nacionalizma i desnicarskih pokretau celom svetu,otvorilo je jedan istorijski proces suprotan nacelima rokenrola.Vremenompo- trošen i kao muzicka forma on je postao dosadan i predvidiv.U poslednjihdeset go- dina u svetu se nije pojavilo nijedno ime koje nudi nešto novou oblasti rokenrola,svi sviraju stare,potrošene obrasce,kao džezeri.Rokenrolje postao džez,a to je nešto veoma dosadno za moj ukus.

PESMA JE NADA

Znaci li to da je rokenrol ostao iza Vas?
- Sa svojih trideset pet godina ja sam prestar za rokenrol a premlad zaumiranje,kako bi rekao Jan Anderson.Znate,nisu svake godine za svaku muziku.Nakoncertu Roling stounsa u Budimpešti video sam cetiri starca kako se blesaveza pare,simulirajuci rokenrol,ali to nije bio rokenrol.Nekome je rokenroldovoljan za citav zivot kao sto je nekome jedna zena dovoljna za citavzivot,a nekome nije.

Sticem utisak da ne verujete preteranoni u snagu poezije?

- Branko Miljkovic je napisao da ce jednogadana poeziju svi pisati.Replicirajuci na to Matija Beckovic je napisaoda poeziju više niko nece pisati.Ne znam ko je od njih dvojice u pravuali je cinjenica da kod nas svi pišu pesme,a da ih malo ko cita.U svetuverovatno ne postoji zemlja sa više pesnika,a manje citalaca.Danas jeveci dogadjaj procitati nego napisati knjigu.Ovi što imaju novac ništane citaju,a ovi koji bi nešto i procitali nemaju ni novca ni vremena odsilnog biznisa.Knjižare su pune parfema i kolonjske vode,a tamo gde seknjige prodaju morate da pregazite celokupnu svetsku beletristiku da bistedošli do prve knjige pesama,zaturene u neki cošak kao da je namerno krijuod citalaca.Na radiju i televiziji knjige su postale odbacene,getoiziraneu dosadne emisije,zabacene u najgore termine.Pesnici ce,sva je prilika,postatiretkost kao oni stari zanati,kaocurcije,terzije ili saraci.

Jelena Kosanovic


 

ZABAVA ODBACENIH

Duga,23.12.1995.

Momak koji je osnovao Indeksovo radio pozorište,OKkanal,bio urednik i voditelj radio emisija "Prodor" i "Nikokao ja",autor tekstova za sve hitove grupe "Galija" odnedavnoje i pesnik sa zbirkom "Otvoreno pismo";u razgovoru za "Dugu"govori o moši i nemoci poezije,o rokenrolu kao muzici komunizma,o pesmamai angažmanu i novinarskom klišeu razocarenja.

Radoman Kanjevac,novinar i pesnik kojije posle nekoliko desetina pesama koje su napamet znale i pevale hiljadeljudi zajedno sa grupom Galija,tek sada objavio svoju prvu zbirku poezijeOtvoreno pismo pojavljuje se kao zreo pesnik generacije (1960) koja jeodlucila da se napokon uozbilji.Zato u njegovim ljubavo-politickim pesmamaima ne samo traga generacije koja je u medijima omirisala i dah gradskihkomiteta i višestranackih izbora,i demonstracija i uzaludnosti mnogihangažmana,nego možda više od svega ima osecanja odgovornosti prema vlastitojpoziciji u ovome u cemu smo se svi našli.Zato ovaj razgovor ne može bitirazgovor ni o lepoti metafora,niti o njihovom znacenju,nego možda najvišeo nama,o generaciji koja je komunizam shva- tala suviše neozbiljno a orokenrolu mislila da je najznacajnija stvar na svetu.

Sta je pesma?

-Pesma je muzika,melodija,pesma nije sadržaj.Pesmanije poruka,pogotovo ne poli- ticka poruka.

Teško mi je da spojim novinarstvo i poeziju?Odakleti te pesme?

-Ja sam,u stvari,na neki nacin,iz novinarstvapobegao u poeziju.Pesme sam poceo da pišem negde polovinom osamdesetihgodina,kada sam pretpostavio,s razlogom,da u novinarstvu više necu imatišta da tražim.Pokušao sam da izbegnem kliše razocarenja, najblaže receno.Negdesam shvatio da stižu teške godine i želeo sam da ne budem, kao novinar,natoj vetrometini.Nisam hteo da budem u toj profesiji koja je vazda bilaudarana sa svih strana,koja je bila najveca žrtva citave ove situacije.Mislimda su svih ovih godina novinari najviše trpeli,ali i da su najniže pali.Poezijaje,sa druge strane, jedan prostor koji ti omogucava da se izražavaš umetaforama,da ne odgovaraš mnogo za ono što kažeš,da nisi upucen za velikibroj ljudi i da u tom smislu imaš manju odgovornost,pa na neki nacin imanju odgovornost prema sebi.Kada sam poceo da pišem za Galiju ja sam,ustvari, bežao iz novinarstva.

Jesi li ti doplivao do Galije ili je Galijadoplivala do tebe?

-Našli smo se istovremeno.Bilo je leto,onisu svirali u nekom omladinskom rokerskom kampu u Makarskoj,a ja sam tamovodio neki program.Potpuno smo se slucajno sreli.Oni su pre toga bilisnimili dve-tri ploce,bili su nešto malo popularni na pocetku,a onda supali u popularnosti.Trebalo im je pomoc i ja sam skupio hrabrost i predložioim da nešto napišem.Da je to bila neka poznatija grupa,ne bi mi palo napamet da im tako nešto predložim.Imao sam mali rizik da ce to propasti,ioni su prihvatili.I snimili smo zajedno cetiri ploce,od kojih je ta cetvrtabila možda najlošija. Ali,ove prethodne tri su bile odlicne,imale su koncepti napravile od Galije veliku grupu.

Da li si onda poceo da dobijaš ponude iod drugih grupa?

-Jesam,ali ih nisam prihvatao,jer nisamvideo razlog za to.Meni pare nisu dovoljan razlog da bih nešto radio.Nemogu pesme da prodajem za pare.Suviše sam vezan za to što pišem da bihmogao tek tako da rasprodajem.Uvek mi je bio potreban neki jaci razlogda bih pesmu mogao da prodam.Osim toga,svaki takav projekat na izvestannacin bi mi znacio izneveravanje toga što sam radio sa Galijom,nešto kaokurvanje,a ja i nisam taj tip.Napisao sam jednu pesmu za Viktoriju i DinaDvornika- zvala se Od Splita do Beograda.To je bilo pred samo umiranjeJugoslavije,bila je to labudova pesma i više ništa osim toga nisam radio.

Pominješ umiranje Jugoslavije.Kako si tilicno to doživeo,kao pesnik,kao novinar i kao predstavnik naše generacijekoja je potpuno živela u fanatizmu "Od Splita do Beograda" ili"Od Vardara pa do Triglava"?

-Mi smo u tim pesmama predvideli dosta onogašto ce se dogoditi.iako to sada zvuci kao otrcana fraza,suviše je danasonih koji su nešto predvideli.Kako sam ja doživeo raspad Jugoslavije?Mislimda je cela ta naša generacija poslednja generacija koja je živela pravirokenrol i komunizam.Mi smo te dve stvari doživeli u punoj snazi.Kad seraspao komunizam,raspalo se i sve što je uz komunizam išlo,raspao se irok end roll.

ROKENROL JE DIVNO STAJAO KOMUNIZMU

To je vrlo zanimljiva teza.Kako povezuješrokenrol i komunizam?

-Mislim da je rokenrol vrlo dobro pristajaokomunizmu,ma kako to nekome neozbiljno zvucalo.To su dve,po mnogo cemu,bliskeideologije.Komunizam,sa svojim internacionalizmom,koji je povezivao dobardeo sveta-dve trecine sveta,i-sa druge strane-rokenrol koji je muzikakoja je uz to odlicno išla.Raspadom komunizma nestalo je i te jedne idejena kojoj se i rokenrol držao.Sada nema više rokenrola u svetu.Amerikanciponovo slušaju kantri ili rep ili rejv.Nestalo je ono na cemu se rokenroldrzao.Ja sam pocinjao da pišem pesme onda kad je sve to pocelo da se raspada,kadsu rokeri prestajali da pišu pesme.To je bilo van tadašnjeg trenda i mislimda je to jedan od velikih komplimenata za tu grupu.Ja sam se uvek trudioda radim baš ono što nije u modi,sto ne može da se stavi pod odrednicu"in".Meni je veoma važno bilo da ne budem u modi,narocito sadakad je u modi postmodernizam,kad je to nešto što drži do mode i u svomeimenu,meni je jako važno da ne budem tu.Na neki nacin to bi se moglo recii za Galiju,jer je to bio jedan totalno demode bend koji je svirao rokenroi kad ga niko drugi nije svirao i koji je svirao nešto sto je bilo vrloarhaicno i demode. Sto se tice raspada Jugoslavije,mislim da smo mi,kojismo bili na Politickim naukama,naucili da politiku ne shvatamo ozbiljno.Previšeozbiljno. Bilo je to nešto kao deo obaveznog otpora naše generacije,kojaje,valjda,na taj nacin pokušavala da sacuva normalnost.Mnogi ljudi ovdetu distancu prema politici nisu imali,i možda i to dovodi do ratova,krvoprolicai ovakvih politickih potresa.Strast i prevelika ozbiljnost proizvode tragedije.Vecina naših rokera je raspad Jugoslavije doživela veoma tragicno, kaoda im je neko ugasio svetlo i kao da su odjednom zapali u potpuni mrak.Umestoda pišu pesme o bilo cemu-o sebi,na engleskom su mogli da ih pišu,onisu pravili koncerte na kojima su porucivali "Ne racunajte na nas"onima koji i tako na njih nisu nikad ni racunali.

Pominješ politicke pesme.Šta može poezija?Štajoš može poezija?Moze i da uspava,moze i da zanosi,i da opominje.

-Da,može i da opominje,i možda je to najvišešto može:da opominje.

Veruješ li u takve zadatke poezije?Poezijai angažman?

-Zadatak poezije je da bude lepa,a ne angažovana.Nezavisnood toga o cemu je u pesmi rec.To važi i za "Lili Marlen" i za"Od izvora dva putica".

Živimo u vreme zv."velike porote".Suocenismo sa fijaskom ideje o angažmanu. Ispada da su ovde više krivi piscii pesnici,nego politicari i vojskovodje.

-Ne mislim da su pisci i pesnici nevini,timpre sto su se više bavili politikom nego pisanjem.Ali,van pameti je idejada je iko od njih kriv za ovo što se nama dogadja. Njihova je stvarnamoc bila potpuno minorna i bez ikakvog dometa.Nijedan naš pisac ne možebiti "kriv" u politickom znacenju te reci,jer se zna ko je donosioodluke.Konacno,i pre ovog rata razni pisci pricali su razne stvari,a vlastje od toga birala ono sto joj je najviše odgovaralo.Pisci su samo nudilirazne varijante puta koji je,ipak,samo vlast birala.Kao što je osamdesetihgodina uzela ono sto je pisao Dobrica Cosic,mislim da im ni sada necebiti teško da uzmu ono što je pisao Vidosav Stevanovic ili Milorad Pavic.Zaovo sto nam se dogodilo mislim da su krivi oni koji su se pravili ludi,onikoji nisu hteli da kažu šta misle,oni koji su prezirali politiku.Ništamanje od onih koji su govorili nisu krivi oni koji su ignorisali ovo stonam se dešava,ili su otišli iz zemlje ili su bili u takozvanoj unutrašnjojemigraciji.Ne bi bilo u redu,mislim,ni njih uzeti iz odgovornosti.

Da li je,po tvom mišljenju,moguce napravitidobru pesmu,a da se njom promovišu lose emocije?Mržnja,rat,na primer?

-Prvo,ne postoje loše emocije.Mislim dasu sve emocije podjednake.Mržnja nema manji legitimitet od ljubavi.Mržnjaima cak možda vecu snagu od ljubavi.

Može li,po tvom mišljenju,pesma u slavuvodji,biti dobra pesma?

-Pesma je stvar u kojoj poruku ne trebamešati sa estetskim,mada je meni licno,veoma neukusno da se piše panegirikvodji.Zato što je to jedna pozicija koja se od pisca,od pesnika ne ocekuje.Toje udvorištvo koje meni ne ide uz pesnika kome bi trebalo da su istinai moral iznad svega.Jer,takvo udvorištvo uvek pretpostavlja neku koristkoju ceš od toga dobiti. A svejedno je onda da li ceš nekome napisatipanegirik ili si mu clan neke idejne komisije.Te pesme se pišu sa politickompredtezom i to je ono što je meni ružno.Pa ipak,ima jedna knjiga "Tomajka više ne radja" sa pesmama koje su pisane u slavu Josipa BrozaTita.Tu ima prelepih pesama,zaista.Ali,knjiga je ružna.

POLITIKA JE PUNA EROTIKE

U tvojoj prvoj zbirci pesama "Otvorenopismo",koja je upravo izašla,ti,zapravo, imaš više od pola knjigepolitickih pesama,pesama koje se bave,kako bih ja to nazvala,politickimdemonom.

-Ti si to tako doživela,a za moj ukus,toje malo preoštro receno.To su pesme posvecene vladaocu.Kod nas su ljudinavikli da citaju satiricne pesme koje su rimovane,pa se sve to svedena,kao,neku srpsku satiru,od Domanovica pa nadalje.Hteo sam da malo odstupimod te tradicije i da napišem pesme koje su politicke,ali u kojima se ljubavi politika preplicu na sve zamislive nacine.Jer i u politici ima strastikoliko i u ljubavi.Politika je puna erotike.

Kako tumacis cinjenicu da takvih pesamaima veoma malo u americkom pesništvu,na primer?

-U Americi je nepoznat odnos izmedju vladaocai naroda kakav je,na primer,danas u našem narodu-a to je odnos fatalneljubavi prema vladaocu,takav odnos tamo ne postoji.Ta ljubav je vrlo slicnaonoj kakvu covek može da oseca prema fatalnoj ženi: on je voli,i svi mugovore da ce ga upropastiti,ali to je jace od njega.Tako naš narod volisvoje politicare.Možda to ima neke veze i sa pravoslavljem,i o tome bivredelo razmisliti,mi ni Boga ne doživljavamo kao sav normalan svet.

Prepoznaješ li trendove u našoj poezijikoji se menjaju slicno kako se menja i politika?

-Život i poezija su veoma uslovljeni.Mislimda mi sada proživljavamo veliku smenu- od faze koja je pocela od Dobricedo Djoga i Noga,iz te faze prešli smo u takozvanu srsku postmodernu,gdenas cekaju Pavic,Basara,Danilov,iz jedne literature pune pisaca koji sudržali do nacionalnog,što je bila opozicija ondašnjem režimu,mi smo prešliu literaturu koja je opozicija sadašnjem.Ali,ako posmatraš odnos vlastii literature,opet imamo istu pricu.Literatura ponovo stanuje u opoziciji.Pisanjemse bave oni koji su pali s vlasti,pisanjem se,izmedju ostalog,bavi sirotinja.Toje zabava za odbacene.I oni ce pisati knjige dok ne dodju na vlast-nabukvalnu i knjizevnu vlast, a onda ce prestati da pišu.To je zakonitost,toje ovde normalno.

U jednoj od svojih pesama kažeš:"Jasam covek sa dva lica,i Matija i Dobrica".

-To je više politicki nego literarni stav.Timstihom hteo sam,na neki nacin,da negiram i partizane i cetnike,odnosnonjihovu poluvekovnu netrpeljivost.Ja sam iz jedne partizanske porodice,alisam 13.maja 1991.godine bio na Ravnoj Gori,kad je otkriven spomenik DražiMihajlovicu i rekao bih da je presudni razlog da odem tamo bio da vidimjedno mesto na koje nas nisu vodili dok smo išli u školu.Napisao sam ijednu pesmu o tome,i secam se da su me svi odmah strpali u cetnike.I mojdeda,koji je bio na Golom otoku pet godina,kad bi ustao iz groba morada bi me prokleo,jer je bio partizan.Moj otac je bio komunista.Ali,jajednostavno želim da tu podelu prvazidjemo,da zaboravimo,da se ne delimo,ada naucimo da poštujemo sve ljude koji su nešto uradili za naš narod,nezavisnood njihovog politickog uverenja.Jer,glavni problem ovog naroda je u tomešto u našem narodu ne postoji niko ko je poštovan od svih.Dobricu ne podnosecetnici,Matiju ne podnose partizani,a Krležu su u Hrvatskoj poštovalisvi.

U mnogim tvojim pesmama isticeš i svojepoliticke stavove.Jedan od njih je da "ne pripadaš nikom". Zaštosi tako opcinjen tom idejom?

-Zato što je biti sam jedini stvarni preduslovslobode.Samo sam covek može biti istinski slobodan.Sve ostalo je kompromis.

Mirjana Bobic Mojsilovic


 

KAD SE DJAVOUSELI U DUŠU

Blic,04.12.1999.

Zbirka "Kao ruka niz vrat kontrabasa"licna ispovest u vremenu u kojem je sve postalo javno Radoman Kanjevacje u poeziju zakoracio pišuci stihove na muziku grupe Galija,a kao posledicaove saradnje ostala su cetiri albuma.U antologiji jugoslovenske rok poezijezastupljen je sa dvanaest pesama.Posle razlaza sa Galijom objavio je zbirkeReci za pevanje i Otvoreno pismo,a nedavno se pojavila i knjiga nežne,temeljnoprocišcene i nepretenciozne poezije Kao ruka niz vrat kontrabasa.

Po cemu se ova knjiga razlikuje od prethodnih?

-To je romanticna,sentimentalna,nežna knjiga,razlicitaod ovog vremena.Jedna licna ispovest u vremenu u kojem je sve postalojavno.Ona ima jednu smirenost kakva mi je bila potrebna u ovom trenutkui mislim da nastavlja kontinuitet nekih mojih ranijih ljubavnih pesama.

Mora li u Srbiji svaki covek da bude pesnik?

-Ja nisam pesnik iz nužde,ja sam pesnikiz zadovoljstva.Mogao sam u životu da radim i neke druge stvari,koje minisu loše išle.Medjutim,s poezijom je problem u tome što, ako radite neštodrugo,cini vam se da izneveravate ono do cega vam je najviše stalo. Pesnikje nešto poput djavola,kad vam se on useli u dušu postajete njegov rob,neradite ono što bi trebalo nego ono ya šta mislite da bi njemu bilo povolji.

Ne pišete više za "Galiju"?

-Prestao sam da saradjujem sa "Galijom"jer su i "Galija" i rokenrol postali suviše uzan okvir za onošto sam u jednom trenutku želeo da kažem.Lepota pisanja pesama je presvega u tome da istovremeno vladaš i melodijom i smislom.Pisati na tudjumelodiju znaci biti lišen tog najveceg zadovoljstva.

Tiraži pesnickih zbirki su mali...

-Neke moje pesme napamet zna hiljade ljudi,takoda zaista nisam opterecen tiražom ili prodajom.Za mene je istinsko zadovoljstvorad na knjizi,a sve propratne pojave- književne razgovore,promocije,kriticare-doživljavamkao veliki teret.

Ko je za Vas najveci pesnik u ovom veku?

-Najznacajniji i najuticajniji pesnik uovom veku je Bob Dilan.A kod nas je to,svakako,Džoni Štulic i s njim seniko ne može porediti.

Ne bavite se više intenzivno nivinarstvom.Zašto?

-Na neki neobjašnjiv nacin ja sam proteraniz novinarstva u poeziju.I kad mi je Bog vec dodelio takvu sudbinu ondataj krst nosim sto je moguce prirodnije.Ne bunim se i ne jadikujem.Osecamse kao pesnik.

Olivera Djurdjevic


 

BEZ VLAŽNIH MARAMICA

Blic,07.12.1999.

Knjiga pesnika Radomana Kanjevca Kao rukaniz vrat kontrabasa promoviše se ovih dana širom Srbije na svojevrsnojpesnickoj turneji.O ovom,za nas neubicajenom nacinu promocije književnihdela,Kanjevac kaze:

-Mnogima je neobicno što sam se odlucioda putujem iz dana u dan i da citaocima dolazim na noge.Koristim samoiskustva savremenih nacina komuniciranja sa citaocima,a to je modernijeod onoga što vecina pisaca radi.Kod nas ima pisaca koji pišu i žive kaoda se nalaze u 19.veku,pa tako i komuniciraju sa svojim citaocima.

Atmosferu koja vas okružuje možda najboljeopisuju vaši stihovi "bez vlažnih maramica"?

-Poezija se obicno nalazi na granici izmedjupatetike i ironije.ja bih voleo da sebe više vidim kao ironicnog pesnika.Iinace mislim da kao narod i kao prostor bolujemo od viška patetike.

Ipak,cini se da u knjizi i na promocijamaizostaje ona doza provokacije koja se od vas ocekuje?

-Mislim da angažovane pesme nisu dobre jerstalno morate da ih objašnjavate.Takozvani angažovani pesnici bili suveoma popularni u vreme komunizma.Kad je nestao jednopartijski sistemsvi ti pesnici i drugi umetnici kojima je hrabrost bila zamena za talenatbrzo su zaboravljeni.

Neki kriticari primecuju dozu drskostiu pesmi o Peteru Handkeu?

-Tu pesmu nisam pisao zbog Handkea,negozbog nas.Volim Handkea,pre svega,zbog njegovog moralnog stava.On je,uhaosu koji se nama dogodio,odabrao stranu koju je najteže bilo odabrati,narocitoiz ugla sredine u kojoj on živi.Mi smo od tog viteškog stava napravilineukus.Mi u svemu preterujemo,pa preterujemo i u tome kad nas neko podržava.Preteranonapadamo one koji nas ne vole i preterano obožavamo one koji nas vole.

Vaša turneja završava se pred beogradskimcitaocima.Kako ce izgledati taj skup?

-Ta promocija(zakazana za 9.decembar u Skupštinigrada)imace dva dela.U prvom delu razgovarace se o knjizi,dok ce u drugomdelu biti priredjen Koncert za kontrabas i kamerni orkestar nemackog kompozitoraKarla Ditersa fon Ditersdorfa.Koncert organizujemo,ne samo zbog slicnognaziva knjige,vec i iz osecanja nepravde prema muzici i muzicarima naknjiževnim vecerima.Naime,mi pesnici na takvim skupovima muziku uvek stavljamou drugi plan,samo kao podlogu za ono što mi govorimo. To je nepravednoprema muzici i muzicarima jer muzika je osnova poezije.

Mile Veljkovic


 

COVEK CUTI POSLE RATA

Nezavisna svetlost,07.12.1995.

Politicka situacija u Srbiji danas poredise sa vremenom "posle svirke".Ljudi koji se bave muzikom znajusta dolazi posle...

-Mislim da se mi sada osecamo kao posleporodjaja.Kod žena posle porodjaja postoji sindrom koji se zove postporodjajnadepresija.Kad žena dugo ocekuje bebu i posle porodjaja padne u jedno potpunoletargicno stanje.Mislim da se mi kolektivno osecamo tako.Ja posebno,jersam objavio jednu knjigu koju sam cekao kao bebu. Posle svirke vlada vecimir nego sada kod nas.Posleratna vremena opasnija su nego ratna.Najvišeima samoubistava posle rata.Tuge u ljudima najviše je posle rata.Poslerata niko nije pobednik,niko nije sasvim zadovoljan. Pogledajmo sta sedogadjalo u Rusiji posle 1920.godine,posle cuvene Oktobarske revolucije.Ilikod nas,nakon 1945.godine.Najveci zlocini pocinjeni su od 1945.do 1948.godine.Kolektivnosu ubijani ljudi,ni krivi ni dužni.Ko je bežao preko slovenacke granicevracan je iz Austrije da bi ga naši ubili u Sloveniji.Sve se to dogadjaloposle rata. To je vreme kad svi pokušavaju da uhvate neki voz i tu ljudigube glavu lakše nego u ratu.U ratu se uglavnom zna ko ce vas ubiti,poslerata se to ne može lako pogoditi.I zbog toga je ovo vreme podjednako opasnokao i rat.

A stih "covek peva posle rata"?

-Covek cuti posle rata.Kao sto se u Beograducutalo i dok je rat trajao.

Koliko atmosfera u društvu utice na muzikukoja nastaje u to vreme? -Svako vreme ima svoju muziku,tako da atmosferau društvu uslovljava vrstu muzike koja ce se u tom trenutku svirati.Takose u najtežim vremenima obicno sviraju najlakše muzicke forme,jer je ljudimatada potrebna zabava. Treba analizirati zašto se džez pojavio u vremefašizma,rokenrol u doba hladnog rata i komunizma,a zašto se sada pojavljujenešto što se zove tehno. Rokenrol je,na primer,poceo da propada onda kadase pojavila strast koja se zove kompjuter.

Da li Vi sebe smatrate pesnikom?

-Ne.Niti volim da me neko zove pesnikom,nekakomi se cini da je to malo staromodno.Cini mi se da moja generacija takorazmislja.Kada,na primer,razgovaram za novine,pa me neko pita kako dame predstavi,ne znam šta da kažem.Godinama se vec ne bavim novinarstvom,trenutnosam bez zanimanja.

Jovanka Nikolic


 

STUDENTI IMAJU RAZUMI OSECAJNOST

Blic,13.12.1996.

-Sve što imam da kažem rekao sam u svojimpesmama-parafrazira ruskog pesnika Radoman Kanjevac,"student sedamdesetih",pesnik,nekadašnjiurednik Indeksa 202 i Indeksovog radio pozorišta.Promovišuci svoju knjigupoezije Otvoreno pismo(izdavac Prometej,Novi Sad) u kojoj su,kako kaže,pesmei ljubavne i politicke. u isto vreme,sve je uvereniji da ljudi imaju pravona svaki politicki stav,pa i onaj najteži:biti neopredeljen.

-Ne pripadam nikom,ja sam sam!Zadatak piscai jeste da bude neopredeljen,da ne podlegne strastima.

Kako su prihvacene tvoje nove pesme?

-Na književnim vecerima govorim poezijui razgovzrzm sa publikom.Cini mi se da ljude manje zanima šta sam hteoda kažem u pesmi od toga kakav je moj politicki stav o poslednjim dogadjajima.Pitajume o Indeksu,OK kanalu...

A kakav je tvoj stav?

-U ovom protestu nije rec ni o studentima,nio koaliciji,ni o opoziciji,nego o pravu jednog naroda da bira svoju vlasti da zameni vlast ako njome nije zadovoljan.Generacija studenata `68.imala je samo energiju;ona iz 70-tih,moja,imala je nadu i ljubav za ceosvet,a mislim da je ova generacija prva koja ima i razum i osecajnost!

U cemu su još razlike izmedju tvoje i ovegeneracija?

-Moja generacija je imala nesrecu da nikadne odraste i da nikad ne bude shvacena ozbiljno.Do ovog rata bili smomladi i perspektivnim,a sad smo vec stari i istrošeni.današnji studenti,medjutim,još u osnovnoj i srednjoj školi preživeli su rat,sankcije,stradanja-bolestiod kojih neko ne oboli celoga života.Zato i nece dozvoliti nikome da budestariji od njih.Starost,uostalom,nije mudrost.Starost je secanje na mladost.

Da li ce i nova knjiga koju pripremaš bitiljubavno-politicka?

-Ne.Bice to knjiga ljubavnih pesama posvecenaženama koje sam voleo.Zvace se Muzej voštanih figura.

Dejana Vukovic


 

KAO RUKA NIZ VRAT KONTRABASA

Blic,26.06.1999.

Nova zbirka pesama Radoman Kanjevca Kaoruka niz vrat kontrabasa nedavno je promovisana u Rimskoj dvorani Bibliotekegrada Beograda.Obnavljajuci komunikativnost domace poezije s citaocemKanjevac je intimno iskren,duhovit, ironican,neposredan,svedok i pesniksvog vremena.Njegovi stihovi citaju se u rasponu od sentimentalnosti doužasa nad svetom,rekao je tom prilikom književni kriticar dr AleksandarJerkov.

Zašto knjiga nosi naslov Kao ruka niz vratkontrabasa?

-Meni se to dopalo kao naslov jer taj pokretproizvodi i muziku i neku vrstu tragedije. Izmedju erotike i smrti,izmedjulepote i tragedije postoji tanka linija ,koja se može svesti na žicu jednoginstrumenta.

Kada su nastajale ove pesme i ko je "kriv"za to ?

-Pesme za ovu knjigu pisane su tokom proteklecetiri godine i,kao što vidiš,veoma su razlicite od ovog vremena u komeživimo,i to im je najveca vrlina,ako treba izdvojiti neku njihovu vrlinu.Zanjihov nastanak više su zaslužne osobe o kojima one govore nego ja.

Zašto ste prestali da pišete za grupu "Galija"?

-Kad pišete za muziku veoma ste ogranicenijer morate da napišete nešto što ce se dopasti velikom broju ljudi,a tonije ono što je najvažnije.Ja sam se svojevoljno odrekao svega sto ideuz muziku-novca,popularnosti i svega što ide uz to-da bih mogao da pišemono što ja želim.Vrlo je lep osecaj kad udjete u salu i cujete 7000 ljudikako peva vašu pesmu,ali nije sve u tome.Kada pisac poklekne odobravanjumase,taj je nešto zabrljao i treba da bude politicar,a ne pesnik.Ja samzadovoljan svojom poezijom,a ako sam ja zadovoljan,mislim da ce i citaocibiti zadovoljni.

U jednom vašem stihu se kaže da je "lakobiti pesnik,a teško je biti kamen".Da li stvarno mislite tako"?

-Teško je onome ko piše da bi se oslobodionekog tereta.A ako pišete zato što verujete u to,bice vam veoma lako iosecacete se lepo kao pesnik.Ja pišem iz nekog svog unutrašnjeg zadovoljstva,i lepo se osecam,lako mi je.

Dusica Vedjic


 

STIHOVI BRANE OD ZLA

Vecernje novosti,05.12.1999.

Izmedju novinarstva i poezije izabrao siovo drugo.Zašto?

-Duže traje,kažu.Ne znam da li sam ja izabraopoeziju ili je ona izabrala mene.To je sada veliko pitanje.Imam utisakda najvažnije stvari u životu covek ne bira sam.Da se uglavnom desi neštošto od nekog drugog zavisi.U stvari,najvažnije odluke vi donesete nekakoslucajno i onda se desi da vam to bude mnogo važnije u životu.Ja sam poceoda pišem pesme kao odbranu od jednog teškog vremena i u poeziji sam našaoono što mi je nedostajalo u novinarstvu.

Tvoje prethodne dve knjige su sasvim razlicite?

-Reci za pevanje su tekstovi koje sam pisaoza Galiju,objavljeni zajedno sa fotografijama Milinka Stefanovica,našegnajboljeg fotografa.To je jedna knjiga koja,na prvi pogled,podseca naslikovnicu.Druga knjiga,Otvoreno pismo,previše je angazovana.Mislim daje mnogo teška za ovo vreme.Posle nje sam namerno napisao jednu knjiguljubavnih pesama kakva je ova sada,jerr su tu neke pesme koje su menisada potrebne.Možda više meni nego citaocima.

Tvoje pesništvo je primenljivo.Užem krugujavnosti je poznato da si pisao za rok grupu "Galija".

-To nije poezija.To što se piše za pevanjesu primenjene pesme,tekstovi,pisani na muziku i,možda je paradoksalno,alije to teže raditi nego poeziju u knjizi. Moram da kažem da su pesnicikoji su pevali svoje pesme potcenjeni.Ne samo kod nas nego u celom svetu,odnekih ljudi koji se ozbiljno bave književnošcu- dakle kriticara,profesora...Mislimda su možda najlepse pesme napisane u dvadesetom veku one za gramofonskeploce,a ne za knjige i da su najbolji pesnici bili oni koji su sami pevalisvoje pesme,kao što je Bob Dilan u svetu ili Arsen Dedic kod nas,DžoniStulic,mozda Bora Djordjevic.

Kulturni Život Beograda osamdesete pamtei po emisijama "Indeksovog radio pozorišta".Mnoge su bile potpisanetvojim imenom.

-"Indeksovo pozorište" je biozabinljiv eksperiment,i još je,zato što je to jedna kombinacija pozorištai radija.Nama je to u ono vreme bilo vrlo znacajno jer smo mogli u salida kažemo neke stvari koje ne bismo mogli nikad da saopštimo i koje namniko ne bi dozvolio.

Ljudi su jedva cekali nedelju da cuju novupricu i prepoznaju nove junake.

-Jesu.Medjutim,nama to nije bilo mnogo teškoda radimo.Danas bi to bilo mnogo teže.Tada su bila samo dva radija.Radioje danas izgubio tu vrstu ekskluzivnosti.Danas bi možda bilo zanimljivona televiziji napraviti Indeksovo pozorište.U svakom slucaju,lakše jebilo tada raditi jer je lakše bilo imati svoj stav.,braniti ga i zastupati,jerje bilo vreme jedne partije,jednog sistema vrednosti.Sada je sve to isparcelisano.Visada,ako hocete da budete ispravni prema sebi,treba da budete kriticniprema 15 partija.

Za omladinski OK kanal smo baš svi bilizalegli.Bila je jaka ekipa autora i imala jaku podršku novinara,ali nijevredelo.

-OK kanal je trajao jedno mesec dana.Kadase sada o tome govori zvuci kao da je bog zna koliko dugo bilo i da setu svašta dogadjalo.Ono što je najzanimljivije za taj OK kanal i što jenajvažnija tekovina te televizije je to da su tu radili ljudi potpunorazlicitih politickih uverenja.Vi ste imali udarnu informativnu emisijuu 23 sata koju je vodio Milorad Vucelic.Pre njega je išao neki kviz "Znanje-imanje"koji je vodio Rambo Amadeus,a pre njega je išla emisija "Najdirektnije"koju je vodila Ljiljana Jorgovanovic,koja je sada u SPO.Samo na osnovuta tri coveka vidite da su to potpuno tri razlicita sveta.Potpuno razlicitipoliticki pogledi na svet.Medjutim,sve je to funkcionisalo u toj jednojredakciji najnormalmnije.Bila je veoma gledana i nije bilo nikakvih velikihproblema.Danas je to nezamislivo.Vi danas ne možete ni na jednoj televizijida imate ljude koji su u bilo kom pogledu disonantni u odnosu na taj važecinjihov politicki program.Vi danas imate potpuno iste televizije u Beogradu,samorazlicitih politickih uverenja.Ali metod je potpuno isti na svakoj televizijikoju pogledate.I,zapravo,to je ono što se razlikuje od tog OK kanala kojismo mi tada radili.

Ti si se upravo vratio iz istocne i južneSrbije sa jedne od promocija tvoje knjige.Kako ljudi reaguju kada im uovim vremenima citaš pesme?

-Mnogo bolje nego što sam mislio.Ja sambio uveren da na književno vece uglavnom idu oni stalni pacijenti-onikoji idu u biblioteku,neki ozbiljni stariji ljudi,nastavnici srpskog,lekarkoji piše pesme...Toga uvek ima,u svakom mestu.Medjutim,na moje iznenadjenje,dolazeneki mladi ljudi od dvadesetak,najviše 35 godina.Cini mi se da ljudimanedostaje taj obican ljudski kontakt.Da su ljudi malo umorni citavom tomtehnologijom,svim tim satelitima,mobilnim telefonima,televizijama,cudimatehnike,da u stvari imaju potrebu za nekim obicnim ljudskim razgovorom.

Dragana Djuric